Неколико дана сам на порталу Вијести читао д‌јелове књиге „ Кад су вакат каљали инсани –Шаховићи 1924“ аутора проф.  Шерба Растодера и посумњао у истинитост навода, а посебно транскрипта о обављеном разговору генерала Данила Јауковића са неким учесницима догађаја из 1924. године.  У студији је објављена само прва страна тог транскрипта онако како стварно изгледа, остатак транскрипта је само прекуцан-преписан, није објављен у изворном облику те се читаоци не могу упознати са великим манипулацијама око употребе печата. Потрудио сам се и нашао копију транскрипта и упоредио је са прекуцаним-преписаним текстом и установио да је идентичан. Наставио сам да упоређујем и разгледам транскрипт и по осталим елементима и установио сљедеће:

Страна прва, у књизи  је објављена у изворном облику. На њој нема печата нити потписа или неке забиљешке. На првој страни копије оригинала налазе се два округла печата. 1. Печат, на врху стране десно непосредно изнад ријечи „новембра“ налази се округли печат Државног архива ЦГ, исписан ћириличним писмом, грб се не види, видљив је само дио печата. 2. Печат се налази на дну стране у лијевом углу, округли печат Државног архива ЦГ бр. 8 или 6, исписан ћириличним писмом, грб ЦГ са двоглавим орлом, поред њега рукописом  унешен текст „dok.XI СУБНОР БП 1924(1973), 132/58. Да би се овај спис сматрао пуноважним документом на првој страни би морао постојати четвртасти штамбиљ или меморандум Дома Културе Мојковац, гје је сачињен транскрипт, или  пријемни штамбиљ СУБНОР-а који је транскрипт посједовао и доставио Државном архиву ЦГ а онда и пријемни штамбиљ Државног архива ЦГ. Без ових штамбиља не може су утврдити гд‌је и када је сачињен овај транскрипт што га чини невјеродостојним.

Страна друга,  један округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ са двоглавим орлом, испод слабо видљиво ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом.

Страна трећа, један округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао,испод грба бр.8 и ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно, поред машином исписаног „стр.3. ручно исписан бр, 3.

Страна четврта, један округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод бр.8,  вјероватно назив ЦЕТИЊЕ исписано ћириличним писмом, јер су једва видљива ћирилична слова И, Њ. У врху стране десно, поред машином исписаног „стр.4“ ручно је испидсан бр, 4.

Страна пета, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ, двоглави орао, испод бр. 8 а испод броја ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране  десно, поред машином уписаног „стр.5“ ручно је написан бр. 5.

Страна шеста, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, нејасан и мутан, исписан ћириличним писмом. У врху стране десно поред машином уписаног „стр. 6“ ручно је написан бр. 6.

Страна седма, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод бр. 8, испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно, поред машином исписаног „стр. 7“ ручно је написан бр. 7.

Страна осма, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод ЦЕТИЊЕ, исписано ћириличним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр.8“ ручно је исписан бр, 8.

Страна девета, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр.9“ ручно је исписан бр. 9.

Страна десета, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод ЦЕТИЊЕ ,исписано латиничним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр.10.“ ручно уписан бр. 10.

Страна једанаеста, округли печат Државног архива ЦГ, грб ЦГ двоглави орао, испод бр. 8, испод ЦЕТИЊЕ, исписано латиничним писмом. У врху стране десно поред машином исписаног „стр. 11“ ручно уписан бр.11.

