Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

КОСОВСКИ ЧЕТНИЦИ

На слици: Мајор Жика Марковић, командант 2. косовског корпуса (четврти с лева) и капетан Буда Добрић (трећи с лева), командант Косовско-Колашинске бригаде, са групом својих људи

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Према процени званичне статистике, уочи Другог светског рата на Косову је живело око 600.000 становника, од којих су 60 посто били Албанци. Међутим, постоји сумња у ову процену, јер попис 1941. није рађен, а у претходној декади настављен је тренд повећања српског становништва, започет с ослобађењем Косова 1912. године. Држава је систематски насељавала Србе на Косово, у Банат и друге области у којима су Срби раније, током разних окупација, изгубили већину. Изгледа да је број Срба на Косову уочи Другог светског рата увелико премашио 50 посто, а да су комунисти после рата фалсификовали бројеве, као што је то на пример писао Драган Крстић у својим тајним дневницима из 1970-тих, касније објављеним под насловом ”Психолошке белешке”.

После Априлског рата 1941. године, већи део Косова и Метохије окупирали су Италијани, а мањи Немци и Бугари. Италијанска окупациона зона припојена је Албанији, која се налазила под протекторатом Рима још од 1938. године. Немци су за себе задржали Косовскомитровачки, Лапски (Подујевски) и Вучитрнски срез. Децембра 1941. године немачка окупациона зона припојена је тзв. Недићевој Србији, као нови округ – Косовско-митровачки. Бугари су окупирали делове Гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сирнићку жупу.

Талас албанских злочина на Косову и Метохији покренут је првих дана окупације. До краја рата живот је изгубило око 10.000 Срба.

Српски отпор на Космету организован је с пролећа 1941. године, у Ибарском Колашину, области састављеној од српских села, која су представљала прву станицу за избеглице са југа. ”Првих дана нисмо припадали никаквој организацији, већ смо се окупљали са намером само да се бранимо од Шиптара”, пише Младен Максимовић, савременик, о догађајима из маја 1941. године. Најпре је основан Колашински одред, под командом поручника Тодора Добрића, коме су Албанци претходно убили сина и братанца. Организација је побољшана када је, непосредно потом, војвода Коста Пећанац послао жандармеријског водника Светислава Миленковића – војводу Дукађинског. Основана су још три одреда: Дукађински, под командом Ралета Вулића, Дренички, којим је командовао Голуб Томашевић, као и Пилатовачки, на челу са поручником Давидом Поповићем – војводом Пилатовачким (Поповић је касније стао под команду мајора Драгутина Кесеровића; погинуо је у борби против Немаца у Блажеву, 3. децембра 1942). Слободну српску територију у Ибарском Колашину октобра 1941. нападају муслимани са севера и Албанци са југа, уз подршку немачке и италијанске артиљерије. ”Села су у пламену који се до неба диже. Тама од дима, од запаљених кућа, као најгушћа магла притисла цео Колашин. На све стране чују се јауци. Убијају и пале Шиптари као највећи дивљаци и звери. Ми смо заузели други положај, фронт, да би задржали те дивљачке хорде док се наш народ извуче и пребаци преко Ибра”, пише Максимовић.

Припадници 2. косовског корпуса 1942. године. Трећи с десна, потпоручник Светислав Миленковић из Сувог Грла код Истока (погинуо од комуниста у Јанковој клисури 1942), са својим штабом. Први с десна је Кода из Дрена у Ибарском Колашину, други Голуб Томашевић из Сувог Грла. Трећи с лева Кија Пумпуровић из Синаје код Истока

Албанци су потучени на Ибру, док су бројни збегови упућивани на планину Рогозну. На северном делу фронта, муслимани су задр-жа-ни испред Рашке, а потом сабијени у Нови Пазар. Четничку опсаду Пазара зауставили су немачки тенкови. Пре зиме настаје затишје, а Ибарски Колашин остаје под српском контролом.

