У УВОДУ за књигу о патријарху Иринеју, објављену на Дан Светог Василија Острошког Чудотворца 2013, Милован Витезовић, српски пјесник, пише:
– Имао сам част да познајем тројицу српских патријарха у својим достојанствима којима су служили вери и народу у тешким, па и злим временима. Патријарх Герман је, са достојанственом строгошћу, која се могла учинити и гордом, чувао веру и цркву у времену атеистичког једноумља и однарођавања, колико других, највише од Срба понетих у атеистичкој власти, не пристајући ни на каква понижења.
Патријарх Павле је, и изгледом човека коме је цео живот у посту и саобразним поступцима, био сав у аскези. Њом нас је чувао у добу бујања зла које је дошло распадом Југославије. Док су се незаслужене кривице са свих страна сваљивале на Србе, патријарх Павле их је опомињао да остану Господњи људи, који неправде трпе не чинећи их и да се за злом не поведу: „Богу се молимо да оно што нас је снашло не снађе ниједан народ, ниједну државу у свету.“
ПАТРИЈАРХ Иринеј се у свој својој непосредности показао у народу српском, враћајући му веру у себе, а тиме и снагу, после ломова које је претурио преко главе, ломова који су му над главом и које баш претура и оних који долазе и које ваља прегрмети.
Патријарх Иринеј, кога „све ране рода боле“, мисли шта треба да каже. И тако говори, знајући шта не сме да прећути. Само Српска православна црква зна све вековне патње Срба, увек у истрајавању у вери, као јемству свога опстајања. Патријарховим брижним гласом говори Српска православна црква и подсећа да је она стално била са својим верницима, делећи с њима добро и зло, радујући се и малом добру и трпећи велика зла.
У вишедеценијском духовном животу, у разним духовним чиновима, патријарх Иринеј је, кроз исповести многих, спознавао духовна својства свога народа, спознајући притом и себе самог. Његова висока образованост, ерудиција и његов негдашњи духовно-педагошки рад доприносе његовом самопоузданом и тачном обраћању у свакој прилици, да све право каже. То га чини колико великоумним толико и народним патријархом који говори без суздржаности, сигуран да говори истине према којима и дела.
СА СВАКИМ човеком из народа патријарх Иринеј говори као рођак. Тиме истовремено истиче и своје и достојанство и племенитост српског народа. Патријархова благост, разложност и уверљивост упућују на непрекидну бригу којом се СПЦ посвећује своме народу у свим српским земљама, у свим дијецезама и о сваком Србину ма где да се налазио.
Постоје људске особине које ретко иду заједно код једне личности, што код патријарха Иринеја није случај, код њега су у сагласју благост и непопустљивост. Такав не прима кривице српског народа тамо где их нема и где их није било.
Откад је устоличен на пећки патријаршијски трон, мисли Његове светости највише су упућене на питање живота и опстанка српског народа на Косову и Метохији, на темељу СПЦ. Те мисли превладавају сада у свим делањима Светог синода, у патријарховим сусретима са првим православним духовницима света, са представницима других конфесија, са светским дипломатама, са највиђенијим људима науке, уметности, политике. Те мисли су у патријарховим и Синодовим посланицама. Оне су у писмима у којима Његова светост износи ставове СПЦ о политичким одлукама о КиМ. Ма где да су писана, она долазе са пећког патријаршијског трона и поседују светосавску одговорност.
По државном устројству Србије, црква је одвојена од државе. Али није од народа. У тај народ верује патријарх Иринеј, да ће и сада остати веран својој историји, својој култури и својој вери.
„Свесни смо значаја обједињавања Европе и подржавамо учешће Србије, али не по цену одрицања од дела државе, светиња и свога народа“, каже са правом народа патријарх Иринеј, сматрајући да Европа није преча од Србије и додаје нешто што би могло да нам буде и народни, и државни, па и европски завет: „Бранећи Косово и Метохију, светиње којих тамо има као звезда на летњем небу, ми, уверен сам, и данас бранимо највише вредности европске цивилизације.“
