5. октобра 1991. године почело је исправљање деценијске неправде. Тог дана смо моја породица и ја први пут дошли у Србију, коначно смо ступили на тло Отаџбине! Тада нисмо имали никаква српска документа. Када смо слетели на Сурчин, отишли смо до граничне полиције, а ја нисам показао пасош, него сам рекао полицајцу „Моје лице је мој пасош“ и само сам прошао поред њега. Био је запањен.
Најзад сам могао и да видим моју земљу о којој сам толико слушао од баке, Краљице Марије и оца, Краља Петра II… Сећам се поклича народа „Остани, остани…“, што тада на жалост није било могуће, иако смо то јако желели, али је ово био први корак ка нашем коначном повратку. А корени Карађорђевића, дубоко усађени у тло наше земље, су нас вукли нашем народу и нашој земљи.
Након 1991. године, још неколико пута сам долазио у Србију пре коначног повратка 2001. године, а детаље са тих разних долазака током деведесетих можете видети на сликама у видеу.
