Пише: Тихомир Бурзановић

Бока Которска има посебно мјесто у развоју српског културног и духовног простора. Ријеч је о подручју гд‌је се вековима преплитала медитеранска, словенска, православна, католичка, поморска и трговачка традиција. Управо у том споју развио се слојевит идентитет који је чинио Боку јединственом у односу на остатак јадранског приморја. Српски идентитетски слој у Боки препознатљив је кроз неколико кључних елемената.

Најприје, ту је улога Српске православне цркве. Манастири Савина, Подластва, Пречиста Крајинска, као и историјска веза Которске области са цетињском митрополијом, успоставили су континуитет православног вјерског и културног живота, који је опстао и у доба млетачке и аустроугарске власти. Обредна култура, календар, иконопис, црквено пјевање и породично предање сачували су идентитетске обрасце и у раздобљима политичких промјена.

Друго, поморска традиција Боке створила је слој српског урбаног и образованог становништва са јадранским искуством. Бокељска морнарица и трговачке породице развиле су властиту друштвену елиту, чији су чланови били активни у књижевности, дипломатији, поморству и политичком животу на ширем простору. Та традиција створила је самосвијест културне посебности: припадање Јадрану, али и континуитету српске историјске и духовне линије.

Треће, Бока је била простор сусрета и симбиозе, а не затвореног етничког монолита. Кроз векове су се сусретале српска православна и католичка културна матрица, утицаји Венеције, Дубровника, Цариграда и Цетиња. Управо у тој интеракцији настали су специфични облици архитектуре, урбаног језика, обичаја и умјетничког израза. Српска Бока, у том смислу, није пуки етнички означитељ, већ културно-историјска чињеница у којој је православни српски елемент био један од носивих стубова, али не једини.

Савремени изазови везани су за демографску динамику, процес глобализације и редефинисање идентитета. Градови Боке данас се суочавају са интензивним приливом становништва из других средина, промјеном структуре привреде и туристичком комерцијализацијом. У таквим околностима, питање очувања идентитета постаје прије свега питање институционалне бриге: музеја, културних друштава, братстава, парохија, образовања и локалног јавног живота.

Због тога је од кључног значаја да се Бока посматра као историјско наслеђе, а не као предмет савремених политичких под‌јела. Очување културног континуитета не може бити засновано на искључивању, већ на прецизном препознавању оног што Боку чини препознатљивом: духовни континуитет, поморску традицију и културни слој формиран у споју Јадрана и континенталног залеђа.

Бока није само географски простор. Она је меморија српског присуства на мору, културни образац и дио историјског идентитета који је настајао полако, суверено и у додиру са свијетом. Управо у тој чињеници налази се њен значај и њена трајна вриједност.