Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

МЕЂУ ИЗДАЈНИЦИМА И ЈУНАЦИМА, ВЛАДИМИР ВАУХНИК: Агент и војни аташе Иве Андрића који је на вријеме упозоравао да ће Београд бити бомбардован, али нијесу га слушали!

Југословенски официр и обавештајац Владимир Ваухник долази у Берлин 1938. године. Наредне три године провешће као војни аташе у амбасади Краљевине Југославије у време мандата Иве Андрића. Стварајући обавештајну мрежу на територији Трећег рајха, долази до низа тајних немачких војних података, међу којима су били и планови напада на Совјетски Савез и Југославију. Његови мемоари „Међу шпијунима, издајницима и јунацима“ управо су први пут у целини објављени на српском језику, у издању Академске књиге. Ова књига нас упознаје са човеком који је прешао пут од аустроугарског официра до југословенског пуковника, професора војне стратегије, војног аташеа, присилног немачког и увереног британског агента, вође једне од највећих обавештајних организација у окупираној Југославији и, напослетку, политичког емигранта. Ваухникова животна прича је приповест о скривеној историји прошлог века, али и о судбинама људи који су је из сенке стварали.

Упослеподневним сатима 1. априла 1941. у берлинском посланству Краљевине Југославије зазвонио је телефон. Човек који се представио као велики пријатељ Југославије тражио је војног аташеа пуковника Владимира Ваухника. Како он у том тренутку није био у посланству, тај човек је Ваухниковом заменику грозничаво рекао: „Јавите му да ће Југославија бити нападнута 6. априла у рано јутро. Упаду ће претходити тешко бомбардовање и пре свега ће Београд бити претворен у рушевине и пепео!“

Потпуну потврду за ову информацију Ваухник ће добити исте вечери. Након телефонског позива у два ноћу, он одлази на раније уговорено место близу гараже у којој је био паркиран његов службени аутомобил. Тамо ће га у зидној пукотини сачекати цедуља са шифрованим текстом.

У поруци је писало: „Конференција овог тренутка завршена, напад на Југославију утврђен за 6. април. Обухватни напад са истока из Бугарске и са севера из Мађарске. Божји благослов и моје најискреније жеље нека вас прате у овом тешком искушењу…“

Ваухник никада неће открити ко му је био информатор. У својим мемоарима је записао: „Име пошиљаоца, наравно, иде са мном у гроб.“

Сутрадан ујутру, 2. априла, Ваухник Главном генералштабу војске Краљевине Југославије шаље шифровану депешу са упозорењем о нападу. Одговора нема. Свестан драматичности тренутка, Ваухник шаље још неколико депеша у току дана. Не вреди. Одговора опет нема.

Зато већ следећег дана, 3. априла, Ваухник авионом шаље свог помоћника у Београд како би југословенској војној команди пренео информацију о предстојећем нападу.

Уверен да су све војне и политичке предострожности учињене како би се ублажила предстојећа трагедија, Ваухник у Берлину наставља да трага за подацима о Хитлеровом плану напада. У ноћи 4. априла југословенској војној команди шаље план са распоредом нацистичких дивизија и покрајина које ће Немци прво напасти. План се показао као потпуно тачан.

За то време у Београду се готово ништа не чини. Заправо, Ваухниковим информацијама се не придаје баш никакав значај. Душан Симовић их одбацује као бесмислице, чак и онда када добије потврду од стране Енглеза да су оне тачне. Неки извори наводе да је Симовић намерно склањао доставе, уздајући се да ће га Велика Британија и Совјетски Савез у последњем тренутку спасти од немачке инвазије. Суочење са правим стањем ствари, како говоре ови извори, Симовић је избегавао како не би дошло до дефетизма у земљи.

Колика је заправо била његова неозбиљност и неодговорност говори и чињеница да венчање његове ћерке, планирано за 6. април, није отказао. На одбрани Београда, сем што је он проглашен за отворени град, ништа није учињено.

Како је Ваухник и најавио, 6. априла 1941. Хитлер напада Југославију и Грчку. Његова наредба за почетак напада, написана 28. марта, недавно је откупљена од стране Музеја жртава геноцида и похрањена у Србији.

У својим мемоарима Ваухник ће резигнирано написати: „Трновити пут Југословена потрајаће пуне четири године. Преко два милиона жртава може да се припише двојици људи: једном глупом генералу из Београда и једном колеричном фиреру из Берлина.“

Прво српско издање Ваухникових мемоара „Међу шпијунима, издајницима и јунацима“, које је управо објављено у издању Академске књиге, прилика је да се сетимо живота овог необичног и загонетног човека.