На крају транскрипта нема потписа аутора Шпањевић Божидара и записничара Анђелић Станке обоје из Мојковца. На транскрипту нема заводног или пријемног штамбиља. Нема датума када је транскрипт сачињен.  Ко је тражио прављење транскрипта ?. У колико примјерака је урађен? Коме је и када достављен?. Нема податка шта је било са магнетофонском траком послије сачињеног транскрипта, коме је предата, гдје се чува, да ли је уништена, када и гд‌је? пошто без ње транскрипт (Препис аудио снимка) није комплетан и не може се прихватити  као вјеродостојан доказ. Божидар Шпањевић звани Шпањо  кога Растодер назива Бранком, није уписан у присутна лица током разговора тако да је измислио генералове ријечи упућене саговорницима“ Да треба да се стиде јер је пала рђа на црногорско оружје“. У то вријеме није ни био директор ДК Мојковац,  био је кинооператер задужен за пуштање филмова у биоскопу у Мојковцу. Директор је био Грдинић Деда (надимак), а Шпањевић је  био  директор крајем деведесетих. Шпањевић је на промоцији Шербове студије рекао да је магнетофонска трака остала у ДК Мојковац и да је у лошем стању. Шербо у једној од мноштва изјава каже да је Шпањевић транскрипт урадио на захтјев генерала Јауковића дан два послије разговора. У транскрипту је наведено да је разговор обављен 28.08.1973. године, међутим на промоцији књиге проф. Шерба Растодера  „ Кад су вакат каљали инсани – Шаховићи 1924„ у Сали бјелопољског центра за културу наведено је да је Божидар Шпањевић разговор обавио 1978. године. Овај податак је објављен у НВО број 19, дана 26.11.2011. године или 1433 Хиџретске године како рече медијатор промоције проф. Дамир Шабановић. Генерал-потпуковник, Народни Херој Данило Јауковић је умро 09.07.1977.године, тако да 1978 године није могао бити присутан на том Шпањовом састанку. Занимљиво је да на том састанку није био присутан Секретар ОК СК Мојковца Марко Медојевић иначе таст Божидара Шпањевића. На крунског свједока  Шпања, Растодера (лично признање) је упутио Јеврем Брковић који Шпања зна као либерала који много цијени Растодера.

Приликом промоције Растодерове књиге „Кад су вакат каљали инсани- Шаховићи 1924„ у Бијелом Пољу 2011. године Шпањевић је одбио предлог аутора књиге да присуствује промоцији, касније се предомислио и кад је почела промоција појавио се на промоцији уз одушевљење присутних, тај чин оставља утисак режиране представе. У свом наступу Шпањевић се показао као „стручњак„ за утрврђивање геноцида које су починили православци. Била је то једна јефтина представа за наивне.

Врло је проблематично како је овај транскрипт овјераван печатом Државног архива ЦГ пошто се на једном документу од 11 страна налазе 3 различита печата, печат цетињског архива на ћириличном писму наизмјенично са печатом цетињског архива на латиничном писму и један печат који није цетињски на чириличном писму, без потписа неког лица. Печати на ћириличном писму су били на употреби негд‌је до краја 2007. године, касније су повучени и почела је употреба печата на латиничном писму. Аутор књиге  Растодер није навео када му је нека дактилографкиња нудила транскрипт за већу суму евра нити када је транскрипт добио од Новака Јауковића али све указује да је то било непосредно пред објаву књиге  2011. године када је у употреби био печат на латиничном писму. У вријеме обављања разговора на дан 28.08.1973. године важећи печати су били са називом Социјалистичка Република Црна Гора, грб је био Ловћен са капелом, исписано ћириличним писмом на врху између крајева вијенаца петокрака.

Од присутних саговорника генерала Јауковића лично сам познавао кума Богавац (Ратко) Панта 1900-1995 (ратно име Чапајев) и Јакшић (Јован) Никола (1893-1976). Панто Богавац је био поштен, храбар али необразован, послије другог свјетског рата био је неписмен, касније се описменио тако да је знао да се потпише. У транскрипту кум Панто користи академски речник, нема локализама и турцизама, па између осталог за Бошка Бошковића каже да је „духовит“. Нормалније би било да је рекао „забаван“, „весељак“, да „ћоса“, да је “комендијаш“. Наводно, Панто каже за Бошка, који је увијек истицао да је Србин, да је послије уједињења постао „просрпски орјентисан“. Ова кованица као и „посрбице“ настала је крајем деведесетих година 20. вијека тако да 1973. године није била позната. Несхватљиво је да Панто, коме је Јауковић био комесар и командант плус Народни херој и генерал само једном Јауковића ословљава „друже генерале, као и Пејовић, а сви су стари прекаљени ратници из више ратова, који поштују хероје, генерале и команданте, причају са њим без ословљавања.

Наводно је Панто изјавио да је он први стигао на мјесто убиства Бошка Бошковића и да нико не може рећи другачије, да је чуо пуцње и да је потрчао тамо и нашао Бошка мртвога, да су  се чули повици да су касније пристигли остали мјештани. У својој наводној изјави Панто не помиње Милету Бошковића који је био Бошков пратилац и који је био рањен, те није могао да га не види. Међутим, истина је другачија. Први је на мјесто убиства стигао мој дјед Влаовић (Обрад ) Гавро (1902-1974), који је био ожењен Аницом (Миаило) Бошковића из Мојковачких Поља, Бошковића Клисура. Моја баба Аница је Бошку била сестра од стрица.

