Постоји једна необична и упорна законитост у савременом јавном говору: туђе страдање се прихвата као чињеница, српско се увек најпре испитује. Туђе жртве се именују без ограде, српске се стављају под наводнике. Туђи бол је доказ сам по себи, српски бол мора да положи испит моралне подобности. И што је страдање веће, то је сумња систематичнија.
Ово није питање историографије. Ово је питање антропологије греха.
У колективној психологији Запада, жртва није онај ко страда, већ онај ко се уклапа у наратив. Страдање није чињеница, него статус. А статус се додељује.
Српско страдање није пасивна патња, већ активна меморија. Оно не тражи само сажаљење, него истину. А истина увек угрожава моћ.
Туђе страдање је „несумњиво“ јер не ремети структуру света. Српско је проблем јер у себи носи оптужницу – не само против починилаца, већ против система који је злочине дозволио, прећутао или накнадно оправдао.
Стари Завет већ познаје овај механизам. Јов не страда зато што је крив, већ зато што је праведан. И управо то изазива саблазан.
„Зар се Јов боји Бога узалуд?“ (Јов 1,9)
Ово питање није питање ђавола, већ је питање света. Свет не може да поднесе страдање које није последица кривице. Праведно страдање разбија логику узрока и последице на којој почива свака самозадовољна цивилизација.
Српско страдање је управо такво: оно се не да свести на казну. Оно није „лекција историје“, није „последица погрешне политике“, није „колатерал“. Оно стоји као Јов- без оправдања, без признања кривице, али и без одрицања од Бога.
Зато мора бити релативизовано. Јер ако је српско страдање стварно, онда је свет неправедан. А то је мисао коју савремени човек не подноси.
Његош у Луче микрокозме не пише о страдању као историјском инциденту, већ као космичком принципу. Он зна да је бол место суда:
„Страдање је мјера духа,
у њему се вага вјечност.“
За Његоша, жртва није пораз, него испит слободе. Народ који страда, а не одриче се истине, постаје опасан, не војно, него онтолошки. Он подсећа да историја није последњи суд.
Зато се српско страдање мора свести на „контроверзу“, „контекст“, „обострану кривицу“. Јер ако је жртва могућа без кривице, онда је зло могуће без оправдања.
А то руши читаву архитектуру модерног морализма.
Зашто доказ није довољан?!
Српско страдање је документовано: логори, јаме, покољи, протеривања, геноцид. Али проблем није у недостатку доказа. Проблем је у одбијању смисла.
Јер признати српско мучеништво значи признати да постоји историјска неправда која није исправљена. Значи признати да зло није увек поражено. Значи признати да жртва није увек „на правој страни историје“.
А то је јерес модерног доба.
Српско страдање је необориво не зато што је веће од других, него зато што је смислено. Оно није култ жртве, него сведочанство истине. Оно није политика, него суд историји.
И као свако истинско мучеништво, оно не тражи аплауз. Оно тражи да буде изговорено без наводника.
Јер, како каже Писмо:
„Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла.“ (Пс. 118,22)
Српско страдање је тај камен. Одбачен, али носив. Проблематичан, јер држи тежину света који би хтео да се прави невин.
Марија Поповић
извор; видовдан