Насловна Магазин Комнен Бећировић: Васкрс капеле на Ловћену мири Црну Гору!

Комнен Бећировић: Васкрс капеле на Ловћену мири Црну Гору!

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије обећао је да ће вратити Његошеву капалу на врх Ловћена и тако одновити владичин аманет. Сходно томе за „Српске новине“ говорио је Комнен Бећировић, човјеком који је цио свој живот посветио „Ловћенском олтару“, како тада када су га рушили 1972. тако и сада када се опет заговара његова обнова.

 У Црној Гори је после 30 година, демократским путем вољом грађана смијењена власт. Како сте Ви ту промјену доживјели, ако узмемо у обзир да више од пола вијека живите ван Црне Горе, али Црна Гора и завјет Петровића су Ваша окосница у животу и раду?

Јесте, колико год да сам живот провео ван Црне Горе, прихвативши француску културу, ја сам Црну Гору носио у себи, живио њоме, што доказује моје ангажовање за спас Његошеве задужбине на Ловћену, за одбрану Мораче са њеном великом природном и цивилизацијском баштином која већ деценијама чека да буде уписана у свјетска добра под заститом Унеска, али је власт одбијала да то учини радећи на њеној пропасти. А посветио сам многе године и Косову.

Ја сам својевремено дао један велики интервју под насловом Црна Горa на Прокрустовој постељи тоталитарних зала, фашизма, комунизма и мондијализма. Као што знате, Прокруст је био онај разбојник из грчке митологије који је имао крчму поред пута у коју је свраћао путнике да преноће, па је онима којима је постеља била кратка присијецао ноге, а онима којима је била дугачка истезао. Тако је и са Црном Гором, посебно под комунизмом кад од Црногораца није било већих комуниста, те је тако грађански у Црној Гори био стравичан. Замислите кад се пјевало: Нема борбе, нема рата док не крене брат на брата. За то свакако треба тражити објашњење у нашем динарском менталитету који иде у крајност како у добру, тако у злу.

Па ипак у комунистичкој Црној Гори није се ишло у разисторију, у разарање српске бити Црне Горе, у стварање такозваног црногорског језика, у одрицању од нашег светог писма ћирилице и прихватање латинице, у оснивању црногорске цркве, итд, што се све чинило у последње двије-три деценије.

Ријечју ишло се у промјену свијести и стварању неког новог идентитета Црногораца, посебно реториком о евроатлантским интеграцијама која је заиста била дојадила.

Онда то силно разметање, бактање државом која се, као Дамоклов мач, потеже у свакој прилици.

Како сам зашао у дубоке године, увелико гоним осамдесет пету, мислио сам да нећу дочекати ослобођење од тога проклетства. И ево Бог даде те дочеках и то баш у завичајним ми Љевиштима под извором Мораче гдје сам чак и гласао, и то по први пут у животу.

Митрополит Амфилохије, одмах након избора, обновио је причу о враћању Капеле на Ловћен, коју су комунисти порушили почетком 70-тих година прошлог вијека. Познато је да сте Ви један од највећих противника рушења Његошеве капеле, можете ли читаоцима Српских новина рећи како је то из Вашег угла изгледало те 1972. године?

Рекох да, иако сам усвојио француску културу преко француских писаца које сам страсно читао као ђак, а затим као студент Свјетске књижевности у другој половини педесeтих година прошлог вијека у Београду, ја сам остао дубоко у својој култури, у својим вриједностима међу којима је и једна од Његошевих задужбина. То је капела на Ловћену, као цвијет изникла из Његошевог генија, уствари савршени спој гелогије и теологије. И кад се већ крајем шездесетих година прошлог вијека наднијела опасност над њом, уграбио сам да ходочастим на Ловћену у сјају једног љетњег дана, у бескрају планина и небеса. И тада сам ријешио да ловћенску светињу треба бранити чак и сам. Вративши се у Париз, гдје сам био ушао у књижевне и медијске кругове самим тим што сам већ годинама водио за београдски недељник НИН разговоре са највећим француским писцима, као сто су Андре Малро, романсијер, филозоф умјетности, ратник, министар културе у Деголовој влади, Франсоа Моријак нобеловац, пјесници Луј Арагон и Жак Превер, филозоф Жан-Пол Сартр и Роже Кајоа и низ других. Уствари мене су класици ранијих вјекова одвели у Француску гдје сам имао срећу да сретнем живе класике.

Сочинио сам један текст у коме сам резимирао велику причу о Његошу и Ловћену, приложивши фотографије. Разумије се да велика Његошева судбина није могла да остави равнодушним интелектуалне кругове, већ напротив, тако да је ствар упалила. Већ у марту 1970. појавио се на истакнутом мјесту у Ентерњеснел Хералд Трибјуну, највећем америчком листу ван Америке, чланак под насловом „Црногорци бране светилиште“ илустрован сликама Његоша и његове задужбине. Убрзо се огласио у Фигару велики хришћански филозоф Габријел Марсел чланком „Насртај на светињу“, док је Гиј де Босер посветио цијелу страну у листу Комбат под насловом „Једно свето мјесто Црне Горе у опасности“. Слиједили су написи у низу свјетских листова међу којима Франкуртер Алгемајне Цајтунг, бечки Ди Пресе, Лос Анђелес Тајмс, Тајмс оф Индија, и чак јапански Асахи Симбун. Тако да је метропола на Сени постала свјетска престоница за одбрану Ловћена, управо како је био насловио свој чланак Лоренцо Боки, дописник италијанског листа Коријере дела Сера, написавши „Париз брани прах пјесника Његоша“.

