Истраживања (5): Крвави словеначки мај црногорских четника!

Пише: Милош Војиновић, предсједник НВО „Друштво за откривање злочина у Другом свјетком рату

15. мај 1945. „Испред збјега и команде црногорских четниких јединица које су бројале 7000 особа формира се делегација коју су чинили: проферор Велимир Јојић, адвокат Никола Јерговић, и мајори Мираш Савић и Васо Вукчевић. На енглеском језику сачињавају писмо у намјери да га предају енглеској команди. Умјесто Енглеза налазе на партизански штаб. Након неког времена у пратњи партизанске чете и њеног комесара враћа се профеоср Јојић. Дрхтавим гласом обавјештава народ и војнике де је Енглеска команда наредила да се предају јединицама Југословенске армије, да се врате кућама, да им неће фалити длака са главе. Под заштитом су Енглеске и Америке. Кривцима који су окрвавили руке судиће судови. Затим се обраћа партизански комесар који поручује: „Рат је прошао. Више Вам не треба оружје. Баците га на ону ледину“, а онда наставио: „Одавде ћемо поћи за Марибор а затим идете вашим кућама…“ Опкољени са свих страна, са цијевима енглеских тенкова упереним ка изнемоглом народу и војсци, преостали црногорски четници нијесу имали избора, предали су се. Војска баца оружје на гомиле, посипа га барутом и спаљује. Неки, у мањим групама, праве планове за пробој из обруча…“
16. мај 1945. „У рану зору, са аутоматским оружјем упереним ка народу и војсци, прилазе из шуме партизани. Наређују покрет цестом ка Марибору. Војска и народ формирани по срезовима улазе у колоне и крећу из Плиберка, правац Превале. Код Дравограда стижу испред ноћи. Ту их је сачекала свјежа партизанска војска. Наређују да се из колоне издвоје жене и дјеца, да их наводно возом пребаце за Марибор. Одрасли мушкарци настављају даље ка Дравограду. На мосту их сачекају партизани који по њима пљују и називају их погрдним именима. Неки су убијени на самом мосту и бачени у Драву. На пет километара од Дравограда, између цесте и ријеке Драве, колона је заустављена. Изнемогли и уморни поспали су по земљи гдје су сачекали јутро.
17. мај 1945. „У 10 сати наређен је покрет ка Марибуру. Успут, спроводници су се промијенили. Своје коње су предали одморним војницима. Партизански комесар успут вријеђа заробљенике. Наређују да се појединци издвоје из колоне. Убијају их на лицу мјеста. При проласку поред чесме спроводници не дозвољавају изнемоглим четницима или народу да пију воде. Неколицина су на лицу мјеста убијени. Многи, изнемогли од болести и тифуса нијесу могли издржати даље. Падали су на цести и ту остајали. Колона је ноћу стигла на око 40 км од Марибора, преваливши без хране и воде 80 км.
18. мај 1945. „Колону премучених и изнемоглих људи зора је затекла код електричне централе Фала. Ту је спроводнике замијенила нова, одморна партизанска војска. Пролазећи кроз градић Камницу, колону сусрећу јединице ОЗНЕ из Војводине. Од појединаца одузимају вриједне предмете. Ако се неко опирао, био је убијен. Кад су разминули Камницу, наређено је да узбрдицом трче ка Марибору. Ко би застао или пао, био је убијен од партизана. Доласком пред Марибор, колона је наставила кретање кроз град кораком. Грађани Марибора покушали су изнемоглом, знојавим и крвавих лица младићима да даду воду. Партизани из пратње воду су разливали по улицама не дозвољавајући контакт са заробљеницима. Колона је прошла мост преко Драве и наставила кретање ка југу. Смјештени су у логор ограђен бодљикавом жицом. Унутар логора налазио се 4 .5 барака. У логору су били смјештени жене и дјеца одвојени прије два дана код Дравограда, који су возом пребачени до Марибора. Женама и дјеци наређено је да напусте логор. Њих око 2000 смјестило се на ледини недалеко од логора. Наређено им је да напусте Марибор. Након смјештаја у логор, наређено је да се издвоје младићи старости до 17 година. Око 250 младића који су се пријавили, партизани су одвели у непознатом правцу. Након овог издвајања партизани су организовали попис заробљеника у логору. У спискове су уношени лични подаци заробљеника и припадност по срезовима. До 7 сати увече пописано је око 5000 заробљеника из свих црногорских срезова. Међу њима налазили су се заробљеници из срезова пријепољског, сјеничког, прибојског, новопазарског и граховског“.
