Српска ћирилица и новосадска надстрешница морале су пасти. У оба случаја реч је првенствено о стручној диверзији

Због стручне диверзије у српској лингвистици (првенствено у српском правопису) морала је (про)пасти српска ћирилица, као српско национално писмо, у јавности у Србији чак преко 90 одсто због, пре свега, идеолошке мржње према њој као српском националном симболу, а због пропуста у грађевинској струци неизбежно је било да, кад-тад, падне позната новосадска надстрешница која је грозоморном смрћу убила 16-оро људских живота, 16 њихових породица унесрећило за цео живот, али и све емпатичне људе у Србији, па чак и ван Србије. Нажалост, та трагедија могла је, хвала само Богу што није, бити и већа.

Истина, тешко је поверовати у смишљено злодело. Ми мислимо да су грађевинци више због атрактивности пројектовали и извели тако опасну надстрешницу која је кад-тад, таква, морала пасти. Они су, вероватно, у детињству заволели причу о „чардаку ни на небу ни на земљи“, па су све учинили да такав чардак направе у стварности. Нажалост, грађевинска струка ни приликом извођења њене реконструкције недавно није нашла за потребно да изврши стварно једино могућу спасоносну реконструкцију тако што би поставила одређен број потребних потпорних стубова јер нису се држали основног правила у својој струци, за које зна свако, па и лаик, ко је нешто у грађевинарству изводио, а то је да постоји такозвани замор материјала од „зуба времена“, па је таква „чардачка“ надстрешница морала пасти кад-тад. Приликом те (лоше, неспасоносне) реконструкције, колико је изашло у јавност, зна се да је таква надстрешница „реконструисана“ само тако што је још мало више оптерећена неким додатним стотинама килограма материјала да би била још „лепша“ и „функционалнија“. Наравно, спомиње се и нека могућа смишљена диверзија на надстрешници. Та је диверзија имала веома велику слабу тачку на тој „чардачкој“ надстрешници и диверзију је могао учинити неко ко се иоле разуме у диверзије. Али, и објективно упућени лаик може на лицу места да види да је таква нереконструисана на прави начин надстрешница, и с диверзијом или без ње, морала пасти кад-тад.

Пад новосадске надстрешнице узет је као нека врста формалног повода за вишемесечне протесте, немире и блокаде у Србији (која је тешко била основни, кључни узрок, а све су нас већ много коштали, па и саме протестанте, а пропаст српске ћирилице није изазвао веће немире јер је народ чак и кроз политику и школство у Србији сто година обмањиван како је свеједно којим писмом српски народ пише свој језик и како је двоазбучје само за Србе и њихов језик неко „велико богатство“, а не баласт (како је то, сасвим исправно, оценио од познатијих лингвиста најпре Б. Брборић и чувени лингвиста И. Клајн) која је вековима, а сто година непрекидно, нарочито у Југославији и Србији све до данас наметана Србима и заобилазно, кроз двоазбучје с објашњењима да је то њихова „срећа“ коју други народи нису били „мудри“ да прихвате и пропагирају у својим језицима.

Наравно, реч је, макар за просечно разумне и објективно упућене људе, о чистој превари. У питању је била и остала намера оних који нису били расположени према српској култури и посебно према српском писму као симболу српства, њиховог језика и њихове културе и слободе. Оних који су у дужем периоду забрањивали Србима ћириличко писмо уредбама и законима (посебно у Аустријској и, касније, у УГ монархији, НДХ-у, па и данас у деловима бивше Југославије.

Српски лингвисти настављају да убијају српску ћирилицу двоазбучјем у српском језику

Српски лингвисти (не сви, наравно, него они који решавају питање српског писма у српском језику – јер писмо је један,  иако најважнији, само део језика –посебно у српском правопису у институцијама Матици српској и Одбору за стандардизацију српског језика) и данас играју велику улогу у рашћириличавању, друкчије речено у полатиничаваању Срба и српског језика. Они и даље задржавају, на штету српске ћирилице, подмуклу одлуку о двоазбучју српског језика и „богатству“ на основу тог двоазбучног баласта у оквиру само језика Срба. Српски лингвисти и правописци и данас су подржаваоци решења питања писма у Матичином Правопису српскога језика у коме на 15. страни изричито пише да се не сматра штетом по ћирилицу и српску културу да и даље само Срби „негују“ и чувају ћириличко писмо уз хрватску абецеду, као наслеђе „из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис МС, стр. 17). А за једину меру која ће очувати ових непуних десетак процената српског писма у Србији наводе то да Срби треба да пишу свој језик „ћирилицом па латиницом“ (исти Правопис МС, стр. 15).