Млади војник

Владимир Ваухник је рођен 24. јуна 1896. године у словеначком селу Светиње код Орможа, где је његов отац Михаел обављао службу вишег учитеља (надучитеља, како се тада говорило). Поред Владимира, Михаел је са супругом Маријом добио још троје деце.

Недуго по Владимировом рођењу, породица одлази у село Сподњи Јакобски Дол у непосредној близини Марибора, у коме је још крајем 19. века подигнута породична кућа Ваухника. У Сподњем Јакобском Долу Владимир Ваухник проводи рано детињство и завршава основно школовање.

Иако је живео у доминантно немачком окружењу, његов отац Михаел је био велики заступник идеје о словеначкој самосвојности, али и о будућем месту Словеније у јужнословенској држави. Томе сведоче и имена која је дао својој деци – Виктор, Милош, Божидар и Владимир – која у том тренутку нису била толико уобичајена у Словенији. Тако ће Владимир Ваухник од ране младости бити васпитаван као противник германске хегемоније.

Као младић показује велики таленат за математику, о чему сведочи златна медаља Корушког војводства која му је додељена након једног математичког такмичења, али и податак да је успео да превремено заврши гимназијско школовање. Кријући од породице, припрема се за упис на Пешадијску кадетску школу у Марибору. Иако годину дана млађи од свих колега, успеће да кадетску школу заврши као први у класи и са посебним похвалама, и то у лето 1914. године.

У тим месецима први пут ће се, овога пута посредно, укрстити путеви Владимира Ваухника и Иве Андрића. Након хапшења од стране аустроугарске власти и боравка у сплитском затвору, Иво Андрић је августа 1914. пребачен у мариборску казнионицу. Драматичне околности овог пребацивања, али и нимало пријатан дочек у Марибору, Андрић ће описати у књизи „Еx Понто“, посебно апострофирајући једну мариборску „плаву госпођу“: „Од вас сам сазнао како је везану, немоћну робу кад му пљују у лице.“

Андрић ће наредних неколико месеци провести у мариборској казнионици у чијој се близини налази Кадетница, седиште Пешадијске кадетске школе, у којој се у том тренутку налази Владимир Ваухник. Док Андрићу предстоје затворски дани, Ваухник се спрема за одлазак на фронт.

Регрутован је у августу 1914. и послат на Источни фронт. Бориће се у 17. пешадијском пуку, састављеном од Словака и Словенаца. Биће рањаван неколико пута. На крају рата је пребачен на фронт у Италији. Ту већ крећу мистификације његове биографије, па се у појединим изворима наводи да је командовао пуком. Чак и у ратним временима, тешко би једним пуком командовао двадесетогодишњак. Такве су и херојске приче да је успео да се избори са знатно јачим италијанским војним одредима на самом крају рата. Истина је да се Ваухник намерно предаје Италијанима, вероватно са свешћу да је време Аустроугарске неповратно прошло.

Југословенски официр

У новембру 1918, одмах по завршетку рата, Ваухник се враћа у Марибор. Расуло на данашњој штајерској територији која припада Словенији је потпуно. Док Словенци – који чине већину у насељима око Марибора, посебно у Птују и Цељу – желе да ови крајеви припадну будућој југословенској држави, Немци – који чине већину у самом граду Марибору – желе да ови крајеви припадну Аустрији.

Ситуацију узима у своје руке бивши аустроугарски официр Рудолф Мајстер. Он ствара добровољачке одреде, састављене највећим делом од словеначких и српских војника, који заузимају штајерске и корушке пределе. У тим одредима су се налазили и Владимир Ваухник и његов брат Милош. Борба за Марибор и његову околину ће бити успешна, али питање Корушке неће бити решено војним средствима, иако су Мајстерови војници стигли до Клагенфурта.

По сведочењу савременика, Ваухник се у борбама око Клагенфурта посебно истиче. На супротној, аустријској страни бори се Одило Глобочник, будући нациста и творац логора смрти. Био је то први крвави сусрет Глобочника и Ваухника.

Након Корушког плебисцита 1921, спорни предели ће припасти Аустрији. То ће изазвати велику Мајстерову озлојеђеност, па ће он наредне године провести у својеврсном егзилу, иако ће од нове државе, Краљевине СХС, добити генералски чин. Данас се Мајстер у Словенији сматра за једног од знаменитих Словенаца. Милош и Владимир ће са Мајстером и његовом породицом одржати веома блиске везе.