Ујесен 1941. војвода Дукађинац био је ”у блиској вези” са мајором Драгутином Кесеровићем, што значи да је из Пећанчеве прешао у Дражину организацију. Ускоро је убијен из заседе, на путу према Јавор планини. ”Никада нисмо сазнали како и од кога је убијен”, пише Максимовић.

Први официр послат са Равне Горе у Ибарски Колашин био је капетан Будимир Добрић. Крајем 1941. и почетком 1942. он оснива Колашинску бригаду. Крајем 1942. Врховна команда шаље капетана Живојина Жику Марковића, који оснива 2. косовски корпус, са штабом у Локвицама, на Копаонику. Јединица је имала до 1.800 војника. Истовремено је на источним рубовима Космета основан 1. косовски корпус, под командом мајора Благоте Блаже Брајовића, који је имао неколико стотина бораца, плус 286 четника у Шарпланинској бригади. Маја 1944. мајор Брајовић је известио”:

”Наша Шарпланинска бригада под командом потпоручника Николе Мрваљевића налази се на падинама Шаре ка Паштрику и Коритнику. Ова бригада бави се у српским селима Средска и Горње Село. Јачина ове бригаде 286 Срба активних бораца. Наоружани су пушкама и имају пет митраљеза. О њима се брине владика Серафим који сада живи у Тирани као избеглица из Призрена. Одржавају пријатељске везе са националистима Мухарема Барјактара. Оскудевају нарочито у обући. Везу одржавам са овом бригадом повремено, помоћу курира”.

Мајор Жика Марковић

Највећи део војно способних Албанаца са Косова и Метохије рат је провео у квислиншким милицијама, познатим под именом балисти, као и у двема есесовским дивизијама. У 13. СС ”Ханџар” дивизији они су чинили трећину људства (остале две трећине дали су босански муслимани), док су 21. СС ”Скендербег” дивизију попунили у потпуности, не рачунајући немачки командни кадар.

Немачки 21. брдски армијски корпус наредио је 29. априла 1944. СС дивизији ”Скендербег” да преузме ”осигурање албанске покрајине Косово”. Тада су и албанске милиције на Косову и Метохији потчињене овој дивизији.

Немци нису успели да оснују нове албанске јединице, а свакако нису ни журили, видевши каква је ситуација на терену. ”Албанска вој-ска и милиција су без икакве борбене вредности”, извештавала је команда дивизије ”Скендербег” 1. августа 1944. године.

Мајор Марковић са четницима и британским официрима

Немачка подршка Албанцима долазила је само отуда што се знало да су они увек против Срба. Тако је у десетодневном извештају немачке команде Србије од 30. априла 1942, упућеном команди Југоистока, поред осталог записано:

”Противтежу овој опасности која прети од Михаиловићевих снага треба тражити у националним тежњама муслимана и Албанаца, јер су они оријентисани против свега што је српско”.

А ово је извештај 21. брдског корпуса од 19. септембра 1943:

”У случају савезничког искрцавања може се рачунати само са подршком Албанаца са Косова, који су непријатељски расположени према Србима”.

Због великог броја непријатеља, Дражин план био је да се офанзивне акције предузимају тамо где су животи Срба највише угрожени, тј. према западу, односно ”Независној Држави Хрватској”, а да се у осталим областима непријатељи осујећују дипломатским мерама и ограниченим дефанзивним борбама. Ово друго важило је и за Албанце. Команданти у области Косова и Метохије имали су задатак да хватају везу са албанским првацима и да их, обећањима и новчаним наградама, продобијају у заједнички антиокупаторски, а потом и антикомунистички фронт. Притом су коришћене пароле о Балканској унији, уз опрез да се не открију ”наше намере”, тј. план који се сматрао као једино трајно решење: исељење Албанаца са Косова и Метохије и обновљање захтева Пашићеве делегације на мировим преговорима у Паризу после Првог светског рата, да Србије добије излаз на море у области Драча и Валоне.

