Пише: Тихомир Бурзановић
Постоји она народна, горка и тачна: није нас убила зла намјера, него лоша памет. Ако бисмо данас тражили реченицу која најпрецизније описује стање црногорске власти, онда би то била парафраза те максиме: уби нас некомпетентност. Годинама слушамо како су “промјене” дошле саме по себи, како је народ “рекао своје”, како је систем коначно ослобођен. А када се подвуче црта, испостави се да смо само замијенили лица, док је суштина остала иста – импровизација, незнање и опасна самоувјереност људи који никада нијесу управљали ни сопственим биографијама, а камоли државом.
Црногорска власт данас изгледа као лоше састављен тим у којем нико не зна тачно шта му је посао, али сви знају шта им припада. Министарске фотеље схваћене су као политички плијен, а не као одговорност. Јавна предузећа као награда за партијску послушност, а не као системи које треба водити знањем. Институције се не граде, оне се користе – док трају.
Проблем није у недостатку патриотизма, како се често покушава објаснити. Проблем је у недостатку компетенције. Држава се не води паролама, идентитетским препуцавањима и идеолошким флоскулама. Држава се води знањем, искуством и јасном визијом. А знање, за разлику од политичких функција, није нешто што се добија декретом или коалиционим договором.
У озбиљним друштвима важи једноставно правило: знање је капитал. Код нас је знање често сметња. Превише пита, превише сумња, превише памти. Зато су стручни људи гурнути у страну, а гласни и одани избачени у први план. Резултат тога је власт која стално реагује, а ријетко планира; која се чуди сопственим грешкама, али их неуморно понавља.
Посебно је погубно то што се некомпетентност више ни не крије. Она се нормализује. Постаје политички стил. Грешке се релативизују, неуспјеси проглашавају успјесима, а одговорност се разводњава до непрепознатљивости. У таквом амбијенту, најопаснија реченица постаје: “Може и овако”.
Не може. И не смије.
Црна Гора је мала држава са ограниченим ресурсима. Управо зато себи не може приуштити луксуз незнања на кључним мјестима. Свака погрешна одлука овдје је скупља него у великим системима. Сваки дилетантизам има директне посљедице – по економију, правну сигурност, међународни углед и друштвену кохезију.
Ако се нешто хитно не промијени, ако се знање не врати у центар одлучивања, а одговорност не постане лична, а не колективна магла, онда ћемо и даље тапкати у мјесту, убјеђујући себе да је проблем у свима другима.
А истина је једноставна и болна: не убијају нас непријатељи, него некомпетентност. А знање, које би требало да буде наш највећи капитал, и даље стоји по страни – непожељно и потцијењено.
One Response
Постоји она народна, горка и тачна: није нас убила зла намјера, него лоша памет. Ако бисмо данас тражили реченицу која најпрецизније описује стање црногорске власти, онда би то била парафраза те максиме: уби нас некомпетентност.
Да би човјек нешто критковао потребно је живјети у том времену.Да незналице руководе државом није новост ,али да се све то не зна исто тако није тачно ,што се у тексту и не тврди,само је чудо што већина то угласвном зна,хајде да кажемо да бар само 10% зна, о чему се ради па је довољно да каже осталима око себе, па је то већ довољнои да зна и виш е од 50%.
Ако се осврнемао од 1945 до данас ко се све хапсио и како осатје енигма једино два одметника који су доста дуго били у шуми као ето није се знало гдје су.А били су а ја мислим и остали њихови ?
Толико се људи похапсило 1948 да је просто за невјеровати да је ишта непознатао ,слично је било послије Ђинђићеве смрти,хапшења као 1948 године.
Сви све знају а сви ћуте и гледају какао све иде у суноврат а зашто?
Подгорица је на власт довела неке нове људе ,који су сви до једног или подизани на Титовом идеалу, јер какао протумачити споменик највећем српском злотвору него тако,док Београд је у истим панталаонам оли ти гаћама ,само је Србија већа па је и брука већа.Једино око чега би се браћа окупила јесте какао рече Иван Милошевић је та да би заједно хапсили споменик Павлу Ђуришићу.
Има ту нечега што је повезано са судбином историском истином али и са правдом,и мертви четници им руше нешто што они нити су кадри направири нири одржати какао су неправедно наслиједили.Кад тад истина себи нађе пута биоло преко Драже Павла или неког трећег мали се истина дозна.
Пјевала је једнас у Грбаљ за једнок свог бастаура у вријеме Сељачких радних задруга јењр је присвоио туђу прасицу : све би могло да се скрије да прасице црне није.Ко сакрива а ко открива није тешко погодити а прасица остаје увјек прасица !