Више стотина пута сам са дједом док је био жив долазио код Бошковог споменика јер је ту наша парцела звана Кућишта. Ту сам са дједом чувао стоку и косио ливаду све до 1972. године. Дјед ми је причао шта се догодило тога новембарског дана 1924. године. Каже да је тог пријеподнева био на Кућиштима (наша ливада испод мјеста убиства) са оцем Обрадом и кумом Милованом Минићем и да су вршили припреме за волтање кречане. Одједном су запуцали пушчани плотуни и да су звиждали куршуми изнад њихових глава. Процијенио је да плотуни долазе из правца Ластве и Ћеткова дола изнад џаде (тако се и данас зове пут од Томашева до Лепенца који су изградили аустријанци 1915/16 за припрему битке на Мојковцу). Чуо је да га неко дозива: „О Гавро помагај изгибосмо“. Пошто је био на неких 200-300 метара испод  џаде сва тројиц су зграбили пушке (он Московку), и потрчали према џади (тада су сви били наоружани због разних комита и одметника) и видио је испод џаде у шуми Милету Бошковића (познавао га је од раније) како држи левор у лијевој руци док је у десну био рањен, Бошко је лежао на леђа испод џаде на једном закржљалом буковом чечару-жбуну и био је мртав, док је Бошков коњ лежао мало даље испод џаде, имао је четири ране, три у прса и једу у врат, још је дрхтао. На питање мога дједа ко је пуцао, Милета му је рекао “Турци“. У том моменту стигао је Никола Јакшић са женом Иконијом, сестром Бошка Бошковића и он је поцијепао кошуљу и превио Милету. Дјед Гавро и кум Милован су кренулу уз шуму према Ластви и Ћетковом долу како би можда сустигли убице. Пошто никога нијесу видјели вратили су се на мјесто убиства гд‌је  се већ било скупило много људи. Изнад џаде на неких двадесетак метара налазила се једна дебља буква и неколико клека и дједа каже да је тамо видио остатке пите “елдије“, опушке и „фишечине“ (старински израз  за чауре). Показивао ми је то мјесто . Да ли истог дана или сјутрадан мој дјед и прадјед су ухапшени и затворени у Мојковац гје су провели више дана, можда и цио мјесец на испитивању, јер су први стигли на мјесто убиства и били су наоружани, или је постојао неки други разлог. Никада нијесу знали зашто. Нијесу били на Бошкову сахрану нити са онима који су по Вранешу светили Бошка Бошковића. Мој дјед Гавро знао је да каже у вези убица Бошкових, „прво се одазвало на Турке“, а послије на Булатовиће. За Бошка је увијек говорио да је био велики јунак.

У својој наводној изјави Панто каже да познаје комитски покрет можда и боље од овог (партизански) иако није припадао ни једној јединици. Не могу да вјерујем да је ово изјавио првоборац Панто Богавац који је од првог дана приступио НОВ и ПОЈ, био је командант батаљона, а на Сутјесци командир чете. Са њим су прегазили Сутјеску син Радосав (1932-2002) и шћер Јелица (1924). Наводно је добро познавао Бошка Бошковића (1885-1924 ) са којим није био генерација и није учествовао у ратовима у којима је Бошко учествовао, живјели су на великом растојању. Панто у Жарима, а Бошко у Томашеву. Занимљиво је да Панто није знао шта спремају Булатовићи Радош и Драго којима је три године био јатак. Њихово правдање за убиство Бошково он назива лажима и не пријављује их властима, а зна шта се све послије тога десило у чему је и сам учествовао. Кућа Панта Богавца копненим путем удаљена је од мјеста убиства Бошка Бошковића око 1400 м. (снимак google maps).

Јакшић (Јован) Никола (1893-1976) је био са мојим дједом пашеног пошто су оженили двије Бошковићке  сестре од стрица, а били су помеђаши. Познавао сам га више од 15 година. Он је најбоље познавао Бошка Бошковића  и једини је тачно знао да одговори на три пута поновљено генералово питање „Шта је Бошко био по функцији у вријеме убиства„?  Знао је да је био пензионер без функције, а да је раније био Начелник округа у Колашину и кратко прије пензионисања инспектор у Министарству унутрашњих послова. По транскрипту говорио је најкраће. Наводи  да су Булатовић Драго и Радош долазили код њега да му се правдају да нијесу убили Бошка и да су лагали. Не каже да ли их је пријавио полицији која их је тражила због убиства и злочина који су услиједили у којима је и сам учествовао. Никола је био прекаљени борац из три рата, за оно вријеме имућан и угледан, знао је да чита и пише.