Ваухников брат Милош ће доцније завршити студије права и постати мариборски адвокат. Био је близак пријатељ са мариборским адвокатом Хенриком Хасом, оцем Херте Хас, која је била емотивна партнерка Јосипа Броза Тита. У појединим изворима, за које не постоје материјални докази, говори се да су Милош и Владимир Херти Хас саветовали да се окане комунизма.

Владимир Ваухник 1919. године бива примљен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У септембру ће добити чин капетана, након чега одлази на Војну академију у Београд на наставак школовања. Приметивши његов таленат, надређени га шаљу на усавршавање у чувену француску Специјалну војну школу у Сен-Сиру. У бројним изворима се може прочитати да је студирао са Драгољубом Михаиловићем и Де Голом, што представља ноторну неистину. Док Де Гол студије завршава 1912, Ваухник се у Сен-Сиру налази почетком двадесетих, а Драгољуб Михаиловић се усавршава у овој школи почетком тридесетих.

Након повратка из Француске, отпочиње Ваухников успон у војној каријери. Убрзано напредује у војној хијерархији да би средином тридесетих, као један од најмлађих југословенских официра, у 39. години живота постао пуковник. Неки извори чак говоре да је Ваухник био најмлађи официр икада који је добио овај чин у предратној југословенској војсци.

Његово познавање чак шест језика (словеначки, немачки, српскохрватски, италијански, енглески и француски), али и математички таленат који је исказивао током планирања војних маневара, биће крунисани бројним војнотеоријским радовима, али и професуром. Ваухник почиње да предаје војну стратегију, да би 1937. постао шеф одсека у наставном одељењу Главног генералштаба Краљевине Југославије. У том периоду обављао је и дужност начелника штаба Дринске дивизије.

Војни аташе у Берлину

Ново унапређење следи. У новембру 1938. Ваухник одлази у Берлин као човек од поверења кнеза Павла. У том тренутку Берлин је сасвим сигурно најзначајнија европска престоница, поготово у светлу успона нацизма.

Ваухник ће као војни аташе у Берлину обављати низ поверљивих послова, од набавке оружја до испитивања расположења у нацистичкој Немачкој. Тако ће у последњим месецима владавине Милана Стојадиновића, почетком 1939, с њим учествовати у преговорима са Герингом у Берлину о куповини немачког оружја.

Дванаестог априла у Берлин стиже Иво Андрић, постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије, а 19. априла предаје акредитиве вођи Трећег Рајха.

Почетком јуна 1939. у посету Берлину долази кнез Павле Карађорђевић. Колико су нацисти придали пажње овом сусрету говори и чињеница да је за његово организовање потрошено 30 милиона рајхсмарки.

У знак пажње, са југословенске стране подељен је велики број ордена немачким званичницима, сам Ваухник је поделио преко педесет. Хајнриху Химлеру, злогласном шефу Гестапоа, Ваухник ће лично уручити орден.

Другог дана посете, 1. јуна, одржана је велика војна парада која је трајала два и по сата. Она је требало да покаже јачину немачке војне снаге и убеди Југославију ком царству да се приволи.

Хитлер је југословенске госте те вечери одвео у Државну оперу на извођење Вагнерове опере Мајстори певачи из Нирнберга. Те вечери је у Државној опери први пут дириговао Херберт фон Карајан.

Трећег дана посете југословенски гости су посетили нацистичке главешине, међу којима Гебелса и Рибентропа. Четвртог дана је уприличен састанак кнеза Павла и Хитлера, који је потрајао пуна три сата. Ваухник овако описује Хитлерово понашање након састанка: „Хитлер при напуштању одаје није покушао да сакрије своје незадовољство резултатом разговора. Његов мрки поглед и нервозно мицање усана је то доказивало.“

Ваухник је током посете кнеза Павла био део званичне делегације, сусревши се са комплетном нацистичком врхушком, а неколико пута је дуже разговарао насамо и са кнезом Павлом. У својим мемоарима, он овако преноси савет кнеза Павла: „Трудите се да ми сачувате пријатељство Немачке; за пријатељство осталих великих сила ја ћу се сам потрудити!“

Тај покушај „чувања пријатељства“ није био нимало лак. Услед немачког напада на Пољску који је почео након непуна три месеца, и због незавидног положаја у коме се нашла Краљевина Југославија, Ваухник креће да прикупља податке о борбеном стању и приликама у нацистичкој Немачкој, правећи обавештајну мрежу на територији читавог Трећег рајха. Колико је податке добијао из високих војних и политичких немачких кругова, ништа мање је то чинио посредством бројних оперативаца и повереника, најчешће југословенских радника.

