Каже да, је језик Бог који све види, а њега не види нико, један од оних који су у тог Бога не само вјеровали него знали и познавали био је Петар Кочић.
Бећковић је на свечаној академији у оквиру 59. „Кочићевог збора“ нагласио да су Срби пјеснички народ, да је пјесник био и цар Лазар, као и његова дјеца, који доказују да вјера у Бога и у поезију никада не може бити претјерана.
– Држава се не може ни створити ако је не створи језик, ни народ ујединити ако га не уједини поезија. Српски народ је дело поезије. У држави у којој поезија уједињује народ песници имају и највећи значај и одговорност – рекао је Бећковић у бесједи након што му је предсједник Српске Милорад Додик уручио „Кочићеву награду“.
Кочић је, како Бећковић наводи био најрођенији син српског језика, да је овај књижевник за кратког живота завештао „мало, али златно дело“.
– Ничег код нас није било написано ни духовитије ни трагичније него тај Штрпчев хумор, његова привидна наивност, беспомоћни протест човека којег бичују по очима и устима, који нема довољно руку да подави сав тај олош који је у Босну нагрнуо под изговором да ту земљу просвети и уљуди. Ово је написао Јован Дучић, а ја нисам сигуран да ли је то писао некад или сад – закључио је Бећковић.
Свечаној академији присуствовали су предсједник Републике Српске Милорад Додик, предсједник Народне скупштине Ненад Стевандић, српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић, министар просвјете и културе Српске Жељка Стојичић, генерални конзул Србије у Бањалуци Милош Вујић, као и друге званице из политичког, вјерског, културног и јавног живота.
извор: ртрс
