Разговарао: Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа ”Глас Холмије’

Миомирка – Мира Саичић, дјевојачко Лалић, мултидисциплинарни уметник: поета, писац, сликар. Завршила у завичају гимназију и музичку школу ( клавир који и дан данас свира). Била пионир у спорту трчање на скијама и скијању, шаху, планинар и бициклиста. Добитник престижне награде Јапана за ликовно дечије стваралаштво. Добитник награда: Плава птица, Булка, Охридски бисер. Сада је Добитник Прстена кнегиње Љубице, коју додељује Удружење књижевника Републике Србије за поезију. Учесник на бројним књижевним сусретима, Професионално завршила ТМФ у Београду и лиценциран професор технике и технологије, педагошки саветник. Учесник билингвалног трогодишњег пројекта, предавач стручног енглеског за технику и технолигију, пионир у предузетништву у основним школама.. Доносилац- ментор четири републичке награде из технике и технологије, 4 регионалне награде из предузетништва, коаутор 4 збирке задатака из технике и технологије. Написала је 4 књиге: Збирке песама: “Да одморим душу” и “Месечева соната”. Књигу прича: “Недовршена соната” и роман о стрељању ђака у Крагујевцу “Небеска свадба”. Према роману “Небеска свадба ” урађена је позоришна представа и снимљена је аудио драма, пуштена у етар на Радио Београду. Такође, снимак позоришне представе је трајни експонат у филмској соби музеја жртава” Шумарице”, у Крагујевцу. Најзначајнија и најдража улога је мајка троје деце и наставник..

КИКОВИЋ: Поштована госпођо Саичић, повод за наш разговор је Ваша „Недовршена соната“ или збирка прича, коју ових дана промовишете у Беранама. Реците нам за часопис ”Глас Холмије”, који су мотиви присутни у њој ?

САИЧИЋ: Опус је врло различит. Приче су из свакодневног живота, уз незаобилазно стање духа и мотива из природе. Заправо, све оно што чини један дан живота. Све оно што окупира мисли обичног човјека, са чим се свакодневно сусреће. То је приказ већ виђеног, као и оног унутрашњег, из угла аутора. Циљ ми је био да у краткој форми, са што мање ријечи, кажем што више. Морална вертикала, као окосница у причама, је универзална, са оним, трајним вриједностима. Већина тих прича наводи читаоца на размишљање, на упит да ли је стварност коју живимо исправна. Знате, некад човјек може да живи у заблуди, чак и читава заједница, народ. Зато се треба преиспитивати, размишљати и доносити закључке. У свему томе потребно је остати неутралан, како би апсолвенција била тачна. Чини ми се да свака прича наводи читаоца да се замисли и упита:”Да ли је то тако?” С друге стране, темпо живота је убрзан, концентрација у опадању, тако да кратке приче су питке, не одузимају пуно времена за читање, а дају много.

КИКОВИЋ: О Вашој „Недовршена соната“ или збирка прича писали су многи критичари и говорили о Вашој књизи али најбоље је то оцијенио теоретичар књижевности и књижевни критичар Доц. др Раде Вучићевић. Шта нам можете казати шта је он то написао? САИЧИЋ: Господин Вучићевић је изузетан познавалац писане ријечи, како наше, тако и светске књижевности. Он је један од само пет, званичних критичара. Не само што је члан Удружења књижевника Србије, већ је и предприступни члан Руске академије. Што би наш народ рекао:”Има ћагу за то!”. Његова рецензија је веома похвална. Ево цитираћу један дио рецензије: “Различита тематска целина, омогућила је неколико облика прозног стваралаштва, па у збирци сусрећемо приче са кратком формом, од половине једне стране, које обично имају мисаону, филозофску поруку, са елементима психолошких асоцијација или закључака, до неких условно, средње величине и дужине приповедања, које карактерише конкретна радња са именованим ликовима и њиховим судбинама. Кратки облик је примамљив за писце са великом моћи запажања, али су по природи облика, форме и композиције, веома захтевне. Потребно је са мало речи пронаћи суштину, објаснити је и дефинисати, да буде јасна, упечатљива а читљива у исто време, што понекад тражи искуство публицистичке стилистике и друге списатељске вештине аутора.”

КИКОВИЋ: Ви сте прије свега и пјесникиња. Можете ли нам рећи неку пјесму за наш часопис која је посебно оставила печат на Вас?

