“Срби су једини народ на свету, који је добровољно за владара узео непријатељског војника Тита и протерао свога краља. Већи идиотлук мислим да није забележен у историји”.
На данашњи дан 1970. године, након неуспешног хируршког захвата у болници у америчком граду Денверу, Колорадо, преминуо је последњи владајући српски краљ Петар II Карађорђевић. Син краља, унук краља, праунук владајућег кнеза, чукун-унук вожда Карађорђа… Уз свог оца, краља Александра, и краљ Петар II је данас једна од најоклеветанијих личности у нашој историји.
Већ деценијама се клевета краљ Петар II подмуклим удбашким лажима којима су ђацима испирали мозгове у “бесплатном” Титовом школству, као и по медијима у којима се константно клевеће наша династија од стране синова и унука Титових властодржаца, који и данас владају Србијом.
Сваки пут када пишемо о њему понављају се исте лажи. Најчешће су следеће, које овог пута чињенично демантујемо:
1) КРАЉ ЈЕ ПОБЕГАО ИЗ ЗЕМЉЕ И ОСТАВИО НАРОД НА ЦЕДИЛУ.
Свако ко помене ово, нека у истом даху помене и да су вероватно и његови дедови и прадедови крајем 1915. и почетком 1916. године такође побегли из земље из истог разлога и оставили народ на цедилу у Србији кад су бежали на Крф. И краљ Петар I је са врховном командом побегао на Крф оставивши народ на цедилу када је на Србију ударила никад већа војска у “тројној офанзиви” Аустроугара, Немаца и Бугара.
Држава у којој је краљ Петар II владао само 19 дана, нападнута је из свих праваца (осим Грчке) са 47 немачких дивизија од пола милиона војника, 900 немачких тенкова и 1000 авиона, а уз немачки Вермахт, у нападу је учествовало и 22 италијанске дивизије од око 300.000 војника са скоро 700 авиона, као и мађарска војска са једном дивизијом и 6 авионских ескадрила. То је била највећа сила која је до тада употребљена у нападу на једну државу. Пред сличном силом је једна од најмоћнијих држава на свету колонијална Француска, поклекла за само неколико недеља.
Не постоји држава на европском континенту, коју је напао Хитлер, а чије руководство (председник/краљ/премијер) није ПОБЕГЛО из земље и оставило народ на цедилу. Једини изузетак је Стаљин, који је у први мах побегао чак на Урал, захваљујући огромној територији коју су комунисти отели од царске Русије, па није морао да бежи из земље.
Наш краљ Петар II отишао је тамо где су били и остали краљеви/председници/премијери и где се заједнички радило на изградњи отпора према Хитлеру. У изгнанству у Лондону наш краљ се придружио француском вођи отпора и каснијем председнику Шарлу де Голу, грчком краљу Ђорђу II, норвешком краљу Хакону VII, холандској краљици Вилхемини, председнику Пољске Владиславу Сикорском, председнику Чехословачке Едварду Бенешу итд. Одласком у егзил заједно са другим европским лидерима избегао је заробљавање и судбину белгијског краља Леополда III, који је остао у окупираној Белгији и касније због тога био проглашен за издајника, зато што је био обична Хитлерова марионета којом је манипулисао на свакакве начине, и због чега му је, попут неког детета или особе са менталним поремећајима, одузета пословна способност, па је белгијска круна предата његовом брату принцу Карлу.
2) ВОЈСКА НА ЧИЈЕМ ЧЕЛУ ЈЕ БИО КРАЉ ПЕТАР II НИКАДА НИЈЕ КАПИТУЛИРАЛА И НАСТАВИЛА ЈЕ БОРБУ ПРОТИВ ОКУПАТОРА ПРЕДВОЂЕНА ЂЕНЕРАЛОМ ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ.
Његова војска никада није потписала капитулацију, јер је ђенералу Данилу Калафатовићу издато наређење само да закључи примирје са Немцима априла 1941. године. Ђенерал Калафатовић је био војни заробљеник и није имао пуномоћје да потпише капитулацију, нити је могао да овласти било кога да то учини, пошто правно ваљану капитулацију могу да потпишу једино шеф државе (краљ или председник) или њена влада. Никога од њих Хитлер није могао да пронађе, тако да је војска краља Петра II наставила герилску борбу све до слома Сила осовине.
3) КРАЉ ПЕТАР II НИЈЕ УКРАО ЗЛАТО И ПОБЕГАО СА ЗЛАТОМ ИЗ ЗЕМЉЕ.
