Пише: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори, као и у већини малих друштава, све се зна – само се не говори наглас. Зна се ко с ким руча, ко коме плаћа кампању, ко од кога купује медијски простор.Зна се, али се ћути. А та мрежа ћутања постала је суштина нашег јавног живота.
Јер док једни воде државу, други воде рачуне – а трећи пишу наслове који све то покривају.
Кад новац уређује насловну страну
Данас није пресудно ко је уредник неког медија, већ ко га плаћа. У Црној Гори, оглас често вриједи више од истине. Оглашивачи – било да су компаније блиске власти, јавна предузећа или приватни монополи – диктирају шта ће се објавити, а шта ће нестати из јавног простора.
То није цензура, то је економска дресура. И новинар који зна да од једне рекламе зависи плата цијеле редакције, често сам одлучи да не види оно што би морао да види.Тако се рађа самоцензура – најопаснији облик медијског заробљеништва, јер долази изнутра.
Политичари који штите, али и дугују.Политичка елита то добро разумије.Зато бизнис који финансира медије заузврат добија регулаторни мир, концесије, кредите, земљиште, монопол.Политичар штити капитал, капитал штити политичара, а обојица заједно штите – наратив. Заједно стварају привид плурализма: на телевизијама се воде “жестоке дебате”, портали се препуцавају, али линије интереса су јасне.Све је дозвољено, осим да се дирне у саму везу између новца и моћи.
Медији између истине и опстанка
Новинари су, у таквом систему, често таоци сопствених редакција. Није ствар само у храбрости – многи су је имали и имају – него у томе да нема ко да их заштити.Када тржиште оглашавања контролишу политички повезане фирме, независност постаје луксуз, а интегритет – финансијски ризик. Резултат?
Грађани више не вјерују никоме. Сви медији се трпају у исти кош: “они су сви исти”.
А кад грађани престану да вјерују медијима, демократија више нема смисла.
Заробљена држава, заробљена свијест
Зато се данас у Црној Гори не води само борба за власт – води се борба за наратив. Ко контролише медије, контролише перцепцију.
Ко контролише перцепцију, контролише стварност. И тако се ствара осјећај да се ништа не може промијенити. Та илузија немоћи је највећа побједа система.
Вријеме је да се прекине шапат. Не треба много да би се ствари покренуле. Довољно је да почнемо говорити о ономе што сви знамо. Да питамо – ко финансира медије? Ко стоји иза оглашивача? Колико политика плаћа тишину, а колико буке?
Док не раздвојимо информацију од интереса, све ће изгледати исто – само с новим именима и старим шемама.
Јер, мрежа моћи не почива на тајности, него на – ћутању.
Црна Гора је мала земља, али има довољно великих људи да препознају да слобода медија није луксуз, већ предуслов свега другог – и државе, и правде, и истине.
Све док новац и политика уређују насловне стране, јавност ће живјети у туђем сценарију. А задатак новинара није да тај сценарио прихвати, него да га – разоткрије.