Било је обраћања југословенским властима, као што је обраћање Титу великог пјесника Пјера Емануела, члана Француске Академије, те славног романсиера и есејите Жана Касуа који 1948. у сукобу Тита са Стаљином бранио Броза од француских комуниста, и зато био позван од Тита у посјету Југославију којом приликом је ишао да посјети Ловћен. И сам Малро се изјаснио против, али ништа није помогло. Жан Касу се тада обратио Блажу Јовановићу, тадашњем предсједнику Уставног суда Југославије, који је решавао питање Капеле, ријешивши и само њено рушење.

Истовремено се одвијала акција одбране Ловћена у Југославији о чему свједочи публикација „Сумрак Ловћена“ по чувеној слици Петра Лубарде, која је изашла кад је Капела већ била срушена јер је била забрањена.

Ја сам се опростио с Ловћеном у Монду текстом „Збогом једном светилишту“, објављеном 6. децембра 1972. у рубрици Међународна трибина у највећем француском дневнику Ле Монд. То је повећало моју немилост код југословенских власти, тако да неколике године нијесам смио долазити у Југославије, гдје су ми пријетило одузимање пасоша и робијом.

Питање капеле отворено је мојим Словом о Ловћену у Нину далеке 1989. Онда смо основали нас неколико књижевника, пјесника, умјетника Покретачки одбор за обнову ловћенског храма, организовавши истовремено поклоничке посјете згомиланој Капели која је лежала у гомили на Ивановим Коритима. У јуну 1990. Митрополит Амфилохије са свештенством и народом одслужио је помен над остацима срушене светиње.

Само неколико Дукљана на целу са Јевремом Брковићем и Павлом Мијовићем, те неколико ондашњих комунистичких челника било је против.

Међутим, какао таде тако и данаске. Капела страдалница не може никако да буде подстанар Мештровићевог зиндана у коме већ деценијама чами утамничен прах Његошев. Треба једноставно зиндан разидати, испунити тим материјалом онај тунел који сад к њему води, а ону скулптуру снијети и поставити негдје на Цетиње.

Капелу обновити, ону из 1925. која је обновљена на иницијативу Митрополита Гаврила по плановима великана сакралне архитектуре Николаја Краснова, а дарежљивошћу Његошевог пранећака краља Александра, који је такође страдао и наставља да постхумно страда од истог фашистичко- комунистичког зла од кога је страдала и Капела.

Уосталом та капела се овјенчала вијенцем мучени[тва, њен лик са ликом Његоша и велика прича о њима, обишли су свијет. Она је надахнула читаву једну литературу и умјетност и васкrсла је у двадестак примјерака по српским земљама и вани.

Остајемо у причи о Његошевом завјету и његовој капели. Сходно томе, у припреми је књига која обухвата „пола вијека Ваше службе ловћенском олтару“. Прије него књига угледа свјетлост дана, да ли можете нешто више о њој?

Цијела та прича сложена је већ дуже времена у књизи Цомбат поур ун санцтуаире (Борба за једно светилиште), која садржи текстове из свјетске штампе, као и моју преписку током кампање. Иако је на интернету увелико најављена, немогуће је наћи. Могуће да је француски издавач увелико затајио, а можда му је издавачка кућа пропала, јер је престао да ми се јавља. Наравно да све текстове имам похрањене у мом комјутеру.

Књига о мојој полувјековној служби ловћенском олтару у редакцији протојереја Јована Пламенца треба да обухвати материјале који нијесу ушли у књигу „Борба за Ловћен Његошев“, а која је изашла 2002. године у издању Светигоре.

Да ли мислите да ће се обновом Његошеве капеле, у потпуности обновити и Његошева Црна Гора?

Током три деценије владавине одлазећег режима мала Црна Гора постала је једна велика кавгара. Саморазарање, одрицање од онога што се увијек било, прешло је све границе. Дошло се дотле да се ниподаштава један од највећих свјетских генија, Његош, који је, како написа Габријел Марсел у поменутом чланку, „једини у модерном добу сједињавао у себи тројство: пјесника, владике и владара“! Зашто се то чини? Зато што је пјесник српства које је величан до небеса. Није тек тако владика Николај рекао, приликом преноса Његошевих мошти 1925. у обновљену ловћенску капелу: „Ево нас на крову српске државе“.

Нажалост, зло је толико дубоко посијано да ће бити потребно времена и више фактора да се проведри више Горе Црне, да дође до стишавања страсти, до помирења, а Васкрс ловћенске капеле могао би да буде један од тих фактора. Дај Боже!

Драгана Б. Мијушковић

(Интервју објављен у часопису Српске новине)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Најновији чланци

Данас је Лучиндан!

Српска православна црква и њени верници обележавају два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две...

Упокојио се митрополит Амфилохије, сахрана у крипти храма у Подгорици 1.новембра!

Драги оци, браћо и сестре, Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете...

Амфилохију!

Пише: Иван Милошевић Било је то прије 37 година. На таласима егзистенцијализма, посебно Серена Кјеркегора, са Философског факултета у Београду, стигао сам на Богословски факултет...

Момчило Настасијевић: Траг

ТРАГ Чудно ли ме слободи ово чудније ли веза. Букнем у теби, врео се уливам, језа је ово, ох, језа. И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а...

Нова влада: Кривокапић ванземаљска интелегенција или …?

Пише: Иван Милошевић Упокојење митрополита Амфилохија у други план ставило је избор нове владе и састанак политичких лидера код Здравка Кривокапића. И то са правом,...