Светислав Лутовац је ректор Универзитета “Мегатренд” у Београду и доктор безбједности. Саговорник захвалан за теме који дуго заокупљају Црну Гору, посебно из области безбједности, али и осталих области које је нова политичка елита након ДПС-а требала да ријеши, али није.
И поред четири године смјене Ђукановићевог режима, у многим стварима, као што је криминал и непотизам Црне Горе није много урадила. Како то коментаришете као један он највећих и најобразованих стручњака за безбједност у Црној Гори?
Спонтана и неусаглашена побједа опозиције над вишедеценијском армираном влашћу ДПС-а, коју је првенствено донио блаженопочивши митрополит Амфилохије са својим вјерним народом, затекла је неспремну опозицију која није могла квалитетно одољети овој врсти искушења и велике одговорности која је услиједила након проглашења резултата и смјени ДПС-а.
У таквим околностима, итекакав утицај на даљи развој догађаја имале су јаке криминалне структуре које су успјеле да се консолидују, “узму мало ваздуха” и направе дугорочну заштиту од једног оваквог неспремног и недораслог система власти. Присјетимо се само колико је бивша опозиција, сада већ званична власт у скупштинским клупама, на свим засиједањима „махала“ обимном количином валидних докумената о разним пљачкањима државне имовине, криминалним приватизацијама, сукобима интереса, аферама које је добрим дијелом реномирана невладина организација МАНС истраживала, као и многе друге афере, бројна кривична дјела која су одједном волшебно нестала или се више не помињу од њиховог преузимања власти, све до данас.
Са друге стране, данас смо сви свједоци, нескривеног непотизма, алавости, незнања, сујете и комплекса “неснађене” власти, које су довеле до тога да су многа кривична дјела и многе вишедеценијске пљачке Црне Горе остале на задњем мјесту до кривично-правне застаре и потпуног заборава, чиме је нова власт бестијално преварила црногорски народ.
Вријеме пред нама ће показати ко је и са ким, како и из којег интереса склапао какву и коју врсту договора и аболиција, не искључујући на првом мјесту питање потпуног незнања, али и намјерних, срачунатих прикривања кривичних дјела чиме је паралисан очекивани процес новог система власти.
Велика је фрустрација народа са актуелном власти и њиховој неспособности да се обрачуна са прошлим корумпираним и криминализованим режимом Мила Ђукановића.
Више од фрустрације, рекао бих, револт и бијес. Народ се за ово није залагао, нити бирао и ово није народна воља, ово је феномен великог незнања па онда непотизма, партократије, политичких ухљебљења и осталих фрустрација које је испољила ова, дојучерашња вишедеценијска опозиција, сада званична власт.
Са аспекта безбједности, овом проблему се приступа веома једноставно и резултати морају бити видни у периоду од 6 до 12 мјесеци.
На првом мјесту, мора постојати политичка воља нове власти за рјешавањем ове добро утемељене и комплексне криминалне лепезе, што подразумијева хитне измјене и допуне законских и подзаконских аката које је претходна власт прилагођавала себи и својим интересима, тј. обликовала их за легализацију својих непочинстава.
Друго, морају су се формирати квалитетни и образовани тимови, првенствено мислим на координациону структуру , тј. руководиоце који имају веома јако безбедносно образовање и знање. Нико од припадника старе структуре безбједности не може и не смије да буде у таквим тимовима који би морали да изнесу тај сложени и одговорни процес, у супротном, он губи сав свој смисао.
О том феномену треба посебно говорити јер је то један од највећих проблема који је и данас присутан и који може, на дужи рок, озбиљно нашкодити рјешавању овог сложеног фокуса.
Треће, тужилаштво и судска власт су се до сада морали потпуно очистити од бившег политичког утицаја како би спроведене мјере, које сам објаснио као једне од услова, имале пуни смисао и показале да је држава спремна да се ухвати у коштац са организованим криминалом који потреса ово друштво и државу већ неколико деценија, чије постојање дубоко лежи у заштити дијела бивше политичке структуре и њених спонзора који су изњедрили енормно привилеговане богаташе чије је поријекло имовине и даље под прећутном заштитом претходне политике. Посебно бих нагласио, са таквим капиталом који је настао на тим темељима итекако се може веома озбиљно утицати на све друштвене процесе у Црној Гори.