У лавиринту шпијунаже

Иако Ваухник у својим мемоарима не открива потпуне идентитете доушника, он ипак потанко описује начине на које је добијао информације. Идентитете Ваухникових „сарадника“ можемо сазнати из мемоарских записа његовог брата Милоша, али и из низа архивских докумената.

Важне податке Ваухник заправо добија од адмирала Вилхелма Канариса, шефа Абвера, војне обавештајне службе Трећег рајха и антихитлеровског завереника који је успео скоро десет година да остане неоткривен, све до 1944. Знајући да ће Ваухник те податке дати и другој страни – пре свега Британцима – он му их прослеђује преко својих опуномоћеника, међу којима је био и нацистички официр и трговац оружјем Ернст Пабст, човек који је 1919. предводио јединицу која је ухапсила и ликвидирала Розу Луксембург.

Ваухник ће се и доцније „користити“ противхитлеровским завереницима. О њима у мемоарима пише:

„Ови људи су већ одавно били сложни у томе да је Хитлер Немачку пред целим светом осрамотио, и то не само својим ратничким акцијама, већ пре свега својом идеологијом која је на варварски начин прогонила друге расе, вере и народе. Идеалисти, који су, додуше, чинили усамљену мањину, већ давно су били решени да Немачку треба ослободити хитлеровског зла по сваку цену. У овом напору су тражили везу са Западом, што им је и прилично успело упркос великој опасности. Али су морали узети на знање, и то са великим разочарањем, да Запад за њихове намере није показивао ни најмање интереса, а камоли да би хтео да им потпомогне или барем улије мало одлучности.“

Помогло је томе свакако и Ваухниково обавештајно деловање на територији нацистичке Немачке. Сравњујући податке о транспортима ка одређеним територијама са подацима о превезеном оружју и опреми, Ваухник је долазио до тачних података о будућем правцу немачких офанзива, погађајући неретко и број дивизија које ће Хитлер употребити.

Тако ће Ваухник доћи и до Хитлеровог плана напада на Совјетски Савез. О његовој садржини ће упознати не само југословенску владу, већ и друге дипломатске представнике. Међу њима је био и Николај Скорњаков, познатији по конспиративном имену Метеор, Стаљинов обавештајац у нацистичкој Немачкој. Како руски историчари говоре, Скорњаков је податке о нападу лично пренео Стаљину. Да ли је он пренео само податке које је добио од Ваухника или је имао још извора, остаје отворено питање.

У појединим изворима, пре свега у мемоарима високорангираног нацистичког обавештајца Валтера Шеленберга насловљеним „У лавиринту шпијунаже“, чињеница да је Ваухник добијао све ове податке приписана је његовим сатирским „вештинама“. Како Шеленберг тврди, Ваухник је имао љубавне и сексуалне везе са неколико жена из високих немачких кругова које су му тајне информације достављале. Ипак, Ваухников брат Милош то побија. Истражујући судбине жена које помиње, испоставиће се да их је Шеленберг потпуно измислио. Претпоставка је да он то урадио зато што заправо није сазнао ко су прави Ваухникови информатори, а још више зато што је због добре продаје мемоара морао да убаци елементе неопходне за шпијунски „жанр“. Касније су ове Шеленбергове „масне“ приче користили бројни, најчешће таблоидни новинари.

Ипак, Шеленберг је одао велико признање Ваухнику. У својим мемоарима он наводи: „Од нарочитог интереса били су извештаји које је В., југословенски војни аташе у Берлину, послао свом генералштабу. Стил им је био беспрекорно чист, како у језику тако и у конструкцији, а његово познавање политичких и војних планова немачког вођства било је изненађујуће опсежно и тачно.“ Шеленберг даје и слику Хитлеровог бесног дерњања на рачун „тог југословенског пуковника“ који му је разоткрио војне планове.

Са Ивом Андрићем

Крајем 1940. Ваухник и Андрић бивају уплетени у политичке игре нацистичке Немачке и дела југословенских политичара. Генерал Милан Недић, тада министар војни, на своју руку покушава да издејствује да Југославија за себе добије Солун, поготово у светлу Мусолинијевог напада на Грчку. Заузврат би Југославија ушла у Тројни пакт.

Како Ваухник у мемоарима наводи, и он и Иво Андрић су овај Недићев план посматрали са гнушањем. Ваухник, као војни аташе, бива изабран за посредника у преговорима, али та епизода одлази под лед сменом.