С лева на десно: капетан Војислав Драговић, командант Грачаничке бригаде и заменик команданта 1. косовског корпуса, мајор Блажо Брајовић, командант 1. косовског корпуса, и Крсто Ђуровић, командир чете у Гра;аничкој бригади. Драговић и Ђуровић су рођени у с. Ђурилац код Даниловграда, живели су у с. Дрваре код Вућитрна. Клечи: поручник Бајић

Када је командант Јужне Србије, мајор Радослав Ђурић, јавио да су му се извесни Албанци обратили ради сарадње, Дража му је 14. јула 1942. године одговорио: ”Ја већ хватам везу са Арнаутима, с друге стране ухватите и Ви што пре. Нека се што пре организују против окупатора”.

Међутим, Дража је 23. августа 1942. од Ђурића добио један у низу трагичних извештаја са Космета: ”Арнаути предузели систематско истребљење Срба из Арбаније. Упућен Ћемаил бег који је организовао гарду и приступио истребљењу у Метохији и Косову. Потребно је опоменути их преко Лондона. По овој ствари био код Хоџе из Подујева… Мајор Бајазит Бољетинац у Косовској Митровици симпатизер партизана.”

Сарадња је успостављена са мањом групом Албанаца, међу којима је био најважнији Мухарем Барјактар. Међутим, уместо њега, јануара 1943. јавио се други национални лидер из Албаније. Поруку овог лидера, чије име се не може прочитати услед оштећености документа, мајор Ђурић пренео је Дражи 30. јануара. Он је писао да су се у вези Дражиног предлога Барјактару, о испитивању могућности за подизање општег устанка у Албанији, састали чланови неког комитета. Одлучили су да не пристају на споразум ”без примљеног налога лично потписатог од Михаиловића”. Ако се постигне споразум са четницима, пише даље Албанац, ”гарантујемо да нећемо чинити никакав споразум у будућности са Хрватском, Босном и Санџаком”. Затим наводи да су његови земљаци у Албанији спремни на борбу против Осовине, ако им се ”стави на расположење потребан ратни материјал и кредит као што је стављен Вама”. За ступање под Дражину команду Албанци су поставили шест услова. Ово су најважнији:

”Прво: Косово са својим историјским, етнографским и географским границама треба да буде гарантовано Албанији до победе рата са остварењем Балканске федерације.

Друго, да се апсолутно не спроводи Ваша организација у границама овдашњег Косова и Митровице и Подујева и да се прекине свака пропаганда Ваше организације на Косову против Албанаца…

Четврто, гарантујемо за животе и имовину 100.000 Срба који су на Косову.”

На крају су дата уверавања да ће и Албанци на Косову прихватити споразум, уз следећи закључак:

”Чим признате ове тачке одмах се састаје главни комитет а ја ћу бити Ваш репрезент и признајем Вас као вођу Балканске федерације. Молим хитно одговорите по предњем.”

Дража није одговорио на ову понуду.

У сачуваним радио депешама Врховне команде, албанско питање поново се помиње 13. августа 1943. године. Тога дана Дража је обавестио мајоре Радослава Ђурића и Драгутина Кесеровића да се ”једна делегација арбанска из Београда” састала са његовим представницима у Таковском срезу. Албанци су тражили ”да се изради детаљан споразум за заједничку акцију против Немаца”. Следећи састанак заказан је у Косовској Митровици, најкасније до 18. септембра.  ”За ове преговоре”, како се Дража потом изразио, у Митровици је требало пронаћи трговца Сефедина Круљеза, ”под изговором споразума о закупу Сефединове куће у Београду”. Дајући лозинку за контакт са Круљезом, Дража наставља: ”Ђурићев делегат да понесе станицу и да буде способно лице које ће ићи међу Арнауте и да одатле одржава везу са нама. Треба да поведе и радио телеграфисту.”

