Престоница Србије ослобођена је на данашњи дан 1918. године после трогодишње окупације у Првом светском рату. Тада је последњи пут Београд ослободила српска војска. Српска Прва армија под командом Војводе Петра Бојовића ослободила је у Првом светском рату Београд, прешавши 500 километара под борбом за само 45 дана, у силовитом напредовању после пробоја Солунског фронта. Последњи окупаторски војници повукли су се преко понтонских мостова на Сави у Земун у рану зору.
Ове трупе успеле су да за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Прва армија је од 4. октобра до 1. новембра 1918. ослободила све веће градове тадашње Краљевине Србије и наставила ка северу, широким фронтом преко Саве и Дунава. После осам дана, 9. новембра 1918. од Аустроугарске војске ослобођен је Нови Сад, а цела Србија је била слободна 3. новембра.
Командант савезничке војске маршал Франш д’Епере, плашећи се већих губитака, послао је категорично наређење да српска Прва армија обустави гоњење или бар сачека делове Друге српске армије, опомињући да Бојовић “иде у авантуру која ће компромитовати цео наш успех”… Бојовић и његови војници као да то не чују: 1. новембра 1918. године умарширали су у Београд и у наступању преко Дунава и Саве ослобађају Банат, Бачку, Срем, Славонију, Корушку.
Поводом ових победа, које су изазвале велике симпатије у целом свету, европски листови су писали да су Срби, ослобађајући своју земљу у току офанзиве остварили “највеће напредовање савезника у овом рату”, а неки и подсећали да ни чувена француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију. Војни историчари се слажу да су ове операције имале значаја за бржи завршетак Првог светског рата, а да је командовање њима био зенит Бојовићеве војничке каријере.
Први је у Београд ушао 7. пешадијски пук, зато што су га чинили војници из главног града. Београд је дочекао слободу. Ујутро, 1. новембра 1918, после незадрживог налета елитних српских дивизија – Дунавске, Моравске и Дринске, на улицама српске престонице појавили су се први ослободиоци! У град су око 11 часова продрли први војници Дунавске дивизије и избили на Калемегдан. Већ два сата касније последњи немачки војници напустили су Београд пред налетом Прве армије предвођене војводом Петром Бојовићем. По подне, око 15 часова, Моравска и Дунавска дивизија налазиле су се на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо.
Вођена непоновљивом жељом, жаром и еланом, од ослобођења Ниша 1. октобра, кажу историчари, српска Прва армија је следећих месец дана потискивала немачку 11. армију у незаустављивом “маршу” према Београду.
– Све акције српске војске произлазиле су из договора са савезницима – каже др Данило Шаренац, историчар Института за савремену историју у Београду. – Половином октобра одлучено је да српска војска ослобађа територију Србије западно, а савезничка источно од Мораве. Већ око 20. октобра, са савезницима је постигнут још један врло важан договор: да се српској војсци препусти улазак у Београд. Тада је одређено и да у престоницу први уђе 7. пешадијски пук, баш зато што су га чинили војници из Београда, као и 1. ескадрон коњице и једна батерија. Сви они су били део чувене Дунавске дивизије.
У напредовању према Београду, по речима нашег саговорника, врло важно је било и то што је српска војна команда о свакој акцији размишљала унапред.
– Страховало се, наиме, од уличних борби и непријатељске артиљерије – објашњава Шаренац. – Непобитно је да су Београђани са великом радошћу и одушевљењем дочекали прве ослободиоце који су ушли у град. Но, истовремено српска команда је желела да при ослобађању престонице губици буду што мањи и да се не понови стравично артиљеријско бомбардовања града као 1915. године. Желели су да, као ослободиоци, сачувају бар оно мало грађевина и инфраструктуре који су остали из предратног Београда. Главнина Дунавске дивизије и француска тешка артиљерија, на Торлак су стигле 1. новембра око 17 часова.
Према речима др Милића Милићевића, историчара Историјског института у Београду, коначно ослобођење Београда у Првом светском рату, као и битка за ослобођење читаве Србије, почели су заправо пробојем Солунског фронта. Он је приморао бугарске и немачке снаге да се хитно повуку.
– Коњичка дивизија је већ 25. септембра заузела Штип, а затим Кочане и Овче Поље – каже Милићевић. – Ослобођени су Велес, Крушево, Скопље, потом Врање, Пирот, Ниш… А када је реч о моралу српске војске, можда га најбоље описује податак да су за два месеца од Доброг Поља на југу Македоније до Београда војници прешли 800 километара. По заузимању престонице, српске трупе не стају, већ 2. новембра настављају борбе и ослобађају Банат, Срем, Бачку, Славонију… Трећег новембра ослобођена је читава Србија, уз страховите губитке. То је био део тактике, јер је већ 6. новембра била Женевска конференција и српско руководство је желело да војска заузме што више територије.
Оно што нису однели Аустријанци, довршили су Немци, пљачкајући током последњег дана боравка све радње од Теразија до Славије. Прекинули су струју и воду, порушили мост на Сави…
Завршетак Великог рата, Београд је дочекао као један од најразоренијих градова Европе. За храбро држање у рату, српска престоница је 1920. одликована француским “Крстом витеза Легије части”. Постао је и престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Велику победу у Првом светском рату Србија је скупо платила – изгубила је између 1,1 и 1,3 милиона становника, што је чинило готово трећину укупног становништва и чак око 60 одсто мушке популације.
извор: ројалистички клуб