У припреми приласка Југославије Тројном пакту Ваухник и Андрић не учествују. За тај посао су највећим делом задужени специјални изасланици код Немаца, првенствено новинар Данило Грегорић, осведочени германофил и доцнији колаборациониста. Иако Ваухник начелно није против сукоба са Немачком, он у том тренутку сматра да је Југославији најбоље да сачека повољан тренутак.

Добивши податке о Хитлеровом нападу на Совјетски Савез, планираном за летње месеце 1941, он југословенској влади саветује максималну „савитљивост“ према нацистичкој Немачкој у наредних неколико месеци. Добро процењујући Хитлерову претпоставку да ће Совјетски Савез брзо освојити, о чему Ваухник опширно пише у својим мемоарима, он спас Југославије види у својеврсном чувању земље све док Хитлерове снаге не буду заглављене на источном фронту. У том тренутку нацистичка Немачка не само да неће имати снаге да нападне Југославију, него ће Југославија у савезу са западним земљама моћи да одигра кључну улогу у Хитлеровом слому .

То упозорење пучисти неће озбиљно схватити. Као што неће схватити ни Ваухниково упозорење на предстојећи напад на земљу. Током четири дана – од 2. априла, када Ваухник шаље прву депешу о нападу, па све до самог напада 6. априла – пучисти готово ништа нису учинили да спрече или барем ублаже предстојећу катастрофу.

У затвору Гестапоа и у Независној Држави Хрватској

Седмог априла чланови југословенског Посланства у Берлину, на челу са амбасадором Ивом Андрићем, спроведени су на берлинску железничку станицу и специјалним возом отправљени првобитно у Констанц, доцније у Бад Шахен у близини границе са Швајцарском. Са дипломатским особљем био је Владимир Ваухник. О тим данима снимљен је филм „Пролеће на последњем језеру“ по сценарију Вулета Журића.

Ваухник наводи да су га у Бад Шахену посећивали службеници Абвера тражећи да им ода како је дошао до информација. Немачка тајна служба је имала своје доушнике у Београду, пре свега у Министарству спољних послова и у Генералштабу, па су знали за Ваухникове дојаве. Како Ваухник у мемоарима наводи, те податке им је ускратио, позивајући се на дипломатски имунитет.

Дипломате су 1. јуна 1941. пребачене у Београд. Већ на београдској железничкој станици дванаест њих је одмах спроведено у затвор Војног суда. Међу њима је био и Ваухник. После два дана боравка у затвору, Ваухник је превезен у Грац, а затим у Гестапово седиште у Берлину. Четворо југословенских дипломата који су службовали у Немачкој доцније је изгубило животе у нацистичким логорима.

Двомесечни боравак у Гестаповом берлинском седишту Ваухник исцрпно описује у својим мемоарима, говорећи о надмудривања са гестаповском врхушком, међу којима је био и Шеленберг.

Из затвора излази средином августа, али са задатком да оде у Загреб и учествује у организовању војске Независне Државе Хрватске. Он несумњиво у том тренутку почиње да ради за Немце, купујући не само слободу, него и сам живот.

По доласку у Загреб, Ваухник се суочава са сликом потпуног распада. Крајње хаотичне прилике у Независној Држави Хрватској, оличене највише у дијаболичном руководству сателитске државе, пре свега Анти Павелићу и Славку Кватернику, у Ваухнику изазивају потпуно гађење. Оно постаје још веће када сазна размере насиља над Србима и Јеврејима. У исто време, он је од стране Немаца одређен да организује војску баш те земље.

Описујући своја душевна превирања и стање које је у првим данима затекао у НДХ, Ваухник у својим мемоарима даје једно од најдрагоценијих сведочанства о почецима ове „државе“. Из ње ће побећи након непуна два месеца.

Вођа шпијунске организације

У Загребу се Ваухник срео са Антом Анићем, човеком који ће му обележити доцнији живот. Мајор Анић је пре рата био начелник пограничног полицијског комесаријата у Марибору, али и високорангирани припадник британске Управе за специјалне операције (Специал Оператионс Еxецутиве, СОЕ), која је вршила обавештајну делатност у окупираним деловима Европе.

Потврда ове информације налази се у британским архивама, где се Анић означава као кључни човек британске обавештајне службе на територији Југославије. Ратни задатак који је пред њим стајао био је организовање обавештајне организације у окупираној Југославији која би за британску тајну службу прикупљала податке о немачкој војној снази и операцијама, али и о политичким и економским приликама.

