Аутор: Тихомир Бурзановић

Идеолошка мржња према Србима у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову и Метохији није само остатак ратова, нити замрзнути конфликт из 20. вијека. Она је – и данас – жива политичка валута. Служи као легитимација власти, маска за корупцију, инструмент за хомогенизацију и начин да се избјегне суочавање с реалним проблемима.

Мржња према Србима је регионални пројекат, одржаван не зато што је природан, већ зато што је профитабилан.

Србија: Самопроглашени напредни свет и домаћа индустрија аутошовинизма

 Идеолошка мржња према Србима у самој Србији најапсурднији је феномен. Док регион демонизује Србе из традиционалних, идентитетских разлога, у Србији се појавила елита која демонизује властити народ ради личне промоције у међународним круговима. Аутошовинизам није само интелектуална поза – он је постао политички капитал. Неки медији и активистички кругови граде позицију на наративу о „српској колективној кривици“, константно репродукујући наратив да је сваки корак Србије „национализам“.

У том окружењу, свака традиционална вриједност, национално осјећање или политичко неслагање с вањским центрима моћи проглашава се „опасним“. Тако је настао парадокс: да би се доказао као демократа, мораш се дистанцирати од сопственог народа. Таква врста унутрашње мржње идеалан је алат за спољне политичке притиске и за унутрашњу поларизацију друштва.

 Хрватска: Конструкција нације кроз трајну антисербску инфраструктуру

 У Хрватској је мржња према Србима саставни дио државног идентитета од почетка 1990-их. Овај наратив није нестао с уласком у ЕУ – напротив, постао је тиши, али стабилнији. Српска мањина је политички безопасна, али је идеолошки злата вриједна. Сваки пут када треба хомогенизовати бираче, врате се поруке о „великосрпској пријетњи“, „агресору“ и „незавршеним историјским процесима“.

У образовном систему, медијима и поп-култури опстаје систем симбола у којем је Србин негативна референца, често не индивидуа него функција: „други“, „неподобан“, „историјски терет“. Модерна Хрватска не функционише на мржњи, али дио њеног политичког система функционише захваљујући сталној потреби да Србина задржи у симболичком статусу противника. Без тога, нестаје један од најјачих политичких наратива пост-1990. периода.

Босна и Херцеговина: Србин као архитектонски елемент кризе

 У БиХ, мржња према Србима има три сасвим различите функције, али сви је актери једнако користе. Бошњачке елите користе наратив о Србима као кочничарима функционалне државе, како би легитимисале сталне захтјеве за централизацијом. Хрватске елите Србе инструментализују као противтежу Бошњацима – када Бошњаци траже доминацију, Срби постају „савезници“, када треба анимирати хрватско бирачко тијело, постају „проблем“.

Српске елите користе анти-српски наратив да покажу како је Република Српска „угрожена“, чиме се чувају сопствене позиције и избјегава унутрашња одговорност.

У таквом систему, Србин није особа, нити народ – већ архитектонски стуб етничке конструкције БиХ. Мржња није спонтана – то је конструкт помоћу којег све три стране одржавају статус quo.

Црна Гора: Идеолошка лабораторија мржње према Србима

Нигд‌је у региону мржња према Србима није толико политички инструментализована као у Црној Гори. Црногорски идентитет – након 1997. – развијао се дијелом на антитезама према српском идентитету. Режим је 30 година градио наратив да Срби у Црној Гори не представљају народ, него политички пројекат сусједне државе. Резултат је створен амбијент у којем: Србин постаје „унутрашњи непријатељ“, српски језик се проглашава „страним“, Српска православна црква се претвара у политичку мету, идентитет се дијели на „пожељне“ и „непожељне грађане“.

 Након промјене власти 2020, овај наратив није нестао – само се преселио у опозиционе структуре и дио медија. У Црној Гори данас мржња према Србима служи као најјаче мобилизационо средство, јер замјењује политички програм и одговорност за вишедеценијску корупцију.

Косово и Метохија: Мржња као директна државна политика

На Косову је мржња према Србима институционализована. Није скривена – она је дио државне стратегије. Циљ је јасан: створити слику да косовска државност постоји само док постоји „српска пријетња“. Овај наратив функционише у три правца:Политички профит – свака унутрашња криза се правда „борбом против Србије“. Међународно позиционирање – дијеловима западних структура продаје се слика о Србима као сметњи стабилности. Психолошка доминација – Срби се држе на ивици опстанка како би се створио привид државне моћи.

Резултат је систем који се одржава сталним подгријавањем мржње, јер без ње губи унутрашњу кохезију.

Зашто се мржња одржава? – Систем профита и моћи

Идеолошка мржња према Србима није производ емоција, већ интереса. Њен механизам функционише кроз пет кључних стубова: Политичка мобилизација

Најлакши начин да хомогенизујеш бираче јесте да им покажеш непријатеља. Избјегавање одговорности. Кад је народ у страху, не пита зашто нема развоја, правде ни економије.

Медијска манипулација. Медији у региону користе српску тему као инстант-клик механизам.

Спољни утицаји. Велике силе користе антисербску реторику као полугу притиска и геополитичког баланса.

Идентитетски инжењеринг. Умјесто изградње здраве националне самосвијести, елите бирају најпримитивнији метод: конструкцију идентитета на мржњи према другом.

Мржња није судбина – она је избор

Балкан није осуђен на мржњу, али његове политичке структуре јесу осуђене на њено коришћење – док год не постоје одговорни системи власти и грађанска свијест која одбацује манипулацију. Идеолошка мржња према Србима није природна, нити је већина људи осјећа. Она постоји јер је некоме корисна.Када мржња престане бити политички профитабилна, нестаће брже него што је настала.