Лингвисте, уз то, као ни законописце не занима чињеница да је то директно противуставно јер Устав Србије у ставу првом Члана 10. кратко и јасно обавезује свакога да српски језик пише српским писмом на овај начин у једној јасној реченици: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ (Други језици се, наравно, пишу другим, њиховим писмима, што се регулише у  ставу другом истог Члана 10. Устава Србије.)

Србија, по претераној употреби хрватског писма у јавности, личи готово на сваку хрватску жупанију

Лингвистима који прописују решење питања употребе српског језика и ћириличког писма, у потпуној сагласности са законописцима, уставна обавеза у Србији не значи ништа, народни референдум из 2006. за такву уставну одредбу њих не занима, као што не занима ни законописце који у Закону о српском језику и писму из 2021. обавезују само државне органе и државне и тзв. јавне фирме да српски језик пишу српским писмом, а за приватне фирме у јавности законописци су направили изузетак од те обавезе, па – пошто је код нас данас бројчано приватна својина у великој предности – у тако огромној предности је употреба хрватског писма у Србији и тамо где нема ниједног Хрвата, па Србија, према писму, личи на готово сваку хрватску жупанију.

Српски законописци су у споменутом закону уникатни у свету и у томе што су прописали да буду награђени новчано (смањењем пореза) за писање свог језика својим писмом (!), али је дуплирана уникатност у томе што то важи само за приватне фирме у Србији. Законописци, лингвисти и власт то су подржали мислећи да ће тако неко, због пара, писати свој језик својим писмом. Наравно, нисмо чули да је ико у приватним фирмама прешао на ћириличко писмо и да је поднео документ да му се зато смањи порез! Такав пропис у закону је противуставан, јер Устав мора да важи за све, а не само за поједине људе, поједине групе и делове друштва, јер Устав је један и мора важити за све, а не парцијално.

Да то све буде тако у вези с писмом у Србији, највећи и кључни допринос дали су и данас дају српски језички стручњаци својим ставом да службена употреба српског језика и писма не важи у јавности, у „јавној употреби“, у чему је највећи допринос уопште дао лингвиста (англиста) Р. Бугарски и у свом научном прилогу правописац М. Пижурица и његови сарадници у и данас важећем издању њиховог споменутог Правописа српскога језика Матице српске од 2010. све до данас.

Занимљив је случај председника Матице српске проф. др Драгана Станића (друго име, обично у песништву, Иван Негришорац) који у делу „учене јавности“ важи за „великог“ стручњака, песника и родољуба. Он то све и јесте. Али само формално и делимично. Он лепоречи о српству, о српским вредостима, па понекад и о српској ћирилици. Доказује да је она потиснута, наводећи и ово у тексту „Рат за српски језик и правопис“:

„У вези са српском језичком културом, дозволите да наведем још само један пример, који нам много тога казује и показује. Ако се прошетамо нашим улицама и обратимо пажњу на јавне натписе, суочићемо се са фрапантном чињеницом да су не само готово сви јавни натписи на латиници него их је огроман део чак и на страним језицима, углавном на енглеском. Прошетао сам се главном новосадском улицом, Змај-Јовином, и пажљиво прегледао фирме и натписе само оних пословних објеката који излоге имају баш на главној, некада пијачној улици, а данас најважнијој шетачкој зони Новога Сада. Од 42 изложене фирме све су исписане латинично, а само 4 (и словима: четири) ћирилично. Ове четири, свакако, заслужују да буду и непосредно поменуте. То су: ресторан ,Машаʻ, књижара ,Савременаʻ, Трафика 021 и продавница тканина ,Сукноʻ. Меморијални објекти, попут споменика Јовану Јовановићу Змају и спомен-плоча Јовану Мушкатировићу и Емануилу Јанковићу, на сву срећу су исписани ћирилично. Назив улице, који је по правилу исписан ћирилично, нисам нашао.