Мој дјед није био на разговору са генералом Јауковићем иако је био жив и виталан, знао је да чита и пише. Није познато зашто је генерал позвао људе који се помињу у транскрипту (мислим да је неко други предложио), а није ни мог дједа нити било којег Бошковића или Булатовића који би сигурно имали шта да кажу. Пада у очи да су на разговор позвана три информбировца: Панто Богавац, Никола Јакшић и мислим Милорад Бакоч. По линији ИБ одговарала су два сина Николина, Грубан и Милета и брат од стрица Јокан. Панто Богавац је са једним другом (мислим да је то био Милорад Бакоч) одмах по објави Резолуције ИБ 1948. године  побјегао у Албанију одакле су се вратили послије седам година. Причао ми је средином осамдесетих година да је у Арбанију (тако је говорио назив државе) провео 7 година, од чега 6 мјесеци у затвору који је био у адаптираном окну рудника  и да је добијао ваздух кроз цијев. Разлог за затвор је био што је Мехмеду Шехуу, десној руци Енвер Ходзе рекао: “Лажеш друже Мемеде (тако је изговарао име) да си био на Сућеску (Сутјеска)“. Претходно је Шеху информбировцима из ЦГ на карти показивао докле је албанска војска ослободила дјелове Југославије па кад је показао Сутјеску услиједила је Пантова реакција.

Колика је вриједност и поузданост транскрипта најбоље говори податак да га генерал Јауковић нигд‌је није уврстио као доказ нити га је негд‌је помињао. Он је био искусан, образован, човјек који је разликовао документа од некакве надриписаније. Не постоје докази да су генералови саговорници добили овај транскрипт нити су га икад прочитали и сложили се са њим, што је код транскрипта обавезно. Професор Растодер зна да овакав транскрипт није доказ и да не испуњава минимум услова у формалном и правном смислу да би се назвао документом и служио као доказ у једном врло тешком случају којим би се доказивала истина послије 100 година.

Бошко Бошковић  је био школовани официр у чину поручника (Завршио официрску школу на Цетињу 1903 године), чувени јунак, ратник из три рата, прекаљени борац, као школовани официр поштовао је правила ратовања у најбољој традицији ратника Црне Горе, омиљен и поштован у народу. Таквог јунака и његовог пратиоца који је био исто вичан ратник, у засједи, у пријеподневним сатима наводно чекају двојица одметника Јусуф Мехоњић и Хусеин Бошковућ или Булатовић Радош и Драго. Никад се засједа не поставља 1:1 (један на један). Тако способног и младог борца чека најмање 3:1. Бошков коњ је погођен са 4 пројектила. Бошко и Милета са најмање по 2 то је 8 пројектила. Ако су куршуми звиждали, значи да су промашили и од камења рикошетирали. Узмимо да је најмање 4, значи укупно 12. Немам доказе за ове тврдње, закон вјероватноће указује да сваки метак не погађа.

Велика вјероватноћа је да је једна група пуцала коња како Бошко не би побјегао.  Сигурно је да коњ није два пута пуцан него једним  плотуном јер су то биле пушке репертирке. Друга група од најмање 2-3 стрелца је пуцала Бошка на коњу или кад је коњ пао. Трећа група од најмање 2 стрелца је пуцала Милету који није био главна мета. То је око 6-8 стрелаца. Милета је преживио јер су руке злочинаца задрхтале чекајући јунака Бошка Бошковића без обзира што их је било 3-4 на једнога. Погрешан је термин погинуо Бошко Бошковић пошто је он убијен, није погинуо у рату.

Браћа Булатовићи нијесу никоме вјеровали, Тако су провели у одметништву до 1929. године када су убијени у селу Равни код Колашина. Неколико мјесеци послије убиства Бошковог појавила се нова верзија убиства, да су га убили Булатовићи Драго и Радош па се екипа мало појачала са Радуном Јелићем из Васојевића како би било убједљивије. Чак и тројица су мало. Посебно треба имати у виду да је 10.11.1924. године распуштена Скупштина Краљевине СХС и расписани избори за 8. фебруар 1925.године. И тада је у изборној кампањи било све дозвољено и могуће и „ квадратура круга“.

