Крајем децембра 1941. године, Јован Мишнић – официр, Петар Крговић – официр, Блажо Раденовић – подофицир, Никола Балтић – подофицир, Милисав Петрушић – чиновник, Јанко Гашевић – чиновник и Дмитар Крговић – чиновник, резервни капетан су од стране партизана на превару заробљени, затим су завезани и живи бачени у пећину звану Безданица која се налази у подручју села Стожер. Мештани су причали да су се више дана чули јауци из пећине, али нико није смео да им притекне у помоћ. Касније, када су се створили услови, фамилија је извадила тела покојника из пећине и достојно их сахранила у Мојковцу, на гробљу у близини Старог моста. Почетком 50-их година прошлога века, приликом проширења пута, власт није дозволила потомцима ексхумацију тела покојника како би их пренели у секундарне гробнице, већ је булдожером поравнала гробове, а касније асфалтирала пут преко гробља. Постоји чак прича да је неколико гробова булдожером сурвано у реку Тару и да је вода однела кости покојника.

“ НАЈВЕЋИ СИН НАШИХ НАРОДА “
( одломак )

аутор: Љубомир Јованов Томовић из Подбишћа

Да ли је то место можда уклето и да ли треба скидати то проклетство ?!
Да ли на том месту треба служити Молебан ?
Да ли на том месту треба подићи спомен обележје, које би служило као опомена будућим нараштајима ?
Да ли треба осудити сва недела и обележити сва стратишта без обзира ко је за њих одговоран ?
Да ли у школама треба да се учи да је био братоубилачки рат ?
Да ли Црна Гора треба да живи у свађи или у миру ?

Раде Пушоњић