Пошто му је за такву врсту делатности био потребан стручни сарадник, лице које би ове податке могло да обради у условима окупације, избор је пао на Владимира Ваухника, већ прилично познатог обавештајца. Анић долази у Загреб и у септембру 1941. склапа сарадњу са Ваухником. Неколико дана потом, Ваухник помоћу лажних докумената бежи из Загреба у Љубљану, где ће наредне две и по године провести у потпуној илегали.

Анић и Ваухник ће водити тајну обавештајну организацију која ће у окупираној Југославији активно деловати све до јуна 1944. Она је директно радила за британску тајну службу, тако да Ваухника готово недвосмислено можемо означити као њиховог агента. Да ли је он то био и пре избијања рата остаје отворено питање, иако постоје велике индиције да је то био случај.

Потпуна потврда за то се добија у послератним извештајима америчке обавештајне службе ЦИА, у којима се Ваухник означава као британски агент.

Тајну организацију коју прави са Анићем Ваухник означава као ББЗ, по називу немачког листа „Берлинске берзанске новине“ (Берлинер Бехиндертензеитунг), али и по иницијалима свог имена и презимена исписаним ћирилицом и Загребом као главним извором података. Седиште организације је било у Љубљани, у подруму плански направљеном за ту сврху још пре рата, вероватно од стране Британаца.

У наредне две и по године Анте Анић и Владимир Ваухник ће са неколико десетина сарадника, делом од предратних британских и југословенских обавештајаца, делом од новорегрутованих сарадника, направити једну од највећих обавештајних мрежа у овом делу света.

Сарадници су били распоређени у централама у Љубљани, Трсту, Загребу, Београду и Сплиту, а извештаји и доставе су добијани из готово целе Европе. Иако Ваухник ову организацију означава као ББЗ, она се пре може посматрати као део британске обавештајне службе у окупираној Југославији којом су Анић и Ваухник управљали.

У мемоарима ће, поред детаљних описа обавештајне делатности и њених практичних импликација током ратног периода, Ваухник дати и коначни биланс својих активности. Британцима је достављено преко 1200 извештаја, од којих су више од 70 биле опширне елаборације војних и политичких питања, а преко 900 предмета се односило на немачке тајне податке, нарочито индустријске. Ваухник Британцима доставља податке о немачким индустријским погонима, пре свега фабрикама оружја, које ће савезници уништити у бомбардовањима. С друге стране, ту су и логистички подаци о немачким железничким транспортима, јачини војних снага на Балкану, опреми и политичким приликама.

У том раду настрадаће бројни Ваухникови и Анићеви људи. Како сам Ваухник у мемоарима наводи, рат није преживела ни шестина сарадника. У априлу 1944. пала је и загребачка група којој је на челу била Ваухникова рођака Мелита, а осморо сарадника је убијено од стране усташа.

Слична ствар се поновила у октобру 1944. године, када је Ваухникова тршћанска група проваљена од стране нациста. У том тренутку је Трст део Оперативне зоне Јадранско приморје којом управљају Фридрих Рајнер и Одило Глобочник. Највећи део Ваухникових сарадника ће бити убијен у тршћанском логору Ризиера ди сан Саба којим управља Глобочник. Међу њима је и фрањевачки свештеник Николо Кортезе (по заређењу је носио име Плачидо), који је спасавао Јевреје и британске и југословенске војне заробљенике.

Он ће бестијално бити ликвидан у Ризиери ди сан Саби: Глобочникови џелати ће га живог сахранити. Пре две године је од стране папе Фрање Николо Кортезе проглашен за преподобног, а ускоро се очекује његово проглашење за светитеља. У данашњој Италији се посматра као узор моралности и отпора злу.

Са тршћанског групом је сарађивао и Зоран Мушич, један од најзначајнијих словеначких сликара двадесетог века. Након хапшења је пребачен у концентрациони логор Дахау. Преживеће рат, а његове слике које евоцирају страдања из логора се у међународним оквирима посматрају као једна од најснажнијих уметничких представа нацистичког зла.

У тим месецима у Београду је ухапшен и Ненад Јовановић, некадашњи аташе за штампу у југословенској амбасади, муж Милице Бабић, доцније супруге Иве Андрића. Како Ваухник у мемоарима наводи, Ненад Јовановић је у једном тренутку био веза између Анића и њега.

Да ли је Јовановић доцније радио за Анићеву и Ваухникову мрежу остаје мистерија, али свакако је занимљива чињеница да је Ненад Јовановић ухапшен у месецима када је Ваухникова обавештајна организација проваљена од стране Немаца.