Кога занима судбина злата и краљевских драгоцености у Другом светском рату, препоручујемо књигу Душана Бабца и Александарa Огњевићa “Тајне краљевског блага” који до детаља и у грам објашњавају како и где је завршило https://bit.ly/2fAijgh злато из Народне банке. Оно што је сигурно утврђено, краљ Петар II ни грам тог злата није видео. Злато су покрали Немци, Тито и савезници који су од наших златних резерви себи одрезали део, на име “ратне помоћи” коју су послали Титу.
Након рата, краљ није живео у раскоши и луксузу од тог тобоже покраденог злата. Живео је у САД са својим војницима и Црквом, који су га издржавали, док су његов млађи брат Томислав и Андреј, као и мајка Марија живели од воћарства тј. продаје непрсканих јабука са њиховог скромног воћњака у Енглеској.
4) ОБРАЋАЊЕ КРАЉА ПЕТРА II ПРЕКО РАДИЈА СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ У КОМЕ СЕ ТРАЖИЛО ДА СЕ ПРИПАДНИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ СТАВЕ ПОД КОМАНДУ ТИТА ЈЕ БИО ПЛОД СМРТНЕ ПРЕТЊЕ БРИТАНАЦА И ТРИК КОЈИ ЈЕ ДОВЕО ДО НАСТАВКА БОРБЕ ЊЕГОВЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ НЕМАЦА И КОМУНИСТА.
Од чувене конференције у Техерану 28. новембра 1943. године, краљ Петар II практично постаје талац Винстона Черчила и британских власти од чије милости му зависи живот. Као резултат притиска Стаљина и рада комунистичких обавештајаца, на тој конференцији донета је одлука Велике Британије да на Балкану победи комунизам и да се свим силама помаже Тито у доласку на власт.
Пошто ситуација на терену није давала резултате, упркос британском наоружавању до зуба Титових комуниста, заузимању острва Виса од стране британских командоса за Тита, као и бесомучног бомбардовања српских градова 1944. године чије мете су бирали Тито, Коча Поповић и Пеко Дапчевић, Британци одлучују да приморају краља Петра II да преко радијске објаве обрати припадницима своје војске ЈВуО и нареди им да се ставе под команду Јосипа Броза Тита, распусти Дражин штаб, а Дражу смени са места министра војног.
Краљ Петар II се као британски талац и затвореник, под претњом смрћу и убиством његове породице 12. септембра 1944. године, обратио свом народу преко радија и позвао своју војску да се стави под команду Тита, у једном маневру како би преварио своје тлачитеље Енглезе.
Наиме, краљ је, пре обраћања путем радија, обавестио тајним каналима, преко словеначког бискупа Рожмана, ђенерала Михаиловића да нипошто не пристаје на оно што ће се прочитати на радију јер то мора да чини као заробљеник и да је то само превара за Енглезе. Дража и сви његови команданти су тачно били обавештени о чему се ради и наставили су борбу. У Дражином штабу су до јануара 1945. године остали и представници америчке војске, што опет показује да та изјава није произвела никакво дејство на терену.
Не треба да помињемо чињеницу да је краљ Петар II са припадницима те војске живео у изгнанству, у дијаспори. Њега су након рата издржавали његови војници, које је он тобоже издао преко радија и предао Титу. Краљ је све време након рата био са војводама Ђујићем и Јевђевићем и мора да ти војници нису имали грама мозга кад су тако поступали са неким ко их је тобоже издао преко радија.
5) КРАЉ ПЕТАР II НИКАДА НИЈЕ АБДИЦИРАО.
Абдикација је правни документ, на коме треба да се нађе потпис онога ко се одриче круне. Такав документ не постоји! Информације о абдикацији краља Петра II су чиста манипулација и пропаганда Титовог комуноусташког режима.
У марту 1945. године, краљ Петар II је због изгнанства, масовних комунистичких убистава домаћина по Србији и британских претњи само привремено пренео овлашћења на намесништво, јасно написавши у том документу да “намесништво не значи абдикацију”. Циљ је био смањити комунистичка убиства Срба у земљи и спремати тактику за будући повратак на власт. Такође у једној државној преписци стоје речи краља Петра: “Нећу у интересу народа абдицирати док год сам уставни краљ”.
Краљ Петар II Карађорђевић преминуо је 3. новембра 1970. године у Денверу, Колорадо, САД. Првобитно је био сахрањен у Цркви Светог Саве у Либертивилу (Илиноис, САД). Његови посмртни остаци су ексхумирани 17. јануара 2013. године и пренети у задужбинску Цркву Карађорђевића Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе и сахрањени 26. маја 2013. године поред његовог оца, деде, прадеде и чукундеде вожда Карађорђа.
извор: ројалистички клуб