Даље, чак и обичном лаику је јасно да нерјешавање овако комплексног проблема, подстиче сумњу да постоје извјесни и од јавности скривени договори, који у таквим фазама подразумијевају веома ефикасно планирање и спровођење радњи којима се може извршити евентуално уништавање документације, спровести, намјерни протоци времена у циљу застаријевања кривичних дјела јер већ имамо примјера гдје су освједочени пљачкаши државне имовине данас постали слободни грађани. Успјели су да, уз очигледну политичку заштиту, бјежањем и скривањем од државе и црногорских правосудних органа, избјегну затворске казне и конфискацију “стварне имовине”. Када кажем, стварне имовине, то значи имовине која је стечена кривичним дјелом или дјелима и која се формално правно не води на стварног власника већ на нека поверљива лица, пријатеље, кумове или лица по родбинској и другој линији. Добар закон о поријеклу имовине би разријешио многе државне пљачке и злоупотребе, али ни једна политичка опција у Црној Гори за сада нема храбрости да то искрено покрене и истраје у доношењу тог и других закона којим би се Црна Гора ослободила тих окова у којима се данас држи сав црногорски народ и његова будућност.
То је наравно мало шира тема о којој можемо другом приликом бројним примјерима објаснити на који начин то функционише.
Како Ви видите излазак из ове веома тешке политичке и економске ситуације у којој је тренутно Црне Горе?
Нагласио бих, иако нијесам економиста, за тренутну ситуацију у којој се налази Црна Гора, веома је тешко дати неку одређенију прогнозу јер првенствено полазиште требало би бити питање, шта су то интереси и који је то друштвени циљ у геополитичкој пројекцији народа и државе Црне Горе?
Шаролика политичка лепеза, неусклађени политички циљеви и програми који немају суштинских додирних тачака једни са другима због којих је веома тешко постићи елементарни консензус, не дају нам перспективу стабилне политичке, економске и друге друштвене пројекције за дужи период чиме се губи сав напор успостављања оздрављења односа у друштву и држави.
Са друге стране, тежиште тих процеса подразумијева одређење на путу према ЕУ, које не трпи анахроне политичке, друштвене и економске процесе којим се Црна Гора до сада кретала. Пут према ЕУ подразумијева корјените промјене и спровођење постављених агенди у што краћим роковима, доношење и имплементацију европских закона што овог тренутка представља веома тежак задатак за садашњу власт у Црној Гори.
Колико Црна Гора може политички и економски издржати овај прелазни период уласка у ЕУ, показатељи су нам управо несређени, нестабилни, нејединствени, нереални и неубедљиви потези владајуће структуре која у једном, већ дужем континуитету, показује немоћ и незнање у савладивању оваквих процеса.
У таквим околностима тешко је предвидјети околности које могу довести до изласка како из економске тако и политичке кризе.
Посебан акценат бих ставио на веома лошу кадровску политику која се дуго протеже, која иде у недоглед и којом се отежавају сви ови процеси.
Сви велики и реномирани кадрови проглашавају се “ПРЕКВАЛИФИКОВАНИМ” и то од оних који су се само услед своје политичке подобности докопали фотеља и са те позиције, блокирали и протјерали на стотине врхунских интелектуалаца који сада свој радни вијек проводе ван своје матичне државе, у региону, ЕУ и широм свијета.
Усудићу се да кажем да ти њихови поступци нијесу само комплекси и сујете већ тешка патологија која деценијама из државе тјера велики црногорски кадар који би за сваку државу требао бити злата вриједан.
Шта у овом тренутку најтеже пада народу у Црној Гори?
Макар по ономе што свакодневно и на сваком кораку можете чути о 42, 43, 44-ој Влади Црне Горе, све у једној свакодневној, слободној и спонтаној комуникацији на улицама, манифестацијама, утакмицама, кафанама, шеталиштима, превозима, грађани Црне Горе су огорчени, сматрају се превареним, изданим, изиграних обећања и очекивања.
Многа обећања, посебно она која су била приоритетна, а то је разобличавање свих афера које су већ неколико деценија потресале Црну Гору, смјена једне анахроне власти и бирократије са свим дугогодишњим привилегијама и злоупотребама које су биле на сваком кораку очигледне, остале су само мртво слово на папиру. Промјеном власти стекли су се услови преиспитивања партијског вишедеценијског незаконитог запошљавања по принципу подобности, самим тим и очекивани простор за законито запошљавање по дефинисаним критеријумима, које им није било омогућено дуги низ година услед осионе и бахате власти која је имала само обзир према њиховом гласачком тијелу, поданицима са веома јасним циљем, одржавања власти по сваку цијену. Такође, један од много примјера, рекао бих, преваре гласачког тијела, огледа се у томе гдје нова власт безочно поставља на веома високе функције кадар претходне власти, тзв. “прелетаче”, чиме изазива велики револт гласачке масе која то своје незадовољство исказује веома бурно и јавно, не бирајући ни мјесто ни вријеме.
Утисак је једноставан, гласачка маса која је изборила промјену власти од 2020. године до данас, доведена је у заблуду и дефинитивно преварена.