САИЧИЋ: Пјесме се изњедрене у тренутку као да их нека виша сила спусти у мој ум, срце. Врло често сам потакнута тренутним дешавањима. Тако да у пјесничком стваралаштву има родољубивих, социјалних, мисаоних, описних, љубавних. Оно што бих посебно нагласила је да свака пјесма носи поруку и поуку. Сматрам да је задатак умјетника да реагује у тренутку. Зато стваралаштво без поруке и поуке је више за забаву, него ли за умјетност. Пјесма је сплет ријечи који би требало да носи енергију стварања, енергију слободе и повезивања. Кроз пјесму човјека треба вратити самом себи, сопству. Пјесма треба да повеже човјека не само са заједницом, већ и природом. Пјесма је ријеч. А најприје “бјеше ријеч”. Ријеч од Бога је светиња, зато их треба пажљиво бирати, умјерено артикулисати и кроз мудро слагање оваплотити.Све пјесме су ми на свој начин драге. Ево једне новије. Зове се “Вјечна” Шибају, шибају зверињи вјетрови Шибају ми груди бијеле Шибају танке образе, што лако порумене Тврђа сам и од најтврђе стијене Уједају пси луталице, педигрирани авлијанери Нижу се ране к’о књишке странице Мени је живот од рођења до смрти Само успутне станице Крв нек лије. Нека однесе боли што ми наносисте А свака рана од успомена саткана. И што их је више, то су ми драже Ништа, осим сјећања не траже.. У мојој крви дивљају зрнца предак Вучица на стијењу завија. Млијеко у потоке излива. Доброта под руку са пркосом о срећи снијева.. Жива жила сам куцавица Колијевка ми пашњак, шума, ливадица Док је мене и утробе моје, плодова њених, нашим ријекама слобода ће тећи И небо и камен и стијење Пјеват ће за све прошле, за нас, за оне што долазе из звијезданог гнијезда саткана од љубави и истина и космичке, Божанске нити И нас неће бити Само трен пролазности у вјечности Ни вас неће бити Само трен пролазности у вјечности И? Остаће снови и сање у борби непрестаној Живот ће помијешати изнова карте Добро и зло у борби вјечној И? У том кругу мене неће бити Истином, љубављу и правдољубљем купила сам карту за рај И? Неком почетак, неком крај.

КИКОВИЋ: Поштована госпођо Саичић, у сваком разговору питамо нашег саговорника какво има мишљење о часопису ”Глас Холмије”?

САИЧИЋ: Часопис је изворна чипка историје наших крајева, културе и писане ријечи Полимљана, чија је потка израђена на нитима истине. Тај документовани моменат даје посебну тежину, одговорност и драж. Често се кроз живот иде “широм затворених очију”. Онда, овакав часопис дође као неко буђење, отрежњење. Нарочито је важно истаћи, да је часопис конципиран на идеји о помирењу идејних, социјалних и вјерских различитости. Истина, заправо ослобађа, али и обавезује. Што човјек има веће академско знање, његова улога и обавеза у друштву је већа. Да би се ишло напријед, веома је важно одужити се прецима кроз освјетљавање и изношење на видјело важних догађаја, било да су за нашу прошлост позитивни или негативни. Неговање “Културе сјећања” је уобичајени културолошко социјални вектор код народа, без обзира да ли су велики или мали. Из сјећања треба извлачити поуку, како би се повијест мијењала на боље, заснована на космичким законима, које ми називамо Божијим.

КИКОВИЋ: Шта можете да поручите читаоцима ”Гласа Холмије” у овим временима?

САИЧИЋ: Смирење. Да, препоручила бих, колико год је то могуће, смиреност. Само смирен човјек може трезвено и мудро да дела. Смирен човјек даље види, више чује. Смиреност је предност. То је као да у трци на сто метара, неко вам да десет метара предности. Смиреност спушта нашу вибрацију на ниже фреквенције, блиске природи. Самим тим ум нам је спреман да користи далеко већи проценат капацитета, што у тренутку, ствара ширу слику. Смирен човјек боље размишља, боље разумије и доноси исправније одлуке. Не треба заборавити наше народне пословице, које су настале из вишевјековног искуства народа. Поменућу двије: “Стрпљен-спасен” и “Мирна вода бријег рони”. А, с друге стране, ми смо од нашег, блаженопочившег патријарха Павла добили најважнију препоруку: “Будимо људи!”