Откако се, после дугогодишњег тамновања у америчким затворима, због покушаја да ликвидира комунистичког диктатора Ј. Б. Тита, командос Никола Каваја вратио у Србију, највећи део времена проводи у обиласку своје Отаџбине. Био је на родном Косову, у Републици Српској, и код многих рођака и пријатеља широм земље. У пропутовању кроз Шумадију, свратио је у редакцију “Погледа” у Крагујевцу. Нашем листу дао је следећу, ексклузивну изјаву:

–Одрастао сам поред Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани, уз гусле, пушку и “Горски вијенац”. Васпитан сам као српски националиста.

Током Другог светског рата били смо четничка породица. Мог ујака, мајора Велишу Чађеновића, децембра 1941. убили су га зверски – чекићем. Мог другог ујака, Новака Чађеновића, жандармеријског наредника-водника, стрељали су Немци октобра 1941. у Краљеву.

Зато што потичем из војничке породице, 1948. године уписао сам се на Војну академију. У мојој класи био је потоњи генерал Благоје Аџић, само што је он био пешадинац, а ја пилот.

Као официр никога нисам издао, чак ни Јосипа Броза Тита. Тито је издао српски народ, па тако и мене. Зато сам одлучио да постанем командос.

Мој највећи циљ у животу био је да убијем највећег српског мрзитеља, човека који је Србима нанео више зла него пет векова османске окупације – Јосипа Броза Тита. Желео сам да га убијем, па макар ми после тога остала само секунда живота.

Политика ме не занима, занима ме само српска нација. Сада, видим, у Србији има на десетине партија. Али ја мислим да постоје само две опције: она која поштује и следује бесмртног ђенерала Дражу Михаиловића, и она која поштује и следује бечког коњушара и србомрсца Јосипа Броза Тита.

Има много добрих Срба, само их треба наћи. Мислим да је наша будућност у српској омладини и у Српској православној цркви. Црква мора да заузме много важније место него што га сада има. Мора да учествује у моралном препороду нашег народа, који није овај народ који сам оставио. Требаће нам 30-40 година за духовну и физичку обнову.

Многи новинари тражили су моју изјаву од како сам дошао овде, у Србију, а прошло је више од три месеца. Ја никоме ниједну изјаву нисам дао. Ово је први пут да дајем изјаву за штампу. Дајем је ‘Погледима’, јер су ‘Погледи’ једини национални лист. Честитам вам на свему што сте  урадили до сада, а од сада – видећемо. Док сам био у америчким затворима, ‘Погледи’ су били једини српски лист који сам читао. Један примерак ‘Погледа’ слао ми је мој добар пријатељ, Живота Ивковић из Чикага, а други примерак стизао је одавде, из Крагујевца.

Погледи, (БРОЈ 214, 1. МАЈ 1998)