Разговарала: Снежана Р. Радуловић

Мирослав Додеровић (1966) рођен је у Старим Плужинама. Географију је дипломирао на Филозофском факултету у Никшићу, гдје је одмах након завршетка студија био ангажован као сарадник-стипендиста, да би га потом Наставно-научно вијеће Универзитета Црне Горе изабрало за асистента на предметима Хидрологија, Просторно планирање и Регионална географија.

Звања магистра наука (просјечна оцјена 9,80) и доктора наука стекао је на Географском факултету Универзитета у Београду.

Данас проф. др Мирослав Додеровић ради на Филозофском факултету у Никшићу, гдје је ангажован на специјалистичким, постдипломским и докторским студијама. Предаје предмете Урбани и регионални развој, Рурални развој, Методе и технике у просторном планирању и Управљање пројектима у просторном планирању. Раније је држао предмет Просторно планирање на Машинском факултету (2013/2014), као и на Архитектонском факултету у Подгорици (2014–2022) на специјалистичким и постдипломским студијама, гдје је предавао Планирање сеоских насеља.

Године 2011. изабран је у академско звање доцент а Универзитета Црне Горе за предмете Основи просторног планирања и Хидрологија копна, а 2012. године и на Универзитету Привредна економија у Новом Саду. У звање редовног професора за ужу научну област Физичка и друштвена географија изабран је 2022. године.

Аутор је преко 120 научних радова, међу којима се налазе и радови објављени код престижних међународних издавача. Учествовао је у бројним међународним и националним пројектима.

Обавља дужности предсједника Географског друштва Црне Горе и уредника часописа Годишњак, предсједника Комисије за Студентску награду Општине Никшић (2022), предсједника жирија за додјелу Тринаестојулске награде (2023) и предсједника жирија награде 18. септембар (2024).

Члан је Савјета за локалну самоуправу и развој Општине Никшић (2021–2025), Управног одбора Туристичке организације Никшић (2021–2025), Етичког одбора Универзитета Црне Горе (2015–2021), Комисије за докторске студије на Филозофском факултету и Комисије за издавачку дјелатност Филозофског факултета, чији је предсједник.

Био је члан Сената Универзитета Црне Горе и Савјета Филозофског факултета, те секретар Вијећа Одсјека за историју и географију од 1994. до 2004. године. Обављао је дужност руководиоца студијског програма Географија и просторно планирање (2006–2014) и руководиоца постдипломских студија из просторног планирања (2008–2016).

Добитник је Златне плакете Географског друштва Црне Горе (2014) и награде Универзитета Црне Горе (2022) за посебан допринос развоју научно-истраживачког рада и међународног позиционирања универзитета и факултета.

Боравио је на више од тридесет иностраних научних установа. У оквиру европског програма Ерасмус 2021. године држао је предавања на Филозофском факултету Свеучилишта у Осијеку.

* Шта за Вас представља наука и зашто сматрате да географија најбоље одговара Вашој научној знатижељи?

Наша географска наука, већ по свом положају у систему наука, представља раскршће и мост међу наукама. Раскршће је увијек прекретница, дилема, питање „Qуо вадис?“ На различитим раскршћима наше географије одвијала се борба супротстављених мишљења и идеја, из које су се рађали различити правци развоја науке. Само на таквим раскршћима идеја могла се развијати борба мишљења и слобода мишљења.

Зато данас немамо један ригидан, укалупљени и тоталитарни пут, већ систем географских наука — сплет различитих дисциплина, катедара, студијских смјерова, теоријско-методолошких гледишта и модела мишљења — који указују да је свака научна истина релативна, те самим тим подложна преиспитивању и мијењању. Пут науке никада није догматски ни непромјењив. Опасно је када неко у науци прогласи да посједује коначну истину и тиме своју науку претвори у догму.

Због тога ни на питање „Qуо вадис?“ не може се дати једнозначан одговор. Ипак, оно има смисла, јер покреће нова питања од којих зависи будућност географије у XXИ вијеку: какав ће бити положај географије као научне дисциплине, какав ће бити њен статус у друштву, и каква ће јој бити улога у академској заједници.

Сматрам да је потребан систематичнији приступ едукацији ученика кроз упознавање локалне средине и националног простора, према дидактичким принципима „од ближег ка даљем“ и „од познатог ка непознатом“, ширећи географски хоризонт у складу с узрастом ученика. Такав концепт омогућава рано укључивање младих у истраживање локалне средине, развијање одговорног понашања и промовисање њених вриједности.

Очекивани исходи оваквог едукативног рада и првих туристичких путовања ученика јесу усвајање туристичке и укупне културе, очување идентитета, одговорно дјеловање и допринос одрживом развоју локалних заједница.

У последњим деценијама географија у свијету доживљава дубоку концептуалну и методолошку ренесансу. Она се профилише као наука која има три концепта предмета проучавања – средину (енвиронмент), простор (спаце) и место (плаце). Међутим, знамо да само проучавати није довољно, потребан је и друштвени активизам, друштвено партиципативна географија, или како би  Јован Цвијић рекао “национални рад”. Географија је одавно позната као национална наука, повезана са питањима која се тичу потреба и интереса државе и друштва.  Без географије и географског проучавања, човјек би се у свијету понашао као Алиса у земљи чуда.