Прва верзија убиства Бошка Бошковића је била да га је убила одметничка банда Јусуфа Мехоњића која је била бројна. Једно вријеме у групи су биле и двије жене, једна се звала Умихана-Ума Колић. Поред Јусуфа окосницу групе су чињели један његов рођак Мехоњић, сестрић Виличић, Беле и Нушко Љуца, Даутовић Хајдар и Дупаловић. О злочинима ове одметничке групе одговор сарајевској „Правди“ објавио је у листу „Слободна мисао“ бр.120 од 29.12.1924. године, стр. 3,   предсједник општине Шаховићи, Сава Ђоговић, у ком је навео све злочине ове групе. Убили су од 1918 до 1924 следећа лица: официра Алексу Мораковца, Бојана Бабића, Риста, Алексу и Тодора Бошковића, браћу Милисава и Милосава Рутовића, учитеља Милоша Машковића, мајора Меденицу Рада и његовог ордонанса Меденица Саву, правника Александра Савића, Арсенија Ћетковића и др. Сарајевска „Правда“ је још у децембру 1924..г. објавила шпекулацију да постоји  могућност  да су Бошковића убили Црногорци. Ова шпекулација је вјероватно имала ослонац на писање листа „Црногорски гласник“ (Монтенегрин хералд) од 15. децембра 1924. године у броју 68, страна 4. Лист је излазио у Детроиту, САД, у коме је описано убиство Бошковића и тврдња да су га убили Црногорци. У том чланку наведено је много неистина, да је погинуо Бошко Бошковић, његов рођак и два пратиоца (додали су три жртве), да су убијени на путу између Бијелог Поља и Саковића (текст је писан ћириличним писмом тако да се не може говорити о штампарској грешци, још једном тако написано) у близини села Павино Поље, потпуна неистина и прозвољност.

Мајор војске Краљевине СХС Меденица (Пунише) Раде (1872 – 1920) убијен је 09.04.1920. године  на Малом Церу (такав израз користе сви мјештани) као и његов ордонанс Меденица Сава док се џадом кретао из правца Пљеваља-Томашево- Колашин идући кући на одсуство у Равни код Колашина. Убијени су ватреним оружјем са више хитаца, кретали су се на коњима као и Бошковићи. По једној верзији убили су их Јусуф Мехоњић и његова одметничка банда, а по другој црногорски комити. Меденичин споменик се налази на 550 (гоогле maps) metara удаљен од споменика Бошка Бошковића, на џади гледано из правца Обод – Лепенац. Начин извршења злочина   МОС (Модус Операнди Систем) идентичан је са убиством Бошка Бошковића само што нема преживјелих. Да би се убила два искусна официра, прекаљена ратника у три рата потребна је већа група извршилаца. Код откривања извршилаца оваквих злочина потребно је утврдити мотив, а онда је мозаик лакше сложити.

Мајор Меденица Раде је био предсједник Војног суда Санџачке војске у Пљевљима. Судио је војним бјегунцима из црногорске војске у Првом свјетском рату 1914-1916, међу којима су огромну већину чинили мухамеданци. (Милан Шћекић www.maticacrnogorska.me МАТИЦА бр.71. јеен 2017. г.) Ово је највјероватнији мотив за убиство из освете која је била специјалност Јусуфа Мехоњића. Толико је подударности са убиством Бошковића да се не могу занемарити ни са дистанце од 100 година.

Сва лица су убијена на подмукао начин из засједе ватреним оружјем са више хитаца и никада нико није преживио засједу, осим Милете Бошковића, нијесу остављали свједоке и жртве нијесу пољачкане. Према извршеним кривичним  д‌јелима на истовјетан начин, може се рећи да је МОС (Модус Операнди Систем ) сопствени начин извршења кривичног  д‌јела усавршио Јусуф Мехоњић са својом групом. Према МОС-у, убиство Бошка Бошковића се уклапа у начин дјеловања ове групе одметника и злочинаца.

Београдска „Политика“ у више наврата је објављивала информације  о убиству Бошка Бошковића. У броју 5951 од 17.11.1924. објавили су да су Амир Мислић и Хасанбеговић (таоци тако пише) изјавили да су они улили вјеровање Мехоњићу да треба убити Бошка Бошковића.

