Пише: Тихомир Бурзановић
На Косову и Метохији данас више него икада осјећа се празнина коју су за собом оставили митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић. Њих двојица нису били само црквени великодостојници — били су духовни лидери и морални ауторитети чија ријеч је имала снагу да пробуди народ и опомене власт. Амфилохије и Атанасије припадали су генерацији која је Косово сматрала срцем српства и духовним завјетом. У времену када су многи бирали ћутање, они су бирали истину. Њихова бесједа није била реторика, него завјетна обавеза — да се народ не одрекне онога што јесте, ма колико било тешко.
Митрополит Амфилохије био је глас разума и отпора — достојанствен, али непоколебљив. Говорио је о помирењу, али никада о забораву. Његова ријеч носила је снагу праштања, али и одлучност да се не пристане на неправду. Владика Атанасије био је другачији — ватрен, пркосан, спреман да запали савјест народа и разоткрије сваку слабост и лаж. Заједно су чинили моралну осовину која је повезивала народ, Цркву и националну свијест.
Њихов одлазак оставио је иза себе тишину. Данас, када су Срби на Косову препуштени себи, нема више гласа који би проговорио с истом снагом. Црква и даље свједочи, али без оног ауторитета који је умио да надахне и народ и политичаре. У времену када се вјера све више потискује у приватност, а национална свијест своди на симбол, недостају људи који би својим животом свједочили Косово као завјет, а не као фразу.
Амфилохије и Атанасије разумјели су да је Косово питање бића, а не територије. Они су знали да се српска слобода не мјери границама, већ способношћу да се брани оно свето, макар и у прогонству. Зато су њихова имена данас више од успомене — она су подсјетник да је духовна борба за Косово тек почела.
Јер народ који заборави своје пастире лако заборави и свој пут. А Косово, више него икад, чека нове људе њихове снаге, њихове вјере и њихове истине.
