Недавни помен безгробној војсци Павла Ђуришића на Крнову у августу 1944. године узбуркао је страсти Монтенегринима. Већ неколико дана објављују податке да на Крнову нијесу стријељани недужни младићи, него да се радило о нацистима из четничке јединице Павла Ђуришића. Понављају старе тезе превејаних комуниста од прије 80 година, а по њима слободу су током грађанског рата у Црној Гори доносили само Пекове и Савине партизанске јединице, док су сви остали били слуге окупатора. Иако и врапци знају да је комунизам умро прије 30 година и да се комунистичка идеологија распала по свим шавовима у Црној Гори још увијек се понављају комунистичке лекције. Једна од њих је и страдање недужних младића на Крнову.
А шта се заправо догодило на Крнову свједочи Миљан Станишић, публициста из Даниловграда, који у својој још,увијек необјављеној кеињи о грађанском рату током 1944. године пише о том времену. У наставку је поглавље из књиге Станишића које описује збивања на Крнову.
Крајем јула и у августу 1944. године комунистичко-партизанске снаге имале су већи број сукоба са четницима. У бројним ситуацијама оне су чешће избјегавале сукобе са Њемцима, јер им је главни задатак био да униште четнике, њихове симпатизере и све потенцијалне противнике, који су им могли бити сметња освајању власти. Комунистички историографи и „креатори истине“ су послије рата предимензионирали број борби комунистичко-партизанских снага против њемачког окупатора, како би доказали да је примарни задатак комунистичког вођства било ослобођење земље, а борба против четника наводно другостепеног карактера. Такође, у њиховој интерпретацији број жртава на четничкој и њемачкој страни био је вишеструко већи од комунистичко-партизанских. Тако по њиховим исконструисаним подацима наведено је да број страдалих у периоду од јануара до средине августа 1944. године на четничкој и њемачкој страни био је близу 10 хиљада, а на комунистичко-партизанској скоро десетороструко мањи. Исти однос су истакли и за рањене. Ове бројке је анализирао др Вукота Реџић прикупљајући из тих извора податке и откривајући нелогичности и фалсификате комунистичких историографа. Комунистичко-партизанске снаге су, гдје је то било могуће, избјегавале сукобе са Њемцима, како би се сачували за бруталне обрачуне са четницима, јер су били увјерени да ће им и онако ослобођење од окупатора донијети СССР.
Њемачке снаге су прочистиле терен од комунистичко-партизанских снага, на подручју планираног пролаза својих трупа кроз Црну Гору, што би им омогућило несметан пролаз када њихове трупе, које су се повлачиле од Грчке, буду овдје приспјеле. Бројне њемачке јединице које су се возилима повлачиле из Грчке, са тешким наоружањем и сл., на што су биле принуђене пред налетима савезничких снага, безбједно су прешле територију Црне Горе, без озбиљнијег супротстављања комуниста, па њихова пропаганда којом су величали своју непоколебљиву борбу против окупатора без остатка и на сваком мјесту, на овом и на бројним примјерима нема утемељења у пракси. Али, ако нијесу против Њемаца испољили сву своју енергију, комунисти су све своје потенцијале показали у обрачунима не само са четницима, већ и онима за које су сматрали да им могу сметати у освајању власти и бити им опозиција.
Један од најсуровијих дешавања који се до тада одиграо је онај на висоравни Крново и Ћеранића гори код Никшића 25. августа 1944. године, гдје су комунистички егзекутори побили преко триста младића који су били мобилисани, али тада не за борбу, сем у крајњој нужди. Ова јединица голобрадих младића под називом омладински „Гвоздени пук“, била је формирана неколико мјесеци раније у Подгорици, од младића из Бјелопавлића, Љешанске нахије, Зете, из околине Подгорице и др. Њихов пук није био одређен за било каква оружана дејства, јер су то били младићи без већег војничког искуства, а прошли су само кроз кратку обуку.