Живот након рата

Након пада загребачке групе, Ваухник бежи у Италију, касније у Швајцарску. У Берну ће се населити у јуну 1944. Крајем године, након гашења тршћанске централе, обавештајна организација престаје са радом.

Како сам наводи у преписци са швајцарском владом, која се може пронаћи у архивама, његов боравак у Швајцарској је финансирала једна „британска организација“. (Аролсен Арцхивес, Регистриерунген унд Актен вон Дисплацед Персонс, Киндерн унд Вермисстен, Сигнатур 1718000 061.384, ДоцИД: 81222675)

У једном од својих извештаја и ЦИА га означава као британског агента: „Ваухник, бивши југословенски војни аташе у Берлину и успешни писац извештаја, добијао је информације од група у Италији, Трсту и Аустрији, као и од избеглица у корушким расељеничким камповима са којима је имао директан контакт и које је обрађивао за британске обавештајце у Берну.“ У истом извештају се наводи да је Ваухник и део политичке емигрантске групе која блиско сарађује са предратним југословенским политичарем Владком Мачеком.

Након рата, Ваухник се одлучује за живот у егзилу. Немајући добро мишљење о комунизму, поготово стаљинизму, он будућност Југославије види у потпуно негативном светлу. Било би занимљиво знати како је Ваухник гледао на раскид Стаљина и Тита, али о томе не постоје подаци.

Четничка веза

За Ваухника се везује и једна контроверза настала у релативно скоријем периоду. У бројним новинским текстовима, чак и у радовима историчара, Ваухник је представљен као командант словеначких четника, а наводно је од стране Драгољуба Михаиловића унапређен у чин генерала. Извори за ову тврдњу се не наводе. Информација о наводном „унапређењу“ Ваухника али и његовом вођењу словеначких четника не постоји ни у једном архивском документу и историјском извору, свеједно да ли је реч о ратним или послератним изворима у земљи и емиграцији. Именовање за генерала, о ком је сигурно Михаиловић морао обавестити емигрантску владу, чији је министар био све до 1944, вест је која би барем негде морала бити забележена.

Ваухник ни у послератном времену, када је то могао да учини без проблема, никада своје „унапређење“ није поменуо. Уз то, чињеница је да у послератном периоду у социјалистичкој Југославији не само да није поведен никакав судски поступак против Ваухника, што је по правилу био случај са свим високорангираним припадницима четничког покрета, већ су и Ваухникови мемоари бјављени у Југославији 1972. на словеначком језику, додуше у знатно редукованом облику.

Напослетку, на надгробном споменику Владимира Ваухника у Сподњем Јакобском Долу урезан је чин генералштабног пуковника, а не генерала. Ипак, податак о Ваухнику као четничком генералу је пронашао своје место у бројним новинским текстовима, чак и у његовој биографији на Википедији.

Што се тиче односа између Ваухника и четника, они су свакако постојали. С четничким покретом Ваухник сарађује и на захтев „иностранства“, како у једном делу мемоара наводи, али остављајући себи слободу, што такође пише, да га неретко критикује.

Првобитни командант словеначких четника Карл Новак био је са Ваухником у непријатељству, толико да је савезничкој команди писао денунцијације против њега представљајући га као неспособног човека. Таква ситуација се мења 1943. након што је партизански генерал Јака Авшич поразио Новакове снаге. На чело словеначких четника тада долази Иван Презељ, Ваухников предратни пријатељ. Како сам Ваухник у мемоарима наводи, с њим ће сарађивати, а Презељ му пружа кључну логистичку подршку током бега 1944. из Љубљане.

Након рата, Ваухник остаје у иностранству. Крајем 1947. се сели у Аргентину. Занимљиво је да одлази у земљу у којој у том тренутку бораве бројни пребегли нацисти, усташе на челу са Павелићем и други колаборационисти. Да ли је у Аргентини наставио са обавештајном делатношћу остаје отворено питање.

По словеначким емигрантским изворима, издржавао се као административни радник и службеник у словеначком усељеничком друштву. Живео је повучено, тако да готово не постоје никакви подаци о његовом животу у Аргентини.

Почетком педесетих оболео је од тешког облика Паркинсонове болести. Крајем марта 1955. пребачен је у болницу у Буенос Ајресу, где је хитно оперисан. Преминуо је на операционом столу 30. марта 1955.

