Лидер Демократске народне партије Милан Кнежевић упутио је отворено писмо предсједнику Црне Горе Јакову Милатовићу, због синоћњег скандирања навијача на утакмици Хрватске и Црне Горе. Он је упитао предсједника да ли су му тада пали на памет „српски и црногорски мученици из Лоре“.
Његово писмо преносимо интегрално.
Господине Милатовићу,
волио бих да Вас могу назвати “предсједниче”, али послије синоћњег усташког скандирања на Максимиру: “убиј Србина”, и Ваше шаолин позе у свечаној ложи, мислим да Вам је и ово “господин“ превише од мене. Не знам да ли сте знали да у овој нашој Црној Гори живи 33% Срба, и то оних Срба који су Вас у другом кругу предсједничких избора масовно гласали, и тако били најзаслужнији што се сте постали предсједник Црне Горе.
А пошто сумњам да нисте знали, јер сте у међувремену показали да знате како се држе мотивациони говори кошаркашима, цијепају дрва, бере грожђе, проводи један дан с најбољим студентом, спрема телетина испод сача, зашто синоћ нисте напустили Максимир јер су трибине одзвањале усташким покличом на убиство Срба? Или сматрате као и НД(Х) “Вијести” и њихов новинар да се то Вас не тиче, јер сте Ви Црногорац. Тако је и онај ватерполиста Црвене Звезде бјежећи од проусташки расположених навијача Хајдука у Сплиту викао: “Ја сам Црногорац”, мислећи попут Вас да га се то не тиче, док није завршио у мору, и онда схватио да га се и те како тиче.
За разлику од њега који је макар бјежао, Ви сте у свечаној ложи заједно са предсједником ФСЦГ Дејаном Савићевићем мирно слушали како стадион у Максимиру позива на убиство 33 % Ваших суграђана, и свих Срба ма гдје они живјели. Али убити Србина је тренд, као “Блацк фридаy” или журке у бикинију. Да су скандирали: ”Убиј фоку” или “Убиј фламингоса”, сигурно би у име црногорског “еколошког” сектора у знак нелагоде макар пребацили десну на лијеву ногу. А после утакмице исказали и контролисану дозу протеста због судбине јадних фока и фламингоса. Можда сљедећи пут на Максимиру или Пољуду, ко зна, у полувремену ради забаве пучанства, збиља и доведу живог и везаног Србина, кога ће маљем убити на центру уз неку пригодну Томпсонову пјесму.
И док господине Милатовићу преко ловћенске виле тражите опроштај за Дубровник, да ли су Вам синоћ у току утакмице са Вама најдражим сусједом, бар један секунд пали на памет они српски и црногорски мученици из Лоре? Да ли знате колико их је звјерски мучено и убијено у том логору? Знате ли њихова имена? Смијете ли питати Андреја Пленковића да ли ће лијепа њихова, а изгледа и Ваша Хрватска, обештетити породице страдалника из никшићко шавничке групе? Наравно да ништа од овог не знате и не смијете, јер наша политика према Хрватској заснована је на принципу “дубоког грла”, и изгледа да нема тога што нисмо спремни прогутати у знак добросусједских односа, да би нам и покојни Секула Дрљевић позавидио.
И на крају, господине Милатовићу, пошто Вас је Зоран Милановић подучавао Његошу, ја ћу Матији Бећковићу, без икакве илузије да ћу ишта промијенити :
“Моја Црна и све црња Горо
Нема већег бесмисла и жртве
Него твоје за завјет залудњи
Страшно ли је што те више нема
А још страшније што и сад постојиш.”
или како написа новинар Вијести синоћ на Максимиру: “…са сјеверне трибине се заорило “убиј Србина.“ Није то, наравно ни најмање дотакло наше навијаче и играче, није било намијењено њима.”
И све док је намијењено нама, а не Вама, благо нама с Вама!
Ојха!
