На слици: Војводе Ђекић (са белим пешкиром) и Ћосовић (до њега, десно) при уласку у Ужице, 21. септембра 1941. Они су повремено били Пећанчеви, па Дражини четници. Могуће је да је жандарм у првом плану управо Пантић, који је недавно преминуо у Америци

Пише: Младомир Ћурчић

Иако скривени и скрајнути, историјски извори о ослобођењу вароши Ивањице од Немаца, у лето 1941. године, били су бројни. Један од њих, објављен у оквиру емигрантске литературе, ближе је објашњавао како се тај догађај десио. Перо Пантић, четник Златиборског четничког одреда, у својим сећањима на тај догађај овако је описао те детаље: „Неколико дана касније, напали смо на Ивањицу. Ивањицу су држали жандарми и мањи број Немаца. Опколили смо варош. Немци су се повукли у зграду бившег суда. Жандарми се нису хтели борити, бацили су оружје и предали се. Немци су понудили предају. Божо Јаворски пође да прими предају са једном десетином. Кад су били пред зградом, један немачки војник искочи из зграде са шсмајсером и поче да пуца на наше борце. Том приликом, убије двојицу и једног рани. Божо Јаворски пиштољем убије оног Немца. Остали Немци су предали оружје.“

Ово сећање Пера Пантића објавио сам у књизи „Завичајни легат“. Проблем, и код овог и код других историјских извора који су помињали овај историјски догађај, био је у томе што ниједан није наводио тачан датум када се то десило. И поред великог труда да до тог датума стигнем, испоставило се да сам до њега дошао случајно, путем примарног извора другог реда, док  сам спремао грађу за књигу „Завичајни легат 2“.

„Завичајни легат 2“ замислио сам као збирку две историјске тематике – биографску и догађајну. У првом делу, налазиле се три биографске приче из пера предратних Ивањичана, који су потицали из фамилија које су створиле ову варош, а у другом делу, налазе се три сторије о заборављеним историјским догађајима из овог краја. Књига је замишљена као опис промене идентитета једног народа, а што су донеле последице резултата Другог светског рата на овом простору.

Трагајући у том смислу,  незаобилазна личност био је Радојица Јеремић, најзначајнија личност за развој и изглед Ивањице у првој половини 20-ог века. Радојица је написао једну краћу причу о историји настанка ове вароши, па сам пожелео да уз ту причу донесем и податке о његовом дугом и плодоносном животу. После обраде постојеће литературе и невелике архивске грађе везане за његов живот, а како би биографија била јасна и потпуна, неопходно је било погледати и да ли су потомци сачували нешто од његових оригиналних докумената, писама, евентуално дневника или мемоара и слично… У сусрет ми је изашла госпођа Јелена Луковић, Радојичина унука, која живи у кући у којој је своје последње овоземаљске дане провео Радојица Јеремић. Госпођа Луковић ми је изашла у сусрет и дала ми на увид документа, различитог типа и садржаја, који су остали иза Радојице Јеремића. Чак и та невелика грађа, била је више него довољна да се његова биографија употпуни и сагледа друштвени успон и пад не само овог човека, него целе једне генерације. Радило се, без сумње, о човеку који је био велики страдалник промене, не само друштвеног поретка, него и свести једног народа, а која се догодила у Другом светском рату и током комунистичке револуције.

Радојица Јеремић похаран је, за време Другог светског рата, у више наврата од окупатора, Немаца и Бугара, али и од партизана и четника. Као и у сваком другом рату, и у Другом светском рату су војске односиле лако покретне ствари. Другим речима отуђивали су покретности. Навикнут на ту ситуацију, још из окупације у Првом светском рату, Радојица Јеремић за то није превише марио, јер је био у уверењу да после сваког рата наступа мир, у којем се, евентуално изгубљена материјална добра, могу повратити. Међутим, мир после Другог светског рата није био за Радојицу Јеремића, а са њим и многе  друге Ивањичане, онакав каквом су се надали и какав је и требао да буде. Уместо да поврате покретности, макар један њихов део, а које су изгубљене током рата, комунистички ослободиоци су Радојици Јеремићу после Другог светског рата, отели и непокретности, које нико раније никад није ни спорио, а камоли помислио да му их отима.

