Насловна Почетна Наша тема: Зашто се ћути о злочинима муслимана и Албанаца над Србима...

Наша тема: Зашто се ћути о злочинима муслимана и Албанаца над Србима у Плаву и Гусињу од 1941. до 1945. године?

Пише: Иван Милошевић

Војне јединице Муслиманске милиције и Бали вулнетари од 1941. до 1945. године у околини Плава и Гусиња побили су око 1600 Срба.  Побијени нијесу били припадници било каквих војних и идеолошких покрета током Другог свјетског рата, већ житељи тога краја којима је једини гријех био што су православни Срби. Муслиманска милиција и Бали вулнетари су биле фашистичке јединице муслимана и Албанаца који су се након слома Краљевине Југославије и под покровитељством Италије залагали за Велику Албанију. У саставу тих јединица већином су били муслимани и Албанци из Плава и Гусиња. О  овим злочинима данас се у Црној Гори мало зна и у уџбеницима о томе нема ни слова, а као сарадници окупатора једино се помињу четници. За злочине о којима говоримо званична црногорска историографија тврди да су их починили припадници злогласне СС дивизије Скендербег, али се не наводи да су у њиховом саставу били домаћи муслимани и Албанци.

Муслимански и албански интелектуалци у Црној Гори и након 75 година о злочинима који су током Другог свјетског рата починили њихови сународници ћуте, али зато надугачко набрајају све злочине које је је њихов народ претрпио од четника. Не умањујемо значај било којег злочина, па ма са које стране долазио, а овим текстом не желимо ни да заузимамо нечију страну и прекопавамо по гробовима и бројимо ко је више невиних цивила побио.  Међутим, мислимо да је дошло вријеме да се и наша браћа муслимани и Албанци осврну иза себе и прихвате да током претходних седамдесетак година нијесу само они били жртве, како често себе приказују, већ да су и њихови припадници окрвавили руке убијајући невине људе само због тога што су били припадници другог народа и вјере. Такође, мислимо да је вријеме лажног братства и јединства прошло и да се неко и међу муслиманима и Албанцима мора огласити поводом злочина у Плаву и Гусињу, јер једино истина о свему ономе што се тих несрећних година дешавало у Црној Гори може бити љековита по све нас и научити нас да никада више због туђих интереса или историјских неправди кренемо једни на друге.

Муслимани у фашистичким јединицама

О овој теми прије четири године обимну књигу „Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу од 1941. До 1945.“објавио је Предраг Т. Шћепановић, историчар из Колашина. Ова књига стидљиво је представљена у црногорској јавности, а од званичних дворских историчара једноставно је прећутана.  На страницама те књиге налази се списак од 1600 Срба које су током четири године у Плаву и Гусињу свирепо убили припадници Муслиманске милиције и Бали вулнетарија. Прва жртва несрећног рата и вјековне мржње неправославног живља према Србима у поменутој области је Анђа Аџић, која је у Плаву нестала још у мају 1941. године. Друга жртва био је Саво Рајковић кога су муслиманске и албанске јединице убили у јулу 1941. године на Малом Виситору. Злочини над православним становништвом учестали су након јулског устанка, јер велика већина муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња нијесу благонаклоно гледали на побуну против италијанског окупатора, јер су се одмах након капитулације Краљевине Југославије ставили у службу Италијана. То и не чуди када се зна да је муслимански и албански живаљ Плава и Гусиња са муком и под великим притиском прихватио црногорску власт након балканских ратова. Отпор започет у то вријеме трајао је све до до слома Краљевине  Југославије и није тајна да су та два народа Италијане, али и усташе, третирали као ослободиоце од мрског црногорско-србијанског државног ланца.

Шћепановић биљежи да је након тринаестојулског устанка прва жртва Муслиманске милиције и Бали вулнетарија био Ђорђије Савовић и Милић Дашић. Савовић је био трговац. Они су убијени 17. јула у Плаву , а по изјавама свједока који се чувају у Архиву Србије, они су били везани конопцем, а потом су им по по тврдњама очевидаца „на живима кидали месо, док су у највећим мукама умирали“. Ни дјеца нијесу била поштеђена, па су у Плаву првих дана након 13. јула убијена два дјечака и два брата, Голуб и Крунислав Божовић.

На Чакору

Далеко би нас одвело набрајање и осталих православних и српских жртава у Плаву и Гусињу. Сурове егзекуције нијесу јењавале како је рат одмицао. Напротив, биле су све чешће и кулминирале су у Велици и Мурину крајем љета 1944. године када је само у једном дану у том крају, како кажу историјски и остали архиви, убијено 750 Срба, међу којима је било и 120-оро дјеце.