19. мај 1945. „Жене и дјеца око логора покушавају да дотуре храну и воду својима ближњима, затвореним у логору. Партизани их у томе спречавају. Око 9 сати одводе жене и дјецу од логора. То је било њихово последње виђење са браћом, мужевима, очевима… Убрзо у логор долази 5 камиона на чијим се каросеријама налазе партизани. Старјешина партизанске јединице попео се на сто и окупљеним логорашима саопштио да ће из логора прећи у касарну Краља Петра која се налази у близини. Тамо су бољи услови смјештаја. Комисија која се налази у касарни издвојиће људе до 25 година старости и задржати их у војсци. Обвезници старости од 25 .40 година биће задржани на радовима. Старији од 40 година биће упућени кућама јер је Тито прогласио амнестију. Издвајање ће трајати неколико дана па требате бити стрпљиви јер команда није у могућности обезбиједити храну… Убрзо ће се показати да је говор овог старјашине, као и долазак других партизанских официра у логор који су обилазили своје рођаке, био вјешто смишљени трик како би се заробљеници смирили и не би пружали отпор.
Старјешина је затим прозвао 100 људи по раније сачињеном списку из среза андријевачког да се укрцају у камионе. Након два сата камиони су се поново вратили и одвезли нову групу од 100 људи из среза андријевачког. До ноћи су извели још једну групу од 100 људи из логора. Умјесто у касарну, заробљеници су вожени на обронке Похорја и тамо стријељани“.
20-30. мај 1945. Партизани су наставили са извођењем заробљеника из логора и стријељањима, све док нијесу завршили до последњег, без суда и суђења. Ријетки су они који су преживјели стријељање и о том страшном злочину без преседана у савременој историји дали исказе пред разним комисијама или касније објавили у књигама и часописима“.
На дан 20. маја 1945.г. у логору Витриње (Виктринг) се налазило 10.170 словеначких војника, 2.426 српских четника као и цивилне избјеглице: 2.450 људи, 3.000 жена и 500 дјеце, укупно 19.000.
О ликвидацијама заробљених четника и народа у Словенији које суи након званичног завршетка рата починили партизани, постоје бројна свједочења.
У Риму, 25. јуна 1945. године, у присуству Миљка Лазаревића, Миливоја Ратковића и доктора Михе Крека изјаву је дао Бранислав Тодоровић, прије рата студент технике из Београда, командир чете Треће армије, 16. ударне дивизије, Прве војвођанске бригаде:
„Воз је пошао и за 15 минута били смо у Розенбаху где су се налазили наши војници, који су опколили воз… У Розенбаху у воз су ушли командант бригаде, капетан Раша, командант Трећег батаљона капетан Брале, комесар батаљона, два словеначка официра 14. дивизије и официри споменутих јединица… Сви партизански официри пођоше у она два вагона у којима су се налазили официри заробљеници… Изабрали су 54 особе и наредили им да пођу са партизанским официрима… Прво су их одвели у штаб батаљона где су их претресли, одузели им све што су имали и поделили пљачку међу собом… Онда су чекали да се замрачи, па су их повели у неких стотинак метара удаљену шуму покрај штаба… Мислим да су се сви изређали у убијању… Сви они официри-убице вратили су се касније пјевајући… Како бих утврдио шта се догодило, пошао сам на само место убиства и видио 54 тела, која су неки војници закопавали. Видио сам локве крви и једно заклано тело, али бих рекао да су сви били поклани јер сам чуо само неколико, два-три револверска пуцња…
Заробљенике, који су у међувремену остали у возу, наши су војници немилосредно опљачкали… На путу од Марије Еланд до Розенбаха 14 четника извршило је самоубиство у возу… У Јасеницама су искрцали затворенике и натерали на марш у логор, који се налазио три километра далеко… Чуо сам аутоматску паљбу, логорски стражар ракао ми је: „Ено тамо их убијају“. Послије сваког трансопрта, а било их је 16, имали смо посла са телима оних који су извршили самоубиство. На захтјев Енглеза, она су била скинута из воза и закопана у Розенбаху, … али сам слушао о њима од мојих војника… да су сви транспорти делили судбину оног првог.
Тређег јуна 1945. године ја сам приредио вечеру за Енглезе… Те сам вечери ступио у ближи контакт са Енглезима. Ради тога сам постао сумњив партизанима. Следећег дана су ме позвали преко телефона и наредили ми да се одмах јавим у штаб. Знао сам шта то значи. Зато сам побегао у Италију…“
Михаило Минић преживио је ликвидацију на Похорју изнад Марибора о чему у свом дјелу „Расуте кости“ пише:
Освиће дан 21. мај 1945. године. У логору уобичајени жагор. Сва лица замишљена и забринута судбином личном и породице, која је од њих одвојена. Мање групе и појединци замишљено шетају по кругу логора…
Око 9 часова пре подне отворена су врата на сјеверној вратници логора. На улицу са десне стране од вратнице логора, стоји партизанска војска у дуплим рдовима са митраљезима… Кад смо изашли из логора, наређен је покрет. Удаљили смо се од логора око две стотине метара и са угла једне улице окренули у лево, ушли смо у двориште двоспратне зграде, … У дворишту ове зграде било је неколико камиона и партизанске војске…
По уласку у зграду идемо преко великог предсобља и на десну страну ушли смо у једну собу са западне стране зграде. У соби, код сваког прозора, стајала је група партизана са митраљеркама упереним према нама. Кад смо ушли у собу, стали смо поред зида у простим редовима. У собу је ушао један партизански комесар и наредио да све ствари ставимо испред себе… Наредио је да се из собе излази два по два без ствари, ради детаљног претреса. Два по два, један за другим, излазимо из собе у предсобље ради најављеног претреса.