Комунистичка тактика отимања имовине од бољестојећих грађана и сељака на тлу нове Брозове Југославије била је изузетно лукава. Они су, чим су преузели власт, неколико месеци по завршетку рата, прво приступили процени ратне штете. Пошто је то био уобичајени поступак у свакој нормалној земљи, грађани нису ни уочили каква се превара крије иза те игре. Позивали би становнике да пријаве ратну штету новим властима, како би она била предмет ратне одштете коју би држава тражила од окупаторских земаља. То се, за разлику од времена после Првог светског рата, под комунистичком влашћу, после Другог светског рата, никад није десило. Намере комунистичких власти поводом пријава тзв ратне штете, имале су сасвим другу позадину. Уколико се радило о неписменим људима, недовољно јасним пријавама или појашњењу елемената који се налазе у пријави, комунистичке власти би позивале поједине грађане да дођу и дају изјаву пред среском Комисијом за ратну штету. У тим Комисијама чланови су обавезно били и припадници ОЗН-е, односно УДБ-е, тајне политичке полиције титоистичког режима. Тако је и Радојица Јеремић морао да дође да допуни своју изјаву о ратној штети, коју је претрпео у Другом светском рату, у разним приликама и временским оквирима и од различитих војних формација. Наравно, нигде није било извештаја о штети коју су нанели комунисти његовој  имовини за време рата, али то је и разумљиво када се зна ко су били чланови Комисије за ратну штету.

        У једној од тих својих изјава, Радојица Јеремић описује шта му је све одузето када „је упала у варошицу четничка банда Боже Јаворца“. По овој синтагми „четничка банда Божа Јаворца“ смо и препознали да је изјава куцана пред Комисијом за ратне злочине у згради среза Моравичког, а да је диктирао сам председник Комисије. Колико му је било важно да то нагласи, показује и детаљ да није обратио пажњу на Јеремићеве речи о томе када се тај догађај десио. Тако се у тој изјави први пут сусрећемо и са датумом уласка четника Божа Јаворца и Ђуре Смедеревца у Ивањицу, односно датума првог ослобођења Ивањице од Немаца, а то је био 29. август 1941. године. И не само то – Радојица Јеремић је у истој изјави навео да је, после два дана, изашао из скровишта и срео се са Божом Јаворцем. Из већ горе цитираног навода из књиге Др Драгомира Стевановића, видимо да је 31. августа или 1. септембра, у преподневним часовима, војвода Радомир Ђекић поставио Божидара Ћосовића – Божа Јаворца на функцију команданта места Ивањице. Дакле, пошто је Радојица Јеремић морао да се одазове на позив команданта места Ивањице, он је тек тад изашао из скровишта, па је јасно да се датуми поклапају у оба извора.

      Другим речима – у једном примарном извору, али другог реда, односно извору који се временски и географски односи на тему коју смо истраживали, али примарно није фокусиран на сам тај историјски догађај и не описује га директно, успео сам да пронађем и дођем до коначног одговора на питање који је тачан датум када је Ивањица први пут ослобођена од Немаца у Другом светском рату. На тај начин сам комплетирао целу истину, односно успео сам да доведем у исту раван: место, време и историјски догађај. После много година и лутања, стигао сам до коначног одговора:

Четници под командом Божа Јаворца ослободили су Ивањицу од Немаца у петак, 29. августа 1941. године.

       Тог јутра, 29. августа 1941. године,  када се све завршило, велики број Ивањичана је изашао испред својих кућа. Био је петак, пијачни дан, па је било и доста сељака који су донели своје производе на варошки пијац, који се налазио у самом центру вароши. Окупио се велики број људи. Када су видели четнике на улицама и чули да су ослободили Ивањицу од Немаца, окупљени варошани и сељаци су одушевљено поздрављали ослободиоце. Неки виђени Ивањичани су поредили Божа Јаворца са Милошем Обилићем. Убрзо је настала песма, коју је народ прихватио и сложно запевао:

„Ево браће, ево Јавораца,

они служе краља без новаца!“

Оно што се догађало после овог историјског догађаја није предмет овог текста, а чак и у многим детаљима и нема везе са њим. Важно је само разумети да су послератне комунистичке власти, сасвим сигурно се може тврдити, уништиле велики број докумената у којима се описивао сам догађај ослобођење Ивањице од Немаца и наводио тачан датум. Очигледно је, голим оком, да су то радили систематски, како би затрли причу о првом ослобођењу Ивањице од Немаца, јер је било јасно да им се није свиђало то што је то ослобођење учинила војска која је са њима била у непомирљивом грађанском рату.

Оно што има смисла је да сада историчари који се баве Другим светским ратом узму у обзир ову чињеницу и не игноришу је, него је представе заинтересованој јавности. Тако би се и коначно ставила тачка на спекулације око питања која је варошица прва ослобођена од Немаца у Другом светском рату у поробљеној Европи. Та чињеница је историјски поткрепљена и не може бити негирана, ни из идеолошких, политичких или географских разлика. Уосталом, српски народ треба да буде поносан на своју борбу против нацизма, јер је њу први у Европи повео ђенералштабни официр Драгољуб – Дража Михаиловић, па је и то да је управо његова родна Ивањица била прва варош у Европи ослобођена од немачких нациста нека врста Божије правде.

(Српске новине, гласило ОСЧ ‘’Равна Гора’’ у Чикагу, октобар 2025), преузето са Погледа