Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре неколико дана, пресрео ме на пијаци један матори давеж – он, натоварен својим, ничим утемељеним, осећањем битности, а ја, натоварена бундевом и празилуком, и сувим шљивама и шараном, за Бадње вече. Матори ме зауставио да ми каже како гледа моју емисију.
„Ти тражиш лепоту у Србији”, почео је.
„Има толико тога што не знамо, и што је лепо”.
„Али, Србија је грозна”, наставио је.
„Па”, била сам попустљива, „има и ружних сцена, али ја трагам само за нечим лепим”, рекла сам, иако су ми у глави одједном биле слике ђубришта и депонија, и врба поред река у чијим крошњама царују најлон кесе, и слике кладионица, и наслови у црним хроникама, и све оно о чему сви све знамо.
„Ти тражиш лепоту, а Србија је језива”, шкиљио је.
„За ужасе, имате ТВ Дневник”, рекла сам осмехнувши се, и наставила даље, док је иза мојих леђа лебдела та његова реченица, као пувањак.
„Кад си већ одлучна да трагаш за лепим и инспиративним, не смеш да дозволиш да те мрзовољни смарачи разљуте”, мрмљао је онај паметнији унутрашњи глас, „можда би могла да пронађеш нешто лепо и у њему”, шапнуо ми је, и ја сам се скоро наглас насмејала.
Ми који трагамо за лепотом – ми причамо очима
Окренула сам се и видела његову згрбљену, сасушену прилику како се мува око удаљене тезге, покушавајући да помирише главицу црног лука, као да ни црни лук за њега није више довољно љут. Посматрала сам га неколико секунди: Као да је и сам, одједном, био метафора оне „језиве Србије” за којом не трагам и која не изазива у мени ништа осим туге и сажаљења.
Онда сам се тргла и вратила у садашњи тренутак.
Насмејани човек, трљао је једну о другу – руке квргаве од тешког рада, цупкао је на хладноћи, и погледа упереног ка замишљеном стиху певушио неки народњак, док су око њега, попут новогодишњих гирланди висили венци белог лука и сушене паприке.
Била је то лепа и инспиративна, и обична, животна Србија која је, у ствари, увек ту, пред нама, само уколико имамо очи да је видимо, и уколико нам радост не отме неки напорни смарач са вампирском енергијом.
„Али, и против таквих имамо лек”, помислила сам, док ми је симпатични сељак паковао венац белог лука. Успут ми је тутнуо у руку, као поклон, гранчицу бадњака, и зрно дрена, да ме сачува од сваке језе и страве, и сваког вампира на овоме белом свету.
Јер, ми који трагамо за лепотом – ми причамо очима.
Извор: Блог „То сам ја“