… Партизани су ми забацили руке на леђа. Један партизан прилази и веже ми руке изолованом телефонском жицом дугачком један метар. При везивању жица утања у месо..,. Када смо се попели у камион, наредили су да седнемо на ноге људи, који су седели испружених ногу…
Камион се пуни са двадест људи свучених и везаних руку на леђа и један за другога… Затварају се врата камиона, после чега улазе четири наоружана партизана са митраљеткама и стоје позади до улаза у камион. Два наоружана партизана су раније ушли и стали на угловима првог краја камиона… После кратког путовања улицама изашли смо из вароши Марибора… Везани и голи људи почеше да певају четничке и националне песме. многи испољавају последње жеље. Калуђер Томовић опрашта се са братом.
… Кад је наш камион стао на самом врху, одмах је окружен партизанском војском, са упереним цијевима према нама… Камиону прилазе партизански официри и комесари. Са њима њихове другарице партизанке. Псују нас и пљују. Партизани отварају врата камиона из кога излазе голи и везани људи по групама… По прегледу сваком појединачном везаном човјеку прилази по један партизански војник, ухвати га за врат и тера пред собом на стрелиште и предаје џелатима. Чују се пуцњи пиштоља. Витешке узвике прекидају меци из пиштоља.
… Десно од нас приводе групи џелата калуђера Томовића са другом, који гласно рецитује молитву Богу и опмиње зликовце на грех и казну од Бога. Партизани се подсмевају и питају калуђера Томовића: „Јеси ли ти Дражиновац“. Калуђер са поносом одговара: „Јесам“. Затим један од џелата потегао је нож и узвикнуо: „Да видимо, хоће ли ти помоћи Бог и Дража“. Нож је зарио калуђеру у груди. Крв је пљуснула на све стране. Калуђер је посрнуо и пао. Метак револвера размрскао је главу друга, који је са калуђером био везан. Оба падају преко лешева раније унакажених људи. Гледам клање и убијање везаних људи. Видим како у крви гледа отац сина, син оца, брат брата, друг друга, како их на њихове очи комунисти зверски убијају…
Још неклико метара има да пређем, и мене чека иста судбина. За неколико секунди мој живот треба да се угаси. Воде ме левој групи џелата. Моје последње мисли упућене су Богу за спас мог јединчета (кћи). Бојим се, да моје јединче није доживело исту судбину. Срце ми бије у грудима и хоће да искочи. Убеђен сам у помоћ Бога да ћу истргнути живот из чељусти смрти. Спроводник ме грчевито држи и води групи џелата, који мрцваре приведене испред мене. Када сам кренуо од камиона према џелатима, одвезао сам десну руку. Жицу са везане леве руке прикупио сам, да не би сметала при бекству. Моје руке биле су слободне, али ме спроводник грчевито држи. На два метра испред гомиле лешева, покушао сам да се истргнем из руку спроводника, који ме држи за крагну од кошуље. Покушај није успио и продужио сам напред још два корака.
Испред саме гомиле лешева на неколико корачаја од џелата, замахом целе снаге бацио сам се на земљу. При паду на земљу са собом сам повукао спроводника, који поред мене пада на земљу. Приликом пада спроводник ме је испустио из руке, после чега сам хитро устао и почео бјежати…“

У доњој табели представљени су подаци о смртно страдалим лицима од партизана са простора Црне Горе. Црвеном бојом означени су претпостављени – реални губици.
Из до сада прикупљених, прелиминарних података произилази да је од пратизана од октобра 1941. до краја маја 1942. године убијено око 1800 лица. Од почетка 1942. до почетка 1945. (без одступнице) убијено је или погинуло око 5500 лица. У одступници 1945. године смртно је страдало око 12000 лица. Након рата, од 1945те до 1950те године у Црној Гори је убијено или осуђено па стријељано најмање 1000 лица. Око 1000 лица емигрирало је 1945. године из Словеније у иностранство, а вратило се из одступнице око 2500 лица.

Извор: ИЗ писма поменуте НВО словеначкој комисји за попис скривених гробаља