Од оних латиничних, неке су користиле српске називе или већ одавно одомаћене стране речи, попут фирми ,Metroʻ, ,Vulkanʻ, ,Optikaʻ, ,Bardʻ, ,Labudʻ, ,Bataʻ, ,Jasminʻ, ,Adrijanaʻ и др, aли су већином то били натписи исписани на страним језицима, for example: ,Stingʻ, ,Swarovskiʻ, ,Dieselʻ, ,Replayʻ, ,Energieʻ, ,Legendʻ, ,Beba Kidsʻ, ,The Manual Companyʻ, ,Office Shoesʻ, ,Extreme intimoʻ, ,Sport Visionʻ, ,Glazzedʻ, ,Carpisaʻ, ,Nicola’sʻ, ,Bomarʻ, ,Lacosteʻ, ,Just a Momentʻ, ,United Colours of Benettonʻ, ,Stylosʻ, ,Bloomʻ, ,Eurobankʻ и др.”[1]

То је лажна брига председника Матице српске Драгана Станића за српску ћирилицу. У ту његову лажну бригу за српско писмо ми смо се у “Ћирилици” лично и директно лако доказиво уверили на основу чињеница. Прво, пре њега дуго на челу Матице српске проф. др Божидар Ковачек и краће академик Чедомир Попов увек су дозвољавали Удружењу “Ћирилица” да за своје скупове користи салу Матице српске, а чим је на чело дошао споменути Драган Станић, забранио је “Ћирилици” да држи своје радне и научне скупове у Матичиној сали по систему “Матица, то сам ја”, као да је Матица српска његова лична имовина коју је наследио од свог оца. Друго, и поред тога што је истражио готово стопостотан нестанак ћирилице у главној улици у Новом Саду – седишту “његове” Матице српске, залаже се за двоазбучје овим речима пред сведоцима у Матици српској: “Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.” На наш одговор на то да је “нама историја често давала и окупације од непријатеља, па није морало тако да остане одговорио је: “Немам више времена за разговор.” У ствари, није имао одговарајући одговор на нашу примедбу.

Он, с таквим гледиштем о двоазбучју које у пракси убија у српском језику Срба ћирилицу већ стотинак година, свакако је утицао на то да Матица у Правопису српскога језика и данас постојећим двоазбучјем директно затире српску ћирилицу.

Српски лингвисти су невероватан допринос дали и у томе да се задржи још назив „српскохрватски језик“ у изради капиталног дела свакога, па и српскога народа – Речника српскохрватског књижевног и народног језика у издању Института за српски језик у оквиру Српске академије наука и уметности.

Српске лингвисте добро је прочитао и схватио и нелингвиста – инжењер Немања Видић

Многим језичким стручњацима могло би бити невероватно (нама у Удружењу ,Ћирилицаʻ из 2001. није чудно) како је српске лингвисте и њихову издајничку стручну улогу у убијању 90 одсто српске ћирилице у јавности у Србији добро и тачно схватио један нелингвиста – инж. Немања Видић. Он је у својој струци патентирао многе своје налазе и изуме. Јак у логици и здравом расуђивању а, уз то, прави родољуб,  он за српске лингвисте каже:

„Може ли се рећи да је јалова борба лингвиста за ћирилицу, како сам раније писао? Не може, јер како смо напред видели борбе није ни било. А кад је није било, онда се муљање лингвиста испод дебеле двоазбучне жабокречине може назвати само лажном борбом ,а не и јаловом. Јалова би борба била само онда да су лингвисти хтели да учине нешто добро за свој народ, а нису знали да то учине ефикасно. Међутим, они нису хтели да корисно послуже свом народу, него су га деценијама лагали да ћирилица може опстати у двојству са латиницом.Та лаж је особито видљива из Ковачевићевог ,статуса ћирилицеʻ, па бацимо мало светлости на ту велику ,бригуʻ лингвиста.”[2]

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац, писац 21 књиге о поломима у српском језику  и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)

[1] Иван Негришорац (Драган Станић): „Рат за српски језик и правопис”, Печат, 30/08/2013.

[2] Немања Видић, „Лажна брига лингвиста за српско писмо и његова издаја”, Фронтал, понедељак, 19. фебруар 2024.