Пише: Тихомир Бурзановић

Четири године након смрти митрополита Амфилохија Радовића, Црна Гора и српски народ и даље осјећају његову одсутност. Не само као губитак једног архијереја, већ као нестанак духовне снаге која је умјела да споји народ, вјеру и слободу. Питање више није ко ће га замијенити, већ да ли смо спремни да живимо оно што је он проповиједао.

Насљеђе које не блиједи

Одлазак митрополита Амфилохија у јесен 2020. године био је тренутак који је оставио тишину иза себе – тишину која још траје. Са њим је отишао глас који је знао да говори народу као отац, да брани вјеру као војник, и да воли Црну Гору као светињу. Био је то човјек који је истовремено припадао олтару и народу, монах који је разумио народну тугу, али и грешку. Његов ауторитет није био заснован на црквеном положају, већ на личном утемељењу у вјери и храбрости.

Дух који је спајао све разлике

Амфилохије је умио оно што ријетко коме полази за руком – да обједини различите људе око вјере, а не политике. Његове литије нису биле партијски покрети, већ народни ход кроз историју и достојанство. У његовом гласу препознавала се вјековна мудрост Цркве, али и народни бунт који не пристаје на понижење. Зато је његов лик и данас симбол вјере која не ћути и народа који зна ко је.

Недостатак који не попуњава функција

Данас, четири године касније, многи осјећају празнину. Митрополит Јоаникије достојно наставља његово д‌јело, али Амфилохијева појава била је јединствена – она се не насљеђује декретом, него духом. Оно што данас недостаје није само његов глас, него дух отпора, праведности и слободе који је уносио у сваку бесједу и сваку литију. Он је показао да Црква не смије бити комфорна – мора бити савјест друштва, макар то било тешко.

Како надомјестити Амфилохијев одлазак?

Не тражењем новог вође, већ враћањем ономе што је он тражио од сваког вјерника: покајање, вјеру и храброст.

У сваком свештенику који говори истину без страха, у сваком човјеку који чува своју вјеру без ината, и у сваком народу који не заборавља своје коријене – ту се Амфилохије враћа. Он није желио да га величају, већ да га насљедују.

Порука која остаје

Амфилохије је говорио: “Бог не тражи мноштво, већ оне који знају зашто постоје.” Та реченица данас вриједи више него икада. Његов лик је отишао, али његова мисија није завршена. Докле год будемо тражили “новог Амфилохија”, нећемо схватити да га заправо имамо у себи – ако смо спремни да вјеру живимо, а не да је користимо.

Јер Амфилохије није нестао – само је прешао тамо одакле нас и даље гледа, као опомена, али и као нада.

(Тихомир Бурзановић је публициста и колумниста који пише о духовним, идентитетским и друштвеним темама савремене Црне Горе)