Насловна Фељтони Милутин Миланковић (2): Кроз васиону и вјекове

Милутин Миланковић (2): Кроз васиону и вјекове

О овој својој књизи, односно најприје чланцима у облику писама  која је сукцесивно објављивао  а потом их сакупио и публиковао  као цјелину, Миланковић пише и у својим  ,,Успоменама“. Како постоји извјесна разлика у вези настанка тог  најчитанијег и најпопуларнијег дјела, наводимо  и један карактеристичан одломак из  његових ,,Успомена“  (из поглавља  ,Кроз васиону и вјекове“) у коме се налазе одређене занимљиве и корисне појединости вриједне да их овдје забиљежимо.  Осим тога, ту се говори и о успјеху који је каснији истоимени спис ,,Кроз васиону и векове“ постигао до времена када је писао своје ,,Успомене“  (ријеч је о другом тому тог његовог великог дјела, а предговор је датиран: Београд, 16. септембра 1952).

„Било је то 2. септембра 1925 – почетак моје списатељске каријере – када прочитах те прве странице свога будућег дјела тим милим дјевојкама. Позвах их да се одмах, послије вечере, попну у мали салон на првом спрату зграде. Ту им прочитах свој манускрипт. Не вјерујем да је икоји почетник имао тако захвалан аудиторијум као ја тога пута. Вјероватно да су њихове младе осјетљиве душе биле главни узрок мог књижевног успјеха, а и то што је свака од њих замишљала да и она, као особа којој су моја писма била упућена, стварно учествује у догађајима описаним у мом дјелу. Мојом лектиром биле су занесене, потресене и одушевљене. Када заврших, умало ме не загрлише. А онда одјурише, зајапурене, доље у велику салу да свима присутнима саопште, у највећем убјеђењу, да тако што лијепо нису никад у животу чуле.

Када се убрзо иза тога, вратих у Београд, нисам знао шта да радим са тим својим, тек започетим, њемачким рукописом. Посавјетовах се са својим пријатељем, Вељком Петровићем, а он са Марком Малетином, секретаром Матице српске. На његову жељу прочитах му 2. новембра 1925. та писма у својој соби на Универзитету. Тој лектири присуствовали су, као стручни жири, и моје колеге Војислав Мишковић, Радивоје Кашанин и његов брат Милан. Чим прочитах свој манускрипт, Милан га, без околишења, зграби:

– Дајте ми га за ‘Љетопис’!

– Станите! Та она су њемачки!

– Ух, то сам смео с ума!

Договорисмо се да та писма преведем на српски и у будуће да га снабдбијевам новим писмима, по једним за сваку мјесечну свеску ,Летописа“. Три године излазила су моја писма у ,Љетопису, а године 1928. објављена су, прикупљена у цјелину, у засебном издању Матице српске под називом ‘Кроз васиону и вјекове’. У томе облику доживјела је та књига још два српска и два њемачка издања. По броју штампаних, а и распродатих, егземплара, 7.000 српских и 10.000 њемачких, то је моје најуспешније дјело.“

Изванредно познавање развоја астрономске науке, по коме је Миланковић био признат у најширим научним круговима, дошло је управо у његовој књизи  ,,Кроз васиону и вjекове’’. Није то, међутим, класично и стереотипно писана историја развоја човjекове мисли о небеским тијелима, календару и другим темама, него једна изванредно живо приказана прича о прохујалим вjековима у којима су велики духови проницали у суштину  и смисао космичког простора. Занимљиво је указати на чињеницу да је један научник васпитаван на чисто математичким основама (небеска механика, теоријска физика и рационална механика су најегзактније природне науке) написао изразито  лијепо и литерарно дјело. У њему су избјегавани сви тежи и апстрактни појмови, а наука је приказана на веома допадљив и приступачан начин.

Не улазећи у детаљније изношење садржаја књиге ,,Кроз васиону и вјекове“  нити у препричавање појединих њених  дјелова, овдје треба ипак указати на једну  занимљиву  специфичност. Ријеч је о томе да је већ тада, дакле на почетку 20. вијека, овај знаменити научник предвидио будуће доба развоја астронаутике. Он у једном поглављу разматра путовање на нама најближе небеско тијело – Мјесец. Наслов тог поглавља гласи  ,,Пројекат воза за саобраћај са Мјесецом“, да би потом у наредна два поглавља књиге описивао живим и пластичним језиком необичне предјеле и пејзаже на том природном Земљином сателиту. При томе се служи посебним возилом да би свога читаоца непосредно упутио у многе изузетно занимљиве појединости тог путовања. Данашње генерације су свједоци наглог и брзог развоја космонаутике. Мјесец је освојен још 1969. година, а сада се интензивно врше припреме за човјеков лет на Марс (док летјелице према овој планети  одлазе непрекидно преко 40 година и по тамошњој површини се обављају стална посматрања и проучавања).