Сахрањен је на гробљу Ћакарита у Буенос Ајресу. Почетком осамдесетих његови посмртни остаци су пребачени у Словенију и сахрањени у породичној гробници у Сподњем Јакобском Долу.

Мемоари и заоставштина

Ваухник није остао непознат историчарима на овим просторима, добрим делом и широј јавности. Колико је помињан као војни аташе у време амбасадорског мандата Иве Андрића у Берлину, Ваухник је још више познат као човек који је открио Хитлерове планове за напад на Совјетски Савез и Југославију.

О њему су се у булеварској штампи испредале најфантастичније приче, зачињене сексуалним аферама, хазардним авантурама и раскошним забавама, онако како то и приличи шпијунским приповестима. У исто време, његови мемоари су остали готово потпуно непознати на овим просторима.

Ваухник је своја сећања писао у Швајцарској од краја 1945, као две засебне књиге, насловљене „У потрази за Хитлеровим војним плановима. Три године војни аташе у Берлину“ и „Међу издајницима, шпијунима и јунацима. Прича о тајној обавештајној организацији (1941–1944)“.

Ваухникови мемоари постоје у три језичке варијанте – словеначкој, немачкој и српскохрватској. Све три верзије мемоара објављене су након његове смрти, а прво емигрантско словеначко издање је доживело уметање делова које Ваухник није написао.

Управо прво словеначко емигрантско издање из 1965. је некако пронашло пут до Иве Андрића. У београдском Спомен-музеју Иве Андрића, у ком се чува лична Андрићева библиотека, сачуван је примерак Ваухникових мемоара. Андрић их је прочитао, о чему сведоче обележени делови текста.

Прво целовито српско издање књиге Владимира Ваухника „Међу шпијунима, издајницима и јунацима“ управо је изашло у издању Академске књиге из Новог Сада. У њему се доноси комплетан текст мемоара, укључујући и делове који нису били објављени у емигрантском српскохрватском и првом словеначком емигрантском издању, а књигу прати опсежан поговор о животу и обавештајном раду Владимира Ваухника са мноштвом архивских фотографија.

Ова књига нас упознаје са човеком који је прешао пут од аустроугарског официра до југословенског пуковника, професора војне стратегије, војног аташеа, присилног немачког и увереног британског агента, вође једне од највећих обавештајних организација у окупираној Југославији и, напослетку, политичког емигранта.

Тај пут је водио Ваухника из маленог Сподњег Јакобског Дола преко Београда, Берлина, Загреба, Љубљане и Берна до Буенос Ајреса. На том путу се срео са највећим злочинцем двадесетог века, једним нобеловцем, мноштвом генерала, премијера, министара, обавештајаца, али и са једним будућим светитељем.

Истовремено, његова животна прича је приповест о скривеној историји прошлог века, али и о судбинама људи које најчешће остају у потпуној сенци. Најбоље то сам Ваухник образлаже у својим мемоарима: „Лако је славити велике јунаке и војсковође јер борцима обавештајне службе приличи да остану у позадини без обзира на њихове жртве. Они не треба да реагују на похвале. Али, исто тако, морају и да стрпљиво подносе уколико се на њих баца блато.“

извор: ртс

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ФАЛСИФИКАТИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Стефана Првовјенчаног није крунисао папа, него Свети Сава и то руком Јована Крститеља!

ЛИЦЕМЕРЈЕ НА КУБ, АКТИВИРАНА ДПС ФАЛАНГА: Траже да се пусти Катнић и осуђују медијску хајку на бившег СДТ-а!

ПАРТИЈА ПЕНЗИОНЕРА И УДРУЖЕЊЕ “ПРАВДА”: У Бијелом Пољу ДПС-овци ћутали када су примања била 147 евра, данас критикују када су порасла на 450!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мили5

“БРАЋА”: Српски министар кренуо у Јасеновац да се поклони српским жртвама, па депортован из Хрватске!

Draga-Mastilovic

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ: Хитлерове сјенке над Балканом!

рајнке3

ШУШКА СЕ, ШУШКА, РАЈНКЕ ТРАЖИ ОД МИЛОЈКА: Јача борба против “српске пријетње” и Русије, Додик пресрдачно дочекан, Срби могу у владу, али да подрже санкције Москви!

мито

КРУПНЕ ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: Нема политичке воље да се сузбије мито и злоупотреба државних функција!

JEVTO-ERAKOVIC-1000x555

ЈЕВТО ПУЦА ИЗ СВИХ ХАУБИЦА И ЗОВЕ БРИСЕЛ: Андрија и Милан на вјежби са бојевом муницијом, НАТО да интервенише!