Пише: Дописник
Последњих година дошло је до запањујућих открића о животу
првих ратара у долини Дунава, његових притока и слива: ту је већ
постојао рудиментарни систем писма много пре појаве писма у
Месопотамији, обрада метала била је на вишем степену развоја него на
било ком другом месту у тадашњем свету; уметност је произвела
задивљујућа ремек-дела, а постојала су и насеља величине града.1
Миленијумима пре Грка у Старој Европи (која је обухватала углавном
србско-словенске територије), производили су се вино и маслиново уље,
а много пре Грка становници Старе Европе јели су вишње, грашак и
першун. Ова високо развијена култура названа је Подунавска
цивилизација и постала је у науци синоним за Стару Европу.Подунавско
писмо, које припада категорији примарних писама и које није увезено
споља, представља најраније писмо старог света. Много раније од
бронзаног доба Грчке, југоисточна Европа беше достигла ниво
технолошког развоја, уметничке креативности и друштвене сложености,
који је у супротности са увреженим представама. Културна и трговачка
средишта налазила су се у Винчи и у Турдашу на реци Мориш, а употреба
писма била је најзаступљенија у Србији, Космету и данашњој Румунији
(некадашњој Влашкој и Молдавији).
Ни Минојци на старом Криту ни микенски Грци нису почели од
нуле када су градили своју цивилизацију, а поготово не Грци класичног
античког доба. Сви они су, на овај или на онај начин, користили
достигнућа претходних генерација, чије знање није било изгубљено, већ
је преношено и даље развијано. Низ грчких аутора истиче чињеницу да
становништво Паноније, Подунавља и Балкана има заједничко порекло,
а антрополошка и епигенетска проучавања некропола у Старом Расу,
Ђердапу, Браничеву и Војводини показују да је то становништво било
прасловенско. Антрополошка проучавања остатака скелета људи из
ранохришћанског гробља у Мачванској Митровици показују да су ови
хришћани били старословенског порекла.
На народна сведочанства и предања о боравку апостола Павла у Далмацији,
као и о постојању фресака на ту тему, скренули су пажњу епископ Никодим
Милаш и Алберто Фортис.
„Јер истина је, да су српску цркву засновали још први апостоли Христови. И столица првих патријарха српских бјеше у старом римском Сирмиуму, данашњој
Митровици сремској, а први патријарх митровачки бјеше Андроник, ученик
светог Павла. А кад Хуни разорише Сирмијум, онда се глава српске цркве
премјести у Митровицу Косовску, па тамо послије око год. 535. цар византински
Јустинијан, порјеклом Србин Маћедонац, негђе око Скопља сазида свој град –
Прву Јустинијану и у њему основа: Првојустинијанску Архијепископију српску.
кад дивљи Авари разорише Прву Јустинијану, онда српска црква опет потпаде
под грчког патријарха, док у IX. стољећу св. Методије не основа посебну српску
Моравску Архијепископију, којој бјеше столица у Сријему у граду Морави, негђе
око данашњег села Моровића. Али на скоро и њу потиснуше Нијемци и
латински попови, те Срби опет спадоше под цариградског патријарха. Но
касније, око год. 1020., византински цар Василије Велики (опет порјеклом Србин
Маћедонац) створи за своје Србе нову: Охридску Архијепископију, која се
послије под царем Душаном здружи са пећском Српском Патријаршијом, док је
опет не отрже несрећни цар Синиша. Јест, све су ово биле српске цркве; Али у те прве цркве на брзо се увукоше Грци и Блгари, па оне за Српство бјеху изгубљене. И тек свети Сава Немањић, стварањем самосталне Жичке Српске
Архијепископије утврди темељ правој, чисто народној српској цркви коју цар
Душан са свим ослободи и узвиси је до највише моћи, створивши независну
Пећску Српску Патријаршију.
Ето тако постаде ова права чисто Српска Црква, која бјеше, па која и данас
јест: само српска народна црква“; в. Сима Лукин Лазић, Кратка повјесница Срба
од постања српства до данас, репринт издање, ИКП Никола Пашић-Слободна
Књига, Београд, 1998, стр. 50. Године 1018. је ромејски цар Василије срушио
Самуилову словенску царевину и македонске Словене је раселио све до
Јерменије, док је по чисто словенској земљи посејао колоније Грка и Јермена и у
тврђаве поставио јаке гарнизоне. Јелинизирање словенске цркве се појачава, па
се појављује први Грк на челу охридске архиепископије – Леон из Пафлагоније
(око 1037-1056), ранији хартофилакс Цариградске патријаршије. Словени дижу
устанак 1040. године, на челу са Петром Дељаном, који опседа и угрожава
Солун, проваљује у Тесалију, Епир и све до Тиве у средњој Грчкој. После гушења
буне 1041. године, охридска црква постаје предмет пљачке фанариотског клира
Св. Софије, који се ипак жали због свог прогонства у „варварску земљу“. После
Грка Леона, Грци постају не само архиепископи него и епископи, широм су
отворена врата инфилтрацији грчког клира и монаштва у наше земље; посебно
је јак прилив грчких досељеника у Македонију током читавога XI и XII века.
Последњи покушај Македоније да свргне грчки јарам била је буна скопских
бољара са Ђорђем Војтехом на челу, 1072. године. У Призрену устаници
проглашују за цара србског краљевића из Поморја, Бодина, уз којег пристају сви
Срби до Видина и Срема. Устанак је пропао пред Костуром. Народ је био
словенски а земљопоседници и властела су били Грци и Гркомани, док је
јелинизација живља била најинтензивнија између Јадранског Мора и Солуна.
Када садашњи а и предходни Срби говоре о себи и својој историји, говорио је сада већ Свети Николај Велимировић, они говоре тако као да су кренули возом из Солуна, а говоре када дођу у Београд да су у воз ушли у Нишу!
