Штаб Националиста је побијен под Острогом 1943. године, у новембру мјесецу, тако да су они својом крвљу залили ћивот Светог Василија Острошког, и то многи заборављају. Од тада је почело масовно одступање са Павлом Ђуришићем. То што је народ и војска из Црне Горе  кренула масовно на зли пут, само је показитељ какав је стравичан страх био у Црној Гори, после покоља у Острогу и после других ликвидација од комуниста и партизана. 

Бјежећи од тог терора, војска и народ су пошли на зли пут, како је то народ добро рекао, кренули, преко Босне, гоњени од партизана, бомбардовани од савезника, дочекани на усташки нож.

   У тој Старој Градишки је дошло до тог новог страховитог страдања, гдје је одвојено тих стотину двадесет официра који су побијени. Било је чак говора да су они били спаљени у Јасеновцу, међутим већ је био пробој 22. априла, тако да су они побијени, бачени су у Саву. Ту је убијен и Павле Ђуришић и други.  

Треба запамтити да је Секула Дрљевић претворио ту несрећну војску Павла Ђуришића у Народну војску Независне Црне Горе. Растројио је све командире и поставио је своје људе, пострио их је, командирима дао некакве црногорске капе, са зеленом горе чојом, и ту је први пут, у Старој Градишки пјевана ова садашња химна ове нове Црне Горе. Препјевао ју је Секула Дрљевић.

  Ја сам, једноставно, за оно што припада сваком људском бићу, да сви ти људи, који нису имали право ни на гроб, ни на име, а толико има свједочанстава…..

Када сам био у Словенију, као да идем на Голготу Христову у Јерусалим, тако сам се осјећао.

То је Голгота моје цркве и мога народа. То је моја дужност, уосталом то сам ја сам и рекао, када сам устоличен на Цетињу, да имам обавезу да мирим не само живе са живим, него и мртве са мртвим.

Знајући да ако не дође до помирења живих и мртвих у Црној Гори, и помирења преко живих и мртвих нема будућности Црне Горе…

Тамо сам се Богу помолио за покој душа оних који су тамо побијени, на челу са митрополитом Јоаникијем, и са свештеницима, а у исто вријеме се помолио Богу и за оне који су их побили, да им Бог подари покајање. Једино покајање може да зацијели те дубоке ране, које су настале у Другом свјетском рату, и после рата.

  И дај Боже да дође до тога покајања. Црква на Пардосу је један дио тога покајања.

   Тај, како га народ назива „зли пут“, то је нешто најстрашније што се догодило Црној Гори од њеног постанка. То не може бити избачено из памћења Црне Горе. Без зацељења те ране, нема спаса Црној Гори.

Зато ће Црква урадити све што је у њеној моћи да помогле, потомцима и једних и других, а у ствари, то је један исти народ, то су браћа, да им помогне да сагледају ту трагедију, незапамћену, чак нигдје ни у Европи тако нешто се није догодило, као што се догодило у Црној Гори.

Да се једноставно вратимо тим мученицима, тим њиховим гробовима, да се опрости брат од брата, потомак од потомка.

Да Бог опрости једнима и другима, да би се на том опроштају, помирењу, и  покајању могла градити истинска будућност.

На покајању се гради будућност свеукупног свијета. Прва ријеч у Јеванђељу Христовом, била је „Покајте се јер се приближава Царство небеско.“

Дакле, на то Црква позива и позиваће до краја свијета и вијека, и то је разлог, у ствари, што Црква, ево двадесет и пет година, упорно чини то да би помирила Бога са нама, и да би помирила мртве са мртвима.

Битно је да ми будемо свјесни, прије свега, Христа као Васкрситеља, и као Васкрсења, дародавца вјечне слободе и вјечнога људског достојанства, а с друге стране, да будемо свјесни тога сјемена јудинског, многоубилачког, човјекоубилачког, братоубилачког, које је разапело Христа, па онда разапиње и оне који су Христови, који су часни Божји људи до наших времена.

„Зли пут“, као ријеч и као стварност, урезани су не само у моје памћење, него и у колективно памћење народа Црне Горе, не представљају ништа друго до органски наставак оног крвавог братоубилаштва, започетог бољшевичко-титоистичком револуцијом у времену нацифашистичке окупације.

(Поговор митрополита Амфилохија за књигу Тихомира Бирзановића и Веселина Лазаревића „Зли пут без повратка“)