Пише: Иван Милошевић
Трудио сам се јуче да на пратим ДПС славља. Можда сам насађен некако на криву ногу, али не видим ни један ваљан разлог за славље поводом 14 година од повратка ДПС независности и суверености. Нећу да трубим уоколо о економским и осталим параметрима по којима се препознаје развој неке земље, јер се у то не разумијем нити ме то нешто интересује. Али, хоћу о свом новчанику! У њега се разумијем, пратио сам помно његову дебљину уназад ево већ три и по деценије, често сам се са њиме хвалио, посјећивао га свакога дана, вирио у њега и истресао динаре, марке и евре, пријатно се осјећао када је онако пун слао лијепе поруке из унутрашњег џепа капута и волио да се са њиме испрсим и догурам до краја мјесеца.
Посљедњих десет година скоро да сам на њега заборавио! Подсјетим се да постоји тек једно седам, осам дана у мјесецу и то је то. Након тога, новчаник се повуче у неку дубоку илегалу, постави страже испред својих џепова, објеси катанац на главну преграду и нема те силе да га отвориш! А уколико неким чудом и пређем све те баријере, па дођем до његове суштине, односно главне преграде, питам се шта ту уопште и тражим, када нема ничега. Из новчаника избија нека поразна хладноћа, слијепио се од неког мртвила и туге за прошлим временима. Постао је као неки досадни старац који само евоцира успомене из младости и зрелог доба и као папагај понавља отрцану фразу: „Ех, како је некада било!“.
Не памтим свој новчаник, односно род свој најрођенији, да је икада био као данас. Иако знам да је мој и да без њега не могу да живим не виђам га сваки дан, отуђио се од мене, ушушкао у неку своју тугу и одлучио да са мном више не разговара. Ставио ми је чак и забрану на прелиставање старих слика и све је урадио оно што као род најрођенији није смио да уради. Издао ме и оставио самог да се носим са садашњим силама и демонима, окренуо главу од мене, а некада ми је толико помогао да лакше савладам све недаће које су ме задесиле. Али данас ништа од тога, окренуо ми је леђа када сам највише од њега очекивао, заборавио ме када сам мислио да ће ме највише помињати и помагати. У беспућима фронта свакодневног живота препустио ме је мени самом. Одлучио је да до темеља заљуља моју независност и самосталност и гурне ме у наручје обећања туђих новчаника и осталих кеса и сецикеса. Издао ме је род најрођенији, мој један и једини новчаник! Побјегао је од мене, а да се није ни јавио, није оставио ни опроштајно писмо! Издаја над издајама, односно велеиздаја!
И шта сад у сјенци те велеиздаје да славим? Ко ми то ваљано објасни поклонићу му одмах свој велеиздајнички новчаник са све сликама, прес картицама, личним и осталим подацима. Ионако не знам који ће ми, када у њега ништа нема, само успомене које не желим да третирам као успомене!
Чуо сам нешто домаћег премијера како се хвали успјесима у претходних 14 година. Изгледао ми је као неки цетињски алхемичар, па сам се јутрос понадао да је своју премијерску магију пренио и на своје поданике. Отворио сам новчаник и понадао се да су неким чудом Марковићеве празне приче постале истине и да се мој буђелар вратио тридесет и нешто година уназад и прекинуо свој велеиздајнички пут. ТРТ и ШИПАК! Велеиздајнички новчаник уротио се против свога господара (тј. МЕНЕ) и зарекао се да ово није ништа у односу на оно што ми спрема. Смјешка ми се онако покварено из торбице и поручује да сам га до сада гледао барем мјесечно седам,осам дана, а да ће ми ускоро дозволити да га посјетим тек на сваких пола године. Велеиздаја, народе, велеиздаја! И који враг да славим онда!