Павле Ђуришић их је припремао да буду окосница будуће краљевске војске и расадник официрских кадрова. Њихов командант био је поручник Петар Анђелић. О њиховим страдањима Јован Караџић свједочи: „Пук је усиљеним маршом дошао до Крнова, нешто око три сата пјешачког хода од првих линија фронта. У току ноћи, једна партизанска бригада (Пета) прошла је од Јасеновог Поља преко Градачке Пољане и избила на Крново и предвођена мјештанима стигла у Ћеранића катун, извршила опкољавање и напала ове несрећне младиће. Овдје није било неке велике борбе, то је било право масакрирање. Војници су били у колибама и када је настала пуцњава, убијали су их како је који покушао да изађе из колиба. Ништа није помогло ни молбе ни преклињања да се добровољно предају. Све што се појавило на вратима било је израшетано мецима. Напад је трајао отприлике око три сата послије поноћи, па до сванућа. Кад је свануло, било је око 120 живих у колибама, које су одмах извели и стријељали. Спасило се нешто око 70 људи и то тако што су били у неким колибама које су биле на периферији, па нијесу били опкољени. Они су ноћу избјегли и ујутру су се прикључили нама. Овдје је нашло смрт око 320 момака, цвијет младости, из Бјелопавлића, Зете, Љешњана и Подгорице“.[1]
О језивим злочинима писао је, такође очевидац догађаја Бошко Радоњић, који се у току рата борио на комунистичко-партизанској страни. Он наводи да су то били младићи који нијесу пружали отпор и сами се предавали, при чему су већина жељели да се придруже партизанима, а неки од њих су били партизански симпатизери. Он потом описује бруталност двојице партизанских руководилаца, над тим несрећним младићима. Радоњић свједочи:
„У борбама на Крнову у љето 1944. године заробили смо доста такозваних пуковаца, који су се углавном сами предавали, не испаљујући на нас ни један метак. То су били у већини млади људи који су присилно мобилисани од стране четничког руководства, зато је међу њима било и наших – партизанских симпатизера. По заробљавању односно њиховој предаји, већина их је изражавала жељу да се прикључе партизанима. У томе јашући на коњима, наиђоше два наша виша војна руководиоца… командант и замјеник команданта Седме црногорске бригаде Светозар Радојевић и Петар Војводић. Обојица сиђоше са коња извадише пиштоље и приђоше заробљеницима, који су тога момента сједели један поред другога, и почеше да пуцају у њих. Убише онолико ових недужних младића колико се у њиховим пиштољима нашло метака. Неколико нас који смо ту били овај поступак је потпуно шокирао. Остали смо без и једне ријечи, не вјерујући својим очима што ова два безумна и грозна човјека урадише. Ти бездушни људи не питаше ни нас, а камоли њих, ни ко су, ни одакле су, ни како су се у том пуку нашли“.
Како је међу убијенима био и брат близанац партизанског пушкомитраљесца Секуловића који се налазио на положају у томе реону, комунистичка команда је наредила да се и он ликвидира, не због сумњи у његову исправност и оданост покрету, већ како су образложили да се не би светио за братовљево убиство:
„Међу овима убијенима нашао се и рођени брат (близанац) нашега борца Секуловића родом из Брскута. Неко је од њих наредио да се и овај наш борац ликвидира, да не би наводно извршио освету. Нађен је убијен на нашем положају гдје се тога момента налазио са пушкомитраљезом од кога се није одвајао. Преостали заробљеници су у већини остали са нама све до краја рата. Неки су од њих после рата постали и официри. Знам и неке који су из рата изашли као тешки инвалиди“.[2]
Још један актер догађаја Батрић Поповић из Доброте (Котор) који је као младић од 16,5 година био члан тог пука и преживио масакр, свједочећи о овом злочину истакао је часни гест команданта партизанске бригаде Зарије Стојовића из Бјелопавлића који је, дошавши на мјесто злочина, спријечио даља стријељања, па је тако и њему који је био рањен и многима које још нијесу стигли да стријељају, спасио животе. Он наводи да је командант Стојовић био једини који није дозволио стријељања: „Нисмо наишли на други случај сличан понашању команданта Стојовића који је заштитио 300 младића да не изгубе живот“. Поповић такође свједочи да није тачно писање појединих аутора (комунистичке провинијенције), који су кривотворећи истину објављивали да су били велики окршаји у којима су комунистичко-партизанске снаге поразиле четнике и у борби успјеле да убију 350 њихових бораца, а 180 ране, док је на страни партизана био само један погинули и то пушкомитраљезац. Поповић истиче да није било никакве борбе између њих и партизана.[3]
И овај погинули на комунистичко-партизанској страни био је онај партизан, пушкомитраљезац Секуловић из Брскута, кога су они убили о чему смо претходно писали. И то је непобитан доказ да овдје није било борби, јер је немогуће да је било борби у којима су комунистичко-партизанске снаге успјеле да убију 350 људи, 180 ране, а да нико њихов не погине (овдје се не може рачунати страдање Секуловића, јер он није убијен у борби, већ ликвидиран од својих, мучки с леђа).
Комунисти су, дакле, све потенцијале усмјерили на ликвидацију, не само отворених противника, него и потенцијалних, али и према непунољетнима. Тако су уочи Велике Госпојине (28. августа) 1944. године комунисти у порти манастира Морача стријељали Миљана Меденицу, командира Равањске четничке чете, његовог сина ученика Мираша (партизански комесар му је гарантовао да га неће стријељати ако пљуне свога оца, а овај 17-годишњи младић му је без двоумљења и страха одговорио: „Убијте ме, али ја то нећу да урадим“, након чега је одмах убијен), ученика Луку Меденицу, ученика Милана Меденицу и рез. официра Луку Меденицу.[4]
[1] Јован Караџић, 75, 76
[2] Бошко Радоњић, Изневјерени идеали, Београд 2002, 67,68
[3] Др Вукота Реџић, 410, 411
[4] Мијајло Ашанин, 137, 138