Миланковићева научнопопуларна књига  ,,Кроз царство наука. Слике из живота великих научника“  имала је заиста необичну судбину. Када се прихватио замисли да напише ту књигу,  управо  се у то вријеме налазило његово животно дјело  ,,Канон осунчавања“  у штампи, заправо оно је било одштампано и требало је почети повезивање књиге да би се затим наставило са њеном дистрибуцијом и распродајом. И баш тада је услиједио мучки њемачки напад на Београд, 6. априла 1941. године. Након неколико дана послије тог трагичног почетка Другог свјетског рата и на нашем простору, Миланковић је посјетио штампарију (која се налазила у тадашњој београдској Космајској улици) у којој се његово дјело штампало. Нашао ју је у рушевинама што су их изазвали њемачки авиони са њиховим убитачним бомбама. Затекао  се у тешкој сутуацији, не само због околности у којима се нашло његово дјело, него и због свеопште трагедије читавог нашег народа која га је задесила. Миланковић је почео тешко да подноси те трагичне дане и године.

У врло тешким околностима, дакле, Миланковић је преживљавао вријеме Другог свјетског рата. „Ко сам, шта сам и шта ћу сада? – запитао сам себе (послије посјете разорене штампарије у којој се штампало његово дјело, прим. В. Г.) и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув пијесак да ту угине. Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој је био разрушен, а прозорска окна поразбијана. Но већ тих дана видјех да је то оштећење штити од усељивања њемачких војника. Зато се у њој осјетих као што се човјек осјећа код своје куће, била она и кровињара. Нисам се више осјећао као риба на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем“, подвлачи Миланковић у уводу своје књиге  ,,Кроз царство наука“.

Ускоро се „запослио“ великим пројектом око писања биографија најславнијих научника у области егзактних наука, посебно астрономије, чија достигнућа су  трајно уграђена у савремену слику васионе. Као инспирација му је послужило Виландово дјело  ,,Повијест Абдерићана“ у коме су становници тог старогрчког града (у Тракији) приказани као типични провиницијалци, заглупљени и затуцани, али је ту дато неколико елементарних информација и о кратком сусрету двојице најпознатијих тадашњих научника, а то је било у првој половини 4.  вијека прије наше ере. Демокрит  (око 460-370. г. прије н.е.)  живио је у Абдери у страрогрчкој покрајини Тракија чудним,  усамљеничким и повученим животом, на богатом имању свога оца. Како се није много дружио са својим суграђанима, а живот је посматрао са веселе стране и имао велику наклоност према оптимистичклом поимању живота и свакодневице, то  је управо таквим начином изолованости изазвао пажњу и забринутост својих  суграђана. Стога они позваше Хипократа са Коса (око 460-370. г. прије н.е.), оснивача научне медицине, да се „позабави“ Демокритом, да испита његово психичко стање и да предузме одговарајуће мере лијечења. Та сцена је, међутим, дата само у назнакама, али је то подстакло Миланковића да се дубље заинтересује не само за предмет разговора двојице великана науке старе античке епохе него и да напише и прикаже сажете и садржајне портрете многих других знаменитих људи.

(Наставиће се)

Најновији чланци

Срамна британска колонија: Ђоковић мора да напусти Аустралију!

Савезни суд Аустралије одбацио жалбу Новакову Ђоковићу на укидање визе што значи да слиједи депортација из Аустралије. Жалба Новака Ђоковића на укидање визе је...

Патријарх Порфирије: Догодине у Призрену!

У интервјуу за часопис руског Министарства спољних послова „Међународни живот“ патријарх српски Порфирије изјавио је да је сагласан да су проблеми на КиМ резултат...

Интервју, Миомирка -Мира Саичић: Васојевка са „Прстеном“ књагиње Љубице!

Разговарао: Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа ''Глас Холмије'' Миомирка Мира Саичић, је мултидисциплинарни умјетник - поета, писац, сликар... Завршила је у завичају гимназију...
video

Српски викенд: Три четничке за душу!

Када устанем на лијеву ногу и није ми до ничега волим да слушам четничке пјесме. Посебно оне сентименталне, као да поручују да није све...

Владимир Јоковић: Нападају нас они који су нас издали због самопромоције!

-Већ данас смо на мети појединих субјеката због саопштења да подржавамо ставове УРЕ и ДФ-а. Највише нас нападају они који су нас издали због...