Шта је то што би народ желио да се деси у Црној Гори, а уствари не дешава се , шта то прогања као зла коб наш народ?
Мислим да је на првом мјесту, мир и помирење који су пријеко потребни јер без тога нема стабилности, реформи, ни здравих економских процеса, самим тим ни будућности за овај народ и будућа покољења. Вјештачким подјелама, претходна власт је опстајала градећи себи политичке, економски богате империје и привилегије на којима би им и на којима им и сада завиде велике корпорације и велики капиталистички магнати.
На овако малом простору незапамћено је колико је противрјечности и супротности које су за последицу створиле дубоке и велике разлике које ће тек кроз будуће вријеме показати колико смо уназадили све наше перспективе.
Да ли има простора за нова политичка дјеловања с обзиром на велико незадовољство народа потезима Влада Кривокапића, Абазовића и Спајића. Шта би требало урадити у овом тренутку да народ осјети да се реализује демонтажа бившег режима, који показује жилавост у односу на тренутну анемичну власт?
Наравно да има простора за здраву политичку структуру која може да оживи здраве и напредне идеје, структуру која ће превазићи подјеле, створити нове платформе којима може препородити друштво са идејама помирења, просперитета и новим замајцем порушити ове назадне, инертне и саможиве статисте на власти који не могу урадити ни један ваљани посао без инструктажа страног фактора. Црна Гора има капацитета за успостављање једне посебне и квалитетне политичке структуре која се ових мјесеци, по мом сазнању, формира од веома стручних, професионалних, моралних и кадрова од ауторитета, који ће великим квалитетом представљати у правом свијетлу државу Црну Гору и заступати све грађане Црне Горе и њихове интересе. Наравно, нека то за сада остане по страни из разлога што тај политички покрет жели да остане анониман до постављања главне структуре у наредном периоду.
Најзад, да се кратко осврнемо на ове претходне три владе.
Влада господина Кривокапића и кадар којим је формирао владу показао се као потпуни промашај којим је изневјерио гласачко тијело и институције које су му указале повјерење. Посебно мислим на скарадни одабир кадрова у сектору безбједности којим је покопао све наде оздрављења друштвених процеса. самим тим, изгубљени временски оквир којим је омогућио проток времена којим се може остварити прикривање и застаријевање кривичних дјела што можемо подвести под незнање, али и намјерно прећутно прикривање. Можда ће се кроз временски процес ова дилема разјаснити. Један од најважнијих сектора за демонтажу старог система, безбједносни сектор, препустио је, рекао бих веома одговорно, “ПОТПУНИМ ДИЛЕТАНТИМА”.
Влада господина Абазовића, свакако је показала искрену жељу да се покрену процеси демонтаже старог система који није био, нити је сада, нимало лак задатак, међутим, као и његов претходник, показао је слабости у одабиру кадрова и поставио дијелом потпуно неадекватан и нестручан кадар, а дијелом и стари кадар ДПС-а у сектору безбједности са којима је било немогуће покренути један такав комплексан процес. Господин Абазовић је имао алтернативе, али је подлегао притиску за ухљебљавање партијског кадра који га је ставио у једну безизлазну ситуацију којом је реално потрошио све наде здравог покретача толико жељене смјене вишедеценијске власти и потпуне демонтаже једног веома опасног система.
Влада господина Спајића је у самом почетку показала неспремност и несналажење такође у одабиру кадрова који ни по чему не заслужују позиционирање на витално потребним функцијама осим тога што је морао или под притиском и партијском шаблону, смјестити своје саборце и ухљебе, поред толико расположивог кадра у Црној Гори са много бољим референсама.
Посебно, не треба искључити, очигледне утицаје страног фактора на новоформирану власт која такво своје кадрирање може оправдати адекватним рјешењима за убрзане интеграције у ЕУ.
Сматрам да је вишедеценијски систем безбједности оставио веома тврде и квалитетне позиције којим је опслуживао владајућу структуру и њене интересе па је сваки напор нове власти од 2020. године до данас осуђен на неуспјех управо из разлога које сам претходно веома јасно навео.
Ако у Црној Гори и у овом региону уопште, адвокати и туризмолози могу водити сектор безбједности, онда треба укинути полицијске академије, факултете безбједности и друге специјализоване високошколске установе. Овдје се посебно задржавам на фокусу безбједности као компетентном стручњаку за овакву анализу и овај интервју.
Како Ви видите могући излазак из ситуације у којој се сваким даном урушавају државне институције, највише због опструкције бившег режима и незнања и несналажења нове власти?
