Био је 26. март 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негде око „Београђанке“, највише београдске палате, и одлази до хотела „Москва„. У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву.

Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом…

Који је повод? – питају конобари.

Имам, верујте, велики разлог – одговара Бранко.

Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон. Сутрадан штур извештај у новинама. Нервно растројство… Нигде питања зашто… Зашто је Бранко Ћопић био први књижевник кога је после рата јавно напао син народа и народности, најауторитативнији човек земље, Јосип Броз Тито, проглашавајући за лаж његову наивну истину? Нигде питања зашто је Ћопић био једини писац с посебним досијеом у Градском комитету Савеза комуниста Београда као и у Удби, који је затворен тек почетком седамдесетих година прошлог века, пишу Вечерње новости.

Ово самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је у смрт многа питања. И своја, и наша.

Суданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја с Москвом. Земља се лагано опорављала, али су са опоравком лагано расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.

Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, закључио је августовски број и кренуо ка родном Иванграду, не помишљајући о томе да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића „Јеретичка прича“ уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили му да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време.

Кад тамо, Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

Око девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени „бјуик“ са замраченим стаклима. Какве ли симболике, њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма! Голи оток, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.

Али, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.

А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и „Јеретичка прича“! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буржоазији и чаршији… А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема… – Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.

Сазнао си да Партија припрема акцију против привилегија, па си, да испаднеш храбар, први опалио. Као онај борац у рату који, не чекајући команду, испаљује први и тако открива положај… – и све у том тону.

Болела га је издаја писаца

Бранко се погурио, клима главом и онако скрушено цеди кроз уста:

Јој, што паметно говориш друже Ђидо. Како си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… Како ти то добро видиш… – повија се и довија Бранко.

Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ђилас Ћопићу.

Изашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапта:

Јефтино смо прошли!

Много година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог партије и бивши главни уредник „Књижевних новина“.

Нико ме у животу није зајебавао као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом „Јеретичке приче“ – биће прве речи које је Ђидо изговорио Костићу док су пружали руку један другом.

Ипак се на томе није све завршило, како је Ђилас обећао.

Најпре ће он и Моша Пијаде посветити две пуне стране „Борбе“ у одбрану од „пошасти“ зване Бранко Ћопић. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекавим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена Душан Поповић, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.

Али ни то није било доста. На Конгресу АФЖ-а у Загребу оглашава се нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно.

Тито је у Ћопићевој „Јеретичкој причи“ видео алузију „на наше највише руководство“. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али и да писац неће бити ухапшен.

Иронијом судбине, у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Софија, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи.

Веселог Крајишника све то је одвише заболело и дозлабога уплашило. Стално је понављао реченицу: Што баш тешком артиљеријом на врапца!

Али Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук. Текст Титовог говора из Загреба, у коме он каже да неће бити хапшен, исекао је из новина и залепио на врата стана. Канда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ, ако дођу да га ухапсе.

Уследили су дописи комитетима о Бранковој непоћудности… У његовој Босни, али и не само у Босни, почели су да га избацују из школске лектире. Око њега се лагано ширио празан простор. Почели су да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али неки други људи почели су да се врзмају око њега. А његов досије је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски, у Удби.

Пунили су га двадесет година.

У једном од извештаја о кретању Бранка Ћопића пише: „Онога дана када је у ‘Борби’ изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника питао свакога ко је ушао је ли за Ђиласа или не. Непосредно после Пленума, међутим, пред извесним лицима је недвосмислено, али и прилично јасно, рекао: – Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну.“

Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре Пленума „склизне“ по Ђиласовој линији, али се, ето, на време повукао… Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: „Ја сам за Ђиду… али Веселиновићевог.“

У другом, са једног предавања новембра 1954, такође пише: „… Навео је пример како је у току рата на ослобођеној територији приказиван скеч ‘Јазавац пред судом’. Кад је почело представљање, председник одбора – сељак, попео се на бину и својим присуством тамо ометао је извођење програма. На примедбу глумаца да сиђе у масу није хтео, јер је он власт и треба да се осети ко је он. Тенденција му је била са овим примером да покаже рђаве корене при формирању Народне власти…“

А Бранко, уморан од својих сатира на рачун ситних буржуја, религије, попова, црквењака, хоџа, није хтео да затвори очи пред социјалним и политичким појавама у новој, његовој комунистичкој и праведној Југославији. У писму, насловљеном Вељку, највероватније Влаховићу, дрхтавом руком исписује: „Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и анархистом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести.“

И тих дана у Клубу књижевника седео је једне ноћи сам самцит. Нико да га поздрави, а камоли да седне. Кад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Кад у једном тренутку будући нобеловац процеди:

Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече Андрић.

Нико пре, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.

И почео је Ћопић да пише романе. Али авај, када је објавио „Глуви барут“, прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у време „Јеретичке приче“ и, коначно, 1960. је избачен из Партије.

Живеће тако Бранко двоструки живот између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломи у њему трајне људске вредности. Тамо седамдесетих година прошлог века, у предговору „Башти сљезове боје“, упутиће нам опомену, коју тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Касно ће нам порука постати јасна – када је почео разорни рат и крвопролиће.