-Комунисти за главног кривца ових злочина не оптужују комшије из Плава и Гусиња, него пребацују лопту на косовско- метохијске балисте. Јесу и они учествовали у покољу, али главни кривци су Плавогусињска и Бихорска муслиманска квинслишка милиција и вулнетари на челу са Османом Растодером, Саитом Шахмановићем, Шемсом и Ризом Феровићем и Саљом Никочевићем – пише Шћепановић.

Осман Растодер је вјероватно најистакнутија личност у Плаву и Гусињу током Другог свјетског рата. За муслимане он је несумњиво херој што свједочи и намјера гусињских главара да прије неколико година једну улицу у том граду назове његовим именом.  Шћепановић о Осману Растодеру саопштава другачије податке.Осман је рођен 1882. године у Петњици, а након школовања 1929. године постављен је као имам и матичар у Петњици. На састанку мулсимана у Петњици 20. јуна 1941. године изабран је за команданта Муслиманске милиције.

У вријеме јулског устанка хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народне побуне у беранском срезу. Он је организовао бројне нападе на територију беранског среза ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. У злочинима се посебно истакао 28. јула 1944. године када су припадници злогласне „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије  и њихове вјерне слуге из муслиманске милиције само за два сата у селима Горњој Ржаници и Велици заклали, спалили  и убили преко 750 жена, дјеце и стараца. При крају рата се склања у Дреницу, гдје води борбу против партизана, а новембра 1945. враћа се у родни крај. ОЗНА га је убила јануара 1946. као одметника нове власти– наводи Шћепановић.

И биографија Шемса Феровића,рођеног Плављанина и  предсједника плавске општине од 1937.године, не заостаје за Растодеровом. Феровић је са својим братом од стрица Ризом и Саљом Никочевићем, 1941. године формирао Главни штаб одбране, затим чете добровољаца – вулнетара (фашистичке албанске милиције).

-Остао је упамћен по томе што је у јулу 1941. године организовао убиство 38 Срба у Плаву. Он је на плавском гробљу ножем распорио свога кума Мирка Прашчевића из Брезојевице и свога побратима Млађа Дашића. Шемсо и Ризо су по злу познати Феровићи. У Плаву и Гусињу починили су много свирепих злочина  над православним Србима, а међу најодговорнијима су за злочине у Велици. Земаљска комисија за утврђивање злочина ставила им је на терет „паљевине, пљачке, туче, силовања и интернације“ за 318 оштећених и то по изјавама 900 свједока из Полимља и Велике.Крајем рата, средином новембра 1944. побјегао је у Албанију гдје извршио самоубиство – пише Шћепановић.

Злочини, кажу, не застарјевају. Само се прећуткују или потискују и тако оптерећују нове генерације. Да би и они постали нормални људи потребно им је објаснити шта је некада било и шта су њихови преци радили и какви су били. То, наравно, не важи само за муслимане и злочине о којима смо напријед писали, већ и за Србе и све остале народе у Црној Гори. Овога пута писали смо о томе како су муслимани током Другог свјетског рата оковани мржњом кренули на своје комшије и браћу друге нације и вјере. Нијесмо то урадили да би муслимане извели на стуб срама, већ да бисмо себе и њих спасили од наших историјских, идеолошких и осталих подјела. Њих треба закопати дубоко под земљом, али не тако што ће се они прећутати и потиснути из колективне свијести једнога народа. Напротив, да би се та свијест окренула будућности између осталога ваља размрсити и чвор злочина над Србима у Плаву и Гусињу. У Црној Гори за сада то нико не помишља да уради, а овај текст је подстрек да се тако нешто деси и да коначно опростимо једни другима и почнемо да живимо као сав остали нормалан свијет. Под условом да таквог живота игдје има свијету, а чврсто вјерујемо да има.

 

 

Најновији чланци

Неђељко Рудовић: Ко ћутка новинаре, зло мисли друштву!

-Финансијска одрживост медија, нелојална конкуренција, социјални положај новинара и услови за њихов рад, снажење уређивачке независности Јавног сервиса и дефинисање модела за заштиту Јавног...

Полемике: Вјеронаука на раскрсници!

Веронаука је део образовног система Србије већ 20 година, али још није решен њен статус формално, а ни правно. Нису се смириле ни расправе...

Владимир Јагличић: Скелети (поводом комунистичких злочина у Крагујевцу)!

Скелет на периферији. Скелет поред Језера. Скелет на прагу куће. Поред самог хотела. Где год закопаш: скелет: као да се помера, један једини, и смрт га није...

Бучни Срби и британски војник Пич: Мацоле и сјекире или Дејтон 2!

У сенци бучних вести да Срби гланцају мотке и багере да би се на мостовима, магистралама и ауто-путевима тукли међусобно, промиче овонедељна информација да...

Избори на Цетињу, у Мојковцу и Петњици

У Мојковцу, Петњици и на Цетињу данас ће бити одржани локални избори, на којима према подацима општинских изборних комисија, право гласа има више од...