Насловна Почетна Мирјана Бобић Мојсиловић: Ми и они!

Мирјана Бобић Мојсиловић: Ми и они!

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Питали су ме пре неколико дана у једном интервјуу, поводом мог романа Срце моје, какви су то данашњи мушкарци, и да ли уопште имају талента и воље да било коме кажу те две слатке речи.

Била сам се наоштрила да искритикујем просечног представника данашњих мушкараца – више воли сепаре у клубу него било коју девојку која седи поред њега, опседнут је сопственим изгледом, важношћу, бројем пратилаца, слика се го и шаље своје порно-снимке по друштвеним мрежама, емоционално се не везује ни за шта осим за своју замишљену грандиозност представљену аутом, сатом, хациендом и девојкама које користи само као моћне додатке за сликање – али, зауставила сам се.

Помислила сам – па нису они криви. Тако су расли, с тим системом вредности. Да човек постоји само ако је богат, и моћан, и главни, и славан. Да је новац мера свега. Да имати значи бити – лудило савремене цивилизације и наших деведесетих направило је ово што данас гледамо.

Племе изгубљених младих очајника и очајница, којима је изглед све, којима је тело у исто време и све – и ништа.

Момци који не могу никоме да кажу „срце моје”, стварно то мислећи, и девојке којима су те две речи јадне, ако нису поткрепљене поклонима, изласцима, лајковима.

Проблем, заправо, јесу они старији који, иако васпитавани на екскурзијама, на плочама, на дељењу лепиње у Скадарлији, данас поносно плове овим морем беснила

Нису они криви што нису расли у време кад је све било другачије.

Кад си био главни зато што си паметан, добар ђак, зато што си вредан, зато што си добар пријатељ, зато што не псујеш, кад си био главни зато што помажеш другу, у време које није подносило оне који се хвалишу бољим ципелама или плочама, у време када су нас момци освајали песмама, гитарама, стидљивошћу, хумором и добрим васпитањем, а ми им узвраћале истом мером.

Било је то време када су добре речи нешто значиле.

И онда сам помислила како ови данашњи клинци нису криви, јер су их учили другачије.

Много већи проблем, заправо, јесу они старији који, иако васпитавани на екскурзијама, на плочама, на дељењу лепиње у Скадарлији, данас поносно плове овим морем беснила, заражени овим вирусом материјалног, као да никада нису били исти као ми.

Они су ми далеко тужнија појава.

Јер, нико им није јавио да дебљина платне картице, или томпуса, или аутомобилских гума – не повећава ни интелигенцију, ни човечност, а ни било шта друго.

А, уосталом, познато је да они који могу да кажу „срце моје”, сигурно га и имају!

Извор: Блог „То сам ја“

Најновији чланци

Смјене у полицији: Сјаши К…., да узјаше М…..!

Директор Управе полиције Зоран Брђанин наставио је са смјенама начелника одјељења безбједности, сазнаје Портал „Дана”. Дугогодишњи инспектор криминалистичке полициjе Далибор Шабан нови је начелник ОБ Цетиње умjесто Игора Поповића, у ОБ...

Студија „Globesc“-а: Црна Гора проруски члан НАТО-а, већина грађана схвата Русију као братску земљу!

Црна Гора је земља која је највише проруска од свих чланица НАТО алијансе, закључак је извјештаја ГЛОБСЕЦ-ове студије о утицају Русије на земље Централне...

Данас је Ђурђевдан!

Српска православна црква и верници данас славе Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Обичај је да се плету...

Анте Старчевић: Историја геноцида над Србима!

Др Анте Старчевић био је најпре Илир и Југословен. Писао је и у српским новинама у Војводини. 1851. тражио је место професора на Лицеју...

Матија Бећковић: Генетски инжињеринг у Црној Гори није успио, Ђукановић да се склони са полице!

-Поклич “Не дамо светиње” не своди се само на не дамо храмове него значи и не дамо језик, не дамо писмо, не дамо име,...