Ипак, било је касно, јер је вест о капитулацији Италије покренула још један велики талас злочина над Србима. Ово је Дражин радиограм свим командантима са Косова и Метохије и из непосредне близине, од 24. септембра 1943. године:

”По извештају Ђурића Немци наоружавају Арнауте и обећавају Велику Албанију. Хушкају Арнауте против Срба. У времену од 1. до 10. септембра убијено 210 Срба на реону 2. косовског корпуса. Предузете су мере да се спрече арнаутска зверства и да не дође са њима до сукоба. Арнаути из Дренице концентришу се према Митровици. Намерни су да нападну и заузму све до Рашке. Наређујем да гранични корпуси – Расински и Топлички, као и корпуси 1. и 2. косовски, буду у пуној приправности да дочекају напад Арнаута ако ови покушају да проведу ову намеру.”

Једно од новијих истраживања бележи:

”У Пећком срезу убијено је око 130, а у самом граду Пећи око 100 Срба. Инспиратори, организатори и извршиоци ликвидације Срба били су Xеват, Рифат и Сефедин бег, председник општине, Xелал Превеза, префект, те Бислим Бајгора, Бајазит Бољетинац и Џ. Дева, припадници Косовског пука и сквадриста. Покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943. године, када је убијено 60 Срба, од којих је 48 ликвидирано у граду, а 12 изведено из града и, после свирепог мучења, убијено… Од средине 1943. појачан је и терор у Ибарском Колашину. Један од највећих напада, који је предводио Шабан Полужа, почео је 3. а престао 25. фебруара, након акције припадника ЈВуО. Уништено је 15 српских села, изгорело је 900 кућа, убијено је 69 жена те деце и стараца…”

А ово је запис учесника борби, четника 2. косовског корпуса Младена Максимовића:

”Године 1943, у доба као и 1941. године, Шиптари су поново напали Колашин и почели са убијањем и паљењем свега српског. Међутим, ми смо тада били много боље организовани него 1941. године, па и наоружани, тако да смо Шиптаре добро потукли, а нарочито на Горњем Ибру.”

Мајор Рудолф Перхинек, делегат Врховне команде за Црну Гору, известио је Дражу 19. септембра 1943. да Албанци из правца Метохије нападају црногорске четнике.

Мајор Радомир Цветић, командант Јаворског корпуса, тражио је 5. октобра појачање од Кесеровића. ”Турци пале Дежевски срез. Упалили су пет села. Турци концентрисани у Пазару добили појачање са Косова. Моји воде борбу”, писао је Цветић.

Ситуација се поново смирила с наиласком зиме, али борбе се обнављају већ фебруара 1944. године. ”Капетан Марковић ме извештава о жестоким борбама са Арнаутима у којој борби његове бригаде попуштају. Моли и преклиње за помоћ”, известио је 12. фебруара потпуковника Кесеровића капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса.

Према немачким извештајима из тог месеца, ”арнаутска милиција под немачком командом борила се са четницима на Косову и на црногорско-албанској граници и палила српска села у долини Ибра. По извештају Команде Србије од 22. фебруара, Арнаути су убили 26 четника”.

Капетан Жика Марковић известио је 29. априла како се ”Бошњаци и Арнаути и комунисти опет спремају да очисте српски живаљ све до Рашке”. А ово је његов извештај од 15. маја 1944: ”Данас су Арнаути напали на село Слатину. Један погинуо. Поседнута је граница са њихове и са наше стране.”

Марковићеви преговори са албанским националистима нису уродили плодом. С друге стране, Немци су наставили да наоружавају Албанце и обећавали им померање граница ”Велике Албаније” даље на север.

Маја месеца немачка документа бележе борбу четника против албанске милиције код Новог Пазара.

Нешто раније, потпуковник Радослав Ђурић успео је да на Косову и Метохији оснује једну бригаду састављену од Албанаца. Бригада је добила име ”Хоџа Зајнели”, по албанском хоџи који се у ранијим ратовима борио на страни Срба. Према Ђурићевом извештају од 29. марта 1944, бригада је имала 400 наоружаних бораца. Командант је био поручник Јован Лабус, Србин из Босне, а помоћник команданта граничарски наредник Ариф Демировић.

Нису позната документа на основу којих би се могло закључити да је бригада ”Хоџа Зајнели” учествовала у борбама.

