Пише: Иван Милошевић
Напад на новинара “Побједе” за сваку је осуду! Међутим, за осуду су и реаговања новинарских удружења која данас дижу ларму, када је у питању “Побједа”, а већином ћуте или су ћутали када се нешто слично деси новинарима који нијесу блиски ДПС-у! Бићу себичан, па навести и свој примјер. Прије мјесец и по дана био сам изложен медијском линчу ДПС медија, њихових коментатора и плаћеника, поводом једног текста и означен сам као фашиста, домаћи издајник који шири говор мржње и по њиховом суду требало је да ме тужиоци стрпају у затвор. Тако тешке оптужбе, не само од ДПС портала, него и од свих политичара бившег режима, није натјерао ниједног мог колегу, о удружењима и да не говорим, да постави питање да ли сам ја то за шта ме оптужују и да ли имам право на одбрану. Медији који данас реагују и солидаришу се са новинаром Побједе ( што је и мој став) нијесу чак ни хтјели да објаве моју одбрану, бацили су је у корпу за отпатке и наставили да у мом случају покорно слушају политичаре и преносе све што су рекли на мој рачун! Шта хоћу да кажем? Па, кажем да већина мојих колега и скоро сва новинарска удружења имају двоструке мјере када се ради о нападима на новинаре. Углас реагују када се ради о новинарима блиским бившем режиму, док им они други нијесу интересантни, односно боли их он ствар шта ће им се десити након њихових оптужби о ширењу фашизма, домаћих издајника и говора мржње!
Уз то није било тако давно када је ДПС хапсио новинаре, по правилу оне који нијесу дијелили њихове ставове и идеологију, и исти ови који данас траже правде за новинара “Побједе” тада су ћутали, а по кулоарима и навијали за ДПС и њену антиновинарску мотку!
Новинарско блато у којем се данас ваљају новинари није од јуче, траје деценијама. Подјеле међу новинарима нијесу ништа мање него подјеле међу политичарима и сарадња између новинарских удружења скоро и да не постоји. Барем не са удружењима која окупљају новинаре који не сматрају да је историја ЦГ почела од 1945. годиие и да је тек о тога датума почела да цвјета демократија и слобода у овим брдима. Већина новинара је идеолошки подијељена до тачке кувања и прскања и не дај Боже да се негдје нађу у једној просторији. Ко зна ко би из ње изашао и у каквом стању!
И овакве случајеве попут овог најсвјежијег, нема шансе да спријечи полиција! То могу само сами новинари и њихова удружења, под условом да сједну за исти сто и договоре се за барем минимум разумијевања тешке атмосфере у којој данас радимо. На жалост, не видим да до тога може доћи, јер су данас новинари чак оштрије подијељени него у вријеме ДПС-а. То се може видјети чак и површним листањима бројних домаћих портала, али и дневне штампе и гледањем ТВ-а!
И шта нам онда преостаје! Наша немоћ храни моћ политике и политичара и умјесто да они стријепе од новинарског пера, новинари стријепе од њихове партијске и идеолошке палице. Правих новинара који су заклети новинарском кодексу и њеном величанству ИСТИНИ скоро и да више нема, али зато оних који су схватили да су медији средства манипулација и формирања јавног мњења, има ко на гори листа ( хтједох рећи комуниста)! Млади који улазе у свијет новинарства не дају наду да неће бити добровољне или насилне жртве политике и политичара, напротив, и прије него што напишу први текст, добро знају код кога да се јаве и обећају своје услуге!
У таквим условима преостаје само да се бране мале оазе слободе и новинарског пркоса, а то су поједини портали и понека ТВ. Ипак, то је премало да политика схвати да је слабија од писане ријечи и да пред њом треба да се зноји и мешкољи. Док се презнојавају само новинари оваквих напада на новинаре биће и даље!