Поставили сте добро питања, али истовремено и дали веома оригиналан одговор, иако сам то претходно једним добрим дијелом овог интервјуа и одговорио. Наравно, на првом мјесту би требало бити незнање које је, како сам претходно истицао, продукт партократије, партијских ухљебљења и др., затим, како сте рекли, несналажења, које може бити спонтано али и намјерно, зарад неког или неких интереса, а такође и посебно опструкције бившег режима који је препознао димензије тј. висину опасности (прије бих рекао безопасности) која може доћи од оваквог кадра и овакве власти. Свједоци смо последњих дана, хапшења по Црној Гори која су услиједила након прослијеђеног материјала ЕУРОПОЛ-а, а не оперативно-тактичких мјера и радњи нашег безбједносног сектора што указује на несређеност и некомпатибилност унутар наших служби управо из разлога које сте у самом питању навели.
Како видите у овом тренутку улогу Цркве у Црној Гори, након литија?
СПЦ у Црној Гори, ако сте мислили само на православну цркву, изразила је своје дубоко неслагање са бившим режимом и њеном трансформацијом у нешто, што можемо назвати кретањима према НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ. Ја заиста не видим ни један други разлог за харангом која је покренута према њој осим тога. Наравно, имам веома добрих аргумената којим би могао поткријепити ове тврдње, али за то нам треба мало више времена и простора да бих то објаснио на прави начин, али надам се да то можемо неком другом приликом. Понављам, не улазећи у полемику и преопширно објашњавање процеса чији смо били свједоци, закључио бих да је православна црква тј. СПЦ, Митрополија црногорско-приморска, са својим вјерним народом извојевала побједу над званичним бившим режимом и архивирала га у непожељне режиме, бар на неко вријеме, а можда и заувијек. Сматрам да црква и то не само православна већ и све остале вјерске заједнице у Црној Гори по свом устројству треба да остану одвојене од државе, под канонским устројством, поштујући државу као и она њих, по узору на сав модерни свијет.
Мислим да сви примјећујемо да се сада црквени живот одвија сасвим мирно, што значи да сви имају простора да обављају своје функционалне надлежности и послове, како држава, исто тако и црква.
Како коментаришете позицију Србије и њеног руководства према тренутној ситуацији у Црној Гори?
Држава Србија је заокупљена својим проблемима, који нијесу мали, већ су сложеније природе, на првом мјесту питање Косова које увијек може да ескалира у нешто више и опасније. Поред тих потешкоћа, Србија има и својих политичких, економских и других проблема који је притискају како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану па је тај фокус усмјерен у рјешавању тих приоритета, наравно не запостављајући важност положаја и интереса српског народа у Црној Гори. Све оно што представља међународну норму права, интереса и обавеза, Србија мора ускладити са својим интересима према српском народу, а Црна Гора потврдити узајамне међусобне обавезе поштујући међународни суверенитет и интегритет обострано.
Шта мислите о мијешању страних амбасада у креирању владине и државене политике у Црној Гори?
Уласком Црне Горе у НАТО савез, та дилема више не може бити спорна. Стране амбасаде су сада незаобилазни партнери, хтјели ми то или не. Све услове које Црна Гора мора испунити на путу према ЕУ су у директној или индиректној кореспонденцији са земљама ЕУ и њеним амбасадама у Црној Гори. Оно што може бити спорно, то је очигледно и директно мијешање тих институција у унутрашња питања државе а имали смо прилике у то да се увјеримо, макар по званичним изјавама појединих посланика и државних функционера током и за вријеме формирања нове власти. У таквим околностима се поставља веома одређено питање, да ли уопште постоји сувереност на овом простору или је то само међународна правна форма?
Како кометаришете безбједоносну ситуацију у Црној Гори, може ли Црна Гора стати на ноге у борби против свих облика криминала који су тренутно на њеној територији?
На овај начин и у овом стању у којем се налази држава Црна Гора и њен безбједносни сектор, она нема никаквих шанси да се супротстави овом веома комплексном феномену какав је организовани криминал. Ја сам у претходном излагању добрим дијелом објаснио разлоге којим поткрепљујем овај мој закључак. Ако се испуне услови које сам навео, то ће бити једини пут и начин који ово друштво и државу може довести у стање високог нивоа одрживе безбједности.
Свједоци смо да у секторима безбједности на високим позицијама сједе лица која немају никаква или веома слаба знања и образовања из безбједносних наука, са разноврсним дипломама, пословни менаџери, менаџери маркетинга, туризмолози, економисти, социолози, филолози, менаџери физичке културе, правници и тзв. криминолози сумњивих диплома и сумњивих звања са још сумњивијих дестинација гдје су дипломирали. Значи, ни форме, ни суштине. Са таквом структуром се не улази у борбу против организованог криминала јер је та битка унапријед изгубљена.
(крај)