Подршку Албанаца нису задобили ни комунисти, мада су им још 1943. обећали припајање Метохије Албанији. Разлог је био тај што су и у комунистима Албанци видели Србе. Тако су се мале групе комуниста на Косову и Метохији налазиле у илегали, тј. за разлику од четника оне нису имале своју слободну територију.

Дража је 1. децембра 1943. писао Ђурићу: ”Мајор Грујић доставио је за Ваш штаб следећу поруку од др Митке. За сарадњу са Албанцима југословенски комунисти су се одрекли Косова у корист Албанаца. Званичну подршку добиће од албанске владе и Џафер Деве, министра унутрашњих дела. Сарађује и албански Косовски комитет.

А ово је Дражин распис свим командантима од 3. децембра 1943. године:

”Југословенски комунисти обећали су Косово Албанији да би привукли у своје редове и Арнауте против Срба. Ово обећање дао је Тито и онај исти жилави Хрват који удружен са Павелићем систематски истребљује српски народ у Лици, Кордуну, Ба-нији, Далмацији, Херцеговини и Срему.”

Пошто на Косову није важила немачка наредба о стрељању стотину Срба за сваког убијеног војника Вермахта, четници су овде систематски изводили диверзије и саботаже на прузи Београд – Приштина – Солун. Британске војне мисије при 2. косовском корпусу слале су низ извештаја о овоме. Ево неколико примера:

”23. септембар 1943: Од Рапира: 23. септ. Михаиловић уништава воз пун Немаца и експлозива у тунелу 20 клм. источно од Пећи…

26-27. септембра: Од Анђелике: Шеф станице Митровица доставља следеће саботаже. А. Судар возова Вучитрн 19,45 сати 26. септ. бр. 4876. Осам вагона уништено, укључујући два са бензином који експлодирали. 29 Немаца сада у болници у Митровици. Б. Један вагон искочио из шина Звечан 27 септ…

  1. октобар:Од Рапира:Снаге под кмд. Ђурић уништиле в. (воз) пун трп. (трупа) и експлозива у тунелу 20 килом. источно до Пећи.
  2. октобар:Од Анђелике:Изв. воз избачен из шина на прузи Приштина – Пећ, 400 тежака радило 15 дана пре него што је могла опет да се употреби. Немци нису објавили број погинулих и рањених Немаца. Филд.
  3. октобар:Од Анђелике: Вратио се данас. Пруга разнета у 20,00 часова 29. окт. Немциухапсили 90 Срба у Митровици за одмазду, судбина још непозната.”

Ово је једна од карактеристичних Дражиних наредби, из јануара 1944:

”Рушења железничких пруга јужно од Врања и на Косову имају се вршити по сваку цену. Предузмите све потребно и извештавајте о резултатима. Треба порушити и оближње објекте за које треба дуже времена да се оправе.”

Пролећа 1944. комунисти су послали на централну Србију све њихове мобилне јединице: Најпре Оперативну групу дивизија, са 5.000 партизана, преко Златибора, а потом јединице које су уз помоћ Британаца у међувремену формирали на југу. У биткама које су уследиле, 1. косовски корпус учествовао је у саставу Јужноморваске групе корпуса, док су мобилне бригаде 2. косовског корпуса, са око 1.000 војника, прешле Копаоник и стале под команду потпуковника Драгитина Кесеровића, а потом и мајора Драгослава Рачића. Сачуван је извештам мајора Жике Марковића мајору Кесеровића о утрошку муниције за само један дан, 31. август 1944. Други косовски корпус је тога дана утрошио 10.979 митраљеских и пушчаних метака калибра 7,9 мм, 3.700 метака за митраљезе ”шварцлозе” калибра 8 мм, 7.300 комада енглеске муниције калибра 7,7 мм, 1.200 комада америчке муниције калибра 7,7 мм, 48 бомби за бацач калибра 81 мм, 60 бомби за мали италијански бацач калибра 47 мм, 43 гранате за италијански топ калибра 47 мм и 200 комада ручних бомби.