Послије убиства Бошка Бошковића и вишеструких убистава муслимана на подручју Вранеша, на простору бјелопољског округа није више оперисала одметничка група Јусуфа Мехоњића. Нестао је он и чланови његове банде, није више било убистава из засједе са непознатим извршиоцима и тако је све било до 1941. године када се спирала смрти опет покренула између становника православне и исламске вјероисповијести, овога пута са много више жртава.

Не постоје писани а ни усмени податци да су браћа Булатовићи Драго и Радош вршили кривучна д‌јела убистава. Остали су комите и послије убиства Бошка Бошковића све  до своје смрти 1929. године.

Мотив убиства Бошка Бошковића је освета групе Јусуфа Мехоњића. Бошков отац Лазар био је легендарни јунак, чувар границе на Тари и осветник оца Милована који је мучки убијен. Убио је већи број Турака (тако су се звали у то вријеме) као и Бошко који је у борбама са Турцима убио већи број људи. Нијесу Булатовићи имали тако јаку жељу за осветом као становништво исламске вјероисповијести са којима су Бошковићи, као највеће братство, били у сталним сукобима. Загонетна је улога Амира Муслића побратима Бошка Бошковића. Његова породица није страдала у злочину у Вранешу који је услиједио као чин одмазде одмах послије сахране Бошка Бошковића. Склонили су се на вријеме. Амир је касније осуђен у Подгорици, казну је издржавао у Јусовачи у трајању од 3 године, 3 мјесеца и 12 дана.

Дневни лист Вијести су дана 08.11.2013. године објавиле колумну академика Шерба Растодера,  „Шаховићи-100 година срамоте“. На самом почетку Растодер пише „ Митровдан, 1924, Шаховићи, петак око 17 часова. Снијег тек обијелио шумарцима на путу према Мојковцу,“ Неистина је да је Бошко Бошковић убијен на Митровдан (8.11.). Убијен је дан раније (7.11). Митровдан није био у петак већ у суботу. Тврдња да је Бошко из Шаховића кренуо у 17 часова је неистина и незнање. Према метеоролошким таблицама на дан 8.11. сунце у Подгорици залази у 16,26 часова. У исто вријеме залази у Сарајеву. У Томашеву је то минут прије или касније. Тада престаје обданица и почиње ноћ. До мјета убиства потребно је сат времена јахања и сходно наведеном Бошко је убијен по мраку. Опште позната је чињеница да је Бошковић убијен прије подне. Растодер даље наводи да је пао снијег што је још једна неистина пошто је било копно. На мјето убиства нема шумарака него велика стара густа шума испод Ластве и Ћеткова дола. У наставку пише, „Бошко је био мртав а његов рођак рањен. Дотрчаше људи из оближњег села . Проније се глас: убијен Бошко Бошковић срески начелник у пензији, кабадахија и чврста рука тек успостављене власти.“ Када је убијен Бошко је био пензионисани инспектор Министарства унутрашњих послова Краљевине СХС а не срески начелник у пензије, још једна Шербова неистина. Са злом намјером и из лоших побуда Шербо народу ставља у уста да је Бошко кабадахија, вријеђајући жртву на одвратан и нечовјечан  начин а у наставку велича злочинца Јусуфа Мехоњића „Коме је бастало да удари, тамо гд‌је највише „боли“ у прваке режима и њихове истакнуте чланове „ Заборавио је да је тај „јунак“ био басташан да подло из потаје из засједе у односу 3-4 према један „јуначки“ убије и утече. Није Растодеровом хероју никад бастало да  стане  на биљегу један на један лицем у лице како је то чинио витез Бошко Лазаров Бошковић.

Због свог јунаштва и родољубља и спремности на жртву, Бошко Лазарев Бошковић је био омиљен у  свом народу, уважаван, позиван за кума и побратима, служио је за узор новим нараштајима како се треба борити за слободу и служити отаџбини. Због свега тога је и био мета.

Послије свих описаних неистина и прозвољних тврдњи академика, професора Шерба Растодер које је изнио у многим књигама и наступима наводно се борећи за истину, правду и помирење остаје ми једино да га поздравим Његошевим стиховима:

„  Ефендија, ти не угонета, око шта се ово окупило,

Но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник кажу.“