Пише: Момо Јоксимовић

Када се помене ријеч Лора, мени застане дах. Не само што је то само логор. Већ зато што је то био живи пакао на тлу Европе, док је Европа ћутала.

Тамо нијесу људи умирали-тамо су људи  били разбијани у прах. Ломљене им кости, вадили им нокте,  газили по њиховом имену, по њиховој вјери, по њиховим породицама.

Једном је један  страдалац рекао:

„Чуо сам своје ребро како пуца као да не припада мени.  Није то био бол. То је био крај“.

Какву то државу имамо ,градимо и чувамо ако не смијемо ни да поменемо оне који су жртвовани. ?

Какву то правду чекамо ако џелати сједе на функцијама, а мајке, три деценије касније , и даље чекају да им врате-шта ? – не тијело. Него бар једну ријеч :“Извини“.

А ње нема.

У  Лори су људе клали као у мрачној ноћи средњег вијека, а онда- пером чиновника- то прогласили за „ поступак према ратним заробљеницима „.

Каква перверзија ! Каква срамота !

И гдје смо ми били ?

Ми обични грађани, па писци, интелектуалци , професори, академици, медији, посланици, министри,  држава ??

Ћутали смо. Јер било је незгодно, било је „непопуларно“, било је „ неполитички“.   Било је –срамно.

И зато вас питам : -Шта ће наша дјеца знати о Лори ?

Да ли знати да је тамо човјек био  мање вриједан од метка ?

Да ли ће знати да је постојао логор у коме се није умирало једном, него сваким даном по мало ?

Или ћемо и то заборавити ? Ја нећу !  Ето, моја старост неће!

Ја ћу говорити докле год будем имао даха , а Слобо и пјесници и Вранеш  ће писати и причати!

И не због освете. Не.

Него због правде. Због душа. Због оних који више немају глас.

А ми, ако имамо имало образа- бар данас, бар овдје- не смијемо да ћутимо !

„Ако о томе ћутимо , онда смо саучесници. А ако зуаборавимо- убијамо их по други пут“.

Када говоримо о Лори, не говоримо само о једном логору. Не говоримо ни о једном рату.

Говоримо о поразу човечанства, на територији на којој је човјечанство гласно тражило своја „људска  права“- док је истовремено  ћутало пред најтежим злочином.

ЛОРА- то није ријеч. То је урлик. То је јаук у бетону.

У том логору у срцу Сплита, у касарни која је преуређена у кланицу, мучени су , злостављани и убијани српски војници, цивили,  чак и  малољетници. (Кроз Лору је прошло  преко 1.100 затвореника. Око  70  се наводи убијених. Судске пресуде помињу мали број. ) Везивани, тучени, понижавани. ЗАТО ШТО СУ СРБИ. УБИЈ СРБИНА !  СРБЕ НА ВРБЕ ! И данас  вичу фашисти  у држави ЕУ.

Наш предсједник  са руком на срце, шеф АНБ-а и  брат му посланик,   мирно на стадиону слушају  тај огавни фашисоидни поклич!  Ћуте ! Одобравају!  Ми вас  Плаћамо , просто ви не било !

Један преживјели свједок, Љубомир Ђурашковић, свједочи:

„Био сам затворен три мјесца¸Свако јутро сам молио да ме убију.  Једном су ми обили сва ребра, и сипали со у ране. И смејали се. Псовали ми мајку, пљували у крв, Један ми је рекао :“Нијеси више човјек. Сад си ништа.“

Можете ли да замислите државу , било коју државу, која преживи такав злочин- а онда га заборави ?

Ја не могу. А ко сам Ја.  СРБИН ! Али ми смо то урадили.

Судске пресуде ? Симболичне . Истраге ? Половичне . Сјећање ? Пријатно заборављено.  Истина ?  Страшна –па је склонимо.

Гдје је ту правда ?

Убијени су људи чији глас се више не чује.  И зато ви писци, новинари , ми обични смртници смо у обавези  : да пишете, да говоримо  умјесто њих. Не као националисти. Не као политичари. Него као људи. Као свједоци. Као савјест овог времена.

Јер ако ви не пишете  а ми не говоримо о Лори- неће нико.

А без књиге, без приче, без памћења- страдали не постоје.

И зато  хоћу да кажем наглас:

Лора није била тајна. Била је срамота. Али не наша.

Наша је ако ћутимо.

Али нећемо !  ПИСЦИ И ВРАНЕШ НЕЋЕ !

Завршићу реченицом Мирослава Антића:

„Постоје  гробови који су плитки, али је тишина изнад њих дубља од океана“.  Хвала !