Аутор: Тихомир Бурзановић

У Црној Гори годинама д‌јелује посебан слој јавних д‌јелатника који себе називају политичким аналитичарима, иако су често много ближи неформалним ПР-овима центара моћи. Њихове интерпретације обликују јавно мњење више него одлуке институција, стварајући привид који се продаје као стварност.

Аналитичари као продужена рука политике

Црногорски политички аналитичар најчешће није неутрални стручњак, већ наставак политичке инфраструктуре, само без званичне адресе. Многи од њих имају биографије пуне партијских ангажмана, савјетничких послова, несуђених функција или непрежаљених политичких амбиција. Зато њихове „анализе“ најчешће личе на:амортизацију скандала,оправдавање пропалих политичких потеза,ширење наратива једне политичке стране, обликовање медијске перцепције прије преговора или коалиција.

Они су, заправо, сигнални репетитори политичког естаблишмента, а грађани то ријетко препознају.

Производња привида: како се пакује политичка магла

У Црној Гори се не анализира политика – већ се режира атмосфера. Аналитичари су мајстори у прављењу:драматичних наратива о „историјским тренуцима“,илузије да је све компликованије него што јесте,представе да су исти људи увијек „мање зло“,митова о „стабилности“ која никад не долази. Кад год политичка елита западне у проблем, аналитичар излази да објасни да је то „дио стратегије“. Кад елита погријеши, он каже да је то „комуникациони неспоразум“. Кад институције закрше, он тврди да је „систем у транзицији“.

Њихова функција није да анализирају стварност – него да је замијене наративом.

Замјена теза: најубојитији алат манипулације

Црногорски аналитичари одавно су савладали вјештину реторичке акробатике. Најчешће: замјена теза.

На примјер:

 Кад власт не испуњава обећања – крив је народ јер „није зрео“.

Кад опозиција изгуби – то је „систем, не њихов пораз“.

Кад политичар падне у скандал – то је „атак на реформе“.

Кад економија стагнира – то је „природан процес стабилизације“.

Аналитичар никада не говори о суштини, већ о избјегавању суштине. Његов задатак је да од погрешке направи „визију“, а од афере – „напад спољног фактора“.

Одржавање поларизације: конфликт као роба

Црногорски политички систем опстаје захваљујући свјесно одржаваним под‌јелама. А аналитичари су професионални хранитељи тих под‌јела. Они готово никада не говоре о:стварном животном стандарду,одласку младих,урушавању институција,неједнакости,мафијашким структурама. Умјесто тога, одржавају наратив о „двије Црне Горе“. Зашто? Зато што су тензије најбоља валута црногорске политике. Поларизовано друштво не поставља питања – оно се само сврстава.

А аналитичари служе да држе ту ватру стално упаљеном.

Зашто им људи вјерују? Лажна сигурност као замка

Главна предност аналитичара је тон самоувјерености. Они говоре као пророци, користе техничке термине, д‌јелују мирно и сталожено, па грађани често мисле: „Он зна нешто што ја не знам.“

Тако настаје најопаснија форма манипулативног ауторитета – онај који није заснован на знању, већ на начину говора. Кад аналитичару поклониш уши, поклонио си му и перцепцију. А кад поклониш перцепцију – политика те већ држи у шаци.

Ко профитира? Не грађани.

Највећи добитници су:политичари који избјегавају одговорност,партије које губе подршку па је купују наративима,медији који живе од тензија,мреже моћи које требају посреднике да обликују јавност.

Грађани су, наравно, губитници. Они не добијају ни истину, ни јасноћу, ни одговорност. Они добијају димну завјесу.

 Вријеме је да се аналитичари анализирају

 Црној Гори не недостају политичке партије – недостаје јој критичка јавност.Не недостају медији – недостаје им храбрости. Не недостају ни аналитичари – недостаје нам спремност да их преиспитамо. Грађани морају научити да питају:Ко стоји иза овог аналитичара? Ко му даје простор? Ко му пише наративе? Кога његов коментар штити? Зашто сада? Зашто баш овако?

 Јер све док аналитичари цртају стварност, а не објашњавају је, Црна Гора ће живјети у паралелној политичкој димензији – оној у којој перцепција вриједи више од чињеница, а привид више од истине.