Други косовски корпус учествао је и у великој Бици на Западној Морави, крајем септембра, када је потучена 2. пролетерска дивизија. Потом се вратио у област Косовске Митровице, где је током октобра и новембра нападао Немце у повлачењу из Грчке. У борбама у долини Ибра и на планини Рогозни више стотина немачких војника је убијено или заробљено па стрељано, као одмазда за ранија стрељања Срба.

Када су и последње немачке колоне у повлачењу из Грчке напустиле Косово, овде долази једна бугарска дивизија, сада са петокракама, која је у свом штабу имала совјетског официра за везу.

Сагласно Дражиним инструкцијама, мајор Марковић је совјетском официру писао да је цео 2. косовски корпус спреман да настави борбу против Немаца у садејству са савезничким трупама. Стање корпуса додатно је отежавао проблем смештаја, исхране и лечења великог броја црвеноармејаца, америчких, британских и грчких заробљеника, које су четници одробили у дотадашњим борбама против Немаца. Зато је Марковић предложио да све њих преузме совјетско-бугарска команда, као и да та команда размени официре за везу са 2. косовским корпусом.

Писмо је послато по савету једног од одробљених официра, совјетског ваздухопловног капетана Ивана Андрејевича Фесенка. Андрејевич се нашао на челу делегације послате да ухвати везу са ”руском командом”. Међутим, српски део делегације ухапшен је одмах по приспећу у Куршумлију, и потом ликвидиран, док је Андрејевич доспео у Сибир, попут многих осталих заробљеника који су ”видели Европу”.

Када су по одласку Немаца бугарске трупе упале у Косовску Митровицу, не знајући за судбину прве, Марковић шаље још једну делегацију, на челу са Луком Радоњићем. Радоњић је повео са собом црвеноармејце које су четници ослободили од Немаца, као и једног ослобођеног бугарског официра. Комунисти тада убијају и Луку Радоњића и чланове његове делегације.

Како одговора опет није било, Марковић је због зиме и несташице санитетског материјала био принуђен да пошаље у Косовску Митровицу последњу групу одробљених савезничких војника, а са њима и своје рањенике, на челу са др Гедеоном Алковићем, који је пре рата био најпознатији специјалиста социјалне медицине у земљи. Несрећног доктора комунисти су тако свирепо мучили, да је покушао самоубистиво у затвору у Косовској Митровици.

Тако, на Косову није успостављен додир са представницима бугарске и совјетске армије.

После ових догађаја, Други косовски корпус растурен је на мање делове и прешао у герилу, сада против комуниста. Мајор Жика Марковић погинуо је на планини Рогозни, на Видовдан 1945. године.

Први косовски корпус је у јесен 1944. кренуо је пут Босанске голготе, где је већим делом страдао.

(‘’Слобода’’, гласило СНО у Чикагу, 10. јун 2024)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

РЕКОНСТРУИСАНА ВЛАДА, МОЖДА СЕ ИПАК КРЕЋЕ: ДПС-у смркло, осталима свануло!

РАДАН НИКОЛИЋ: Апсурдно је да Теа Горјанц буде заговорник процесуирања сплитске “Лоре”!

ЈАКОВ СЕ ПРОБУДИО, ДО САДА ЖИВЕО НА МАРСУ: Политичка трговина са Србима му није сметала да засједне у фотељу предсједника државе, данас је осуђује!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

Sjednica-SO-Niksic-Foto-RTNK-978x555

НИКШИЋКА ПОЛИТИКА: ДПС и сателити блокирали сједницу, стварају хаос и хоће револуцију – показали право комунистичко лице, сви који нијесу као они су фашисти!

BILEĆA

СРПСКА: У Билећи одата почаст царској породици Романов и донским кадетима!

novakkotor

СРБИН БЕЗ МАНЕ: Новак Ђоковић свјетске туристичке оазе замијенио Котором!

romanovi-naslovna-750x430

НИКШИЋ, СРПСКИ ГРАД: Дани породице Романов од 17. до 21. јула!

mandić1

АНДРИЈА МАНДИЋ: Идеја о обнови капеле на Ловћену је помиритељска, храм треба да граде сви у Црној Гори!