* Можете ли нам описати неки конкретан истраживачки пројекат на којем радите, или сте радили, а који сматрате занимљивим?

Један од пројеката на којем сам радио, а који сматрам изузетно значајним, јесте пројекат „Регионализација простора Црне Горе“, реализован уз подршку Министарства науке Црне Горе. Пројекат је спроведен у оквиру тима који су, поред мене, чинили проф. др Слободан Касалица (руководилац) и проф. др Здравко Ивановић — изузетни професори и истраживачи.

У савременој литератури све се више наглашава сложеност односа човјека, друштва и његовог окружења, који захтијевају систематско научно истраживање и примјену резултата у пракси. Посебна пажња мора се посветити изазовима савремене научно-технолошке револуције, чији је задатак да допринесе рјешавању проблема загађености и заштите животне средине.

У средишту истраживања налазе се несинхроне појаве и процеси на релацији човјек – друштво – природна средина, као и њихов историјски развој, који у великој мјери обликује регионалне разлике и специфичности еколошких проблема. Посебно је истакнут значај социјално-економских односа, неравномјерног развоја, депопулације појединих регија и неравномјерне расподјеле ресурса — појава које продубљују разлике између развијених и неразвијених подручја.

У раду се указује и на посљедице претјеране урбанизације и пренамјене земљишта из аграрне у грађевинску употребу, што ствара нове еколошке изазове и нарушава однос човјека и природе. Иако савремени информациони системи пружају обиље података, често је тешко издвојити битно од споредног, локално од глобалног, што додатно компликује планирање и просторну политику.

Сваки истраживачки захват географског простора, било секторски или интегрални, мора бити у складу с традицијом, временом и актуелним стањем науке и технологије. Зато је неопходно да се теорије и идеолошке поставке сагледавају аналитички и критички, уз уважавање универзалних научних и апликативних принципа.

Полазна претпоставка пројекта била је да свака конкретна концепција просторне организације одражава сопствене историјске услове, друштвену стварност и развојне циљеве. У савременим географским истраживањима простора, заштите и валоризације природних ресурса, морају се поштовати регионалне разноликости и реално стање геосистема.

Посебно мјесто заузима истраживање воде као најраспрострањеније и ничим незамјењиве материје на планети. Вода се мора третирати као заједнички, демократски ресурс, а слив као основна просторна јединица водопривреде. Чиста вода је, у том смислу, производ људског рада и одговорног односа према природи.

Пројекат полази од начела активне заштите животне средине, која подразумијева превентивно дјеловање, а не накнадно санирање посљедица. Од посебног су значаја просторне цјелине и јединице које чине територијални оквир управљања, јер оне представљају „исјечке природе“ са сопственим локалним особеностима.

Природа се, у зависности од географске ширине, дужине и локалних услова, манифестује на различите начине, а свака територијална јединица у прошлости је имала свој поредак и простор прилагођен друштвеној структури заједнице. Данас тај поредак све више уступа мјесто нереду и безобличју, односи између човјека и природе су поремећени, а друштвени живот често доведен у стање кризе — што представља озбиљан изазов савременој географији и њеној улози у планирању одрживог развоја.

* Створили сте више од 120 научних и научно-стручних радова. Јесте ли размишљали да их обједините у једну или више књига?

Аутор сам и коаутор осамнаест књига. Све је у мом стваралаштву уклопљено и сложено онако како је требало. Књига у мом раду има посебну предност и вриједност, па се, искрено, нисам бавио идејом обједињавања већ објављених радова у збирне публикације.

Велики број тих радова већ је доступан у дигиталној форми, чиме је постигнута њихова видљивост и доступност широј академској и стручној јавности.

Вјерујем да „ко је савијен над књигом – тај усправно хода“. А сигуран знак добре књиге, како је записао Георг Лихтенберг, јесте да нам се, што смо старији, све више допада.

* Шта највише волите у свом раду професора географских наука?

Географија је чудна, сложена и све сложенија наука. Од научног открића до његовог признања пут је дуг и неизвјестан. Ријетки су научници који су имали прилику да се за живота радују својим научним достигнућима. Неки су, попут Кристифора Колумба, умрли болесни и одбачени, увјерени да су пронашли нови пут за Индију – а нијесу. Генијални закон Милутина Миланковића, Канон осунчавања, чекао је готово пола вијека да би његова епохална научна вјеродостојност била званично потврђена од стране свјетске академске заједнице. Миланковић је сишао са животне стазе двије деценије прије него што је његов закон научно потврђен. На таквим примјерима види се колико је географска наука сложена и колико захтијева стрпљење, посвећеност и вјеру у знање.

Ново доба захтијева нову географију, пред којом стоје и нови задаци – виши степен примјењивости у различитим сферама друштвене праксе. Лијепо је и потребно научно објашњавати свијет, али то више није довољно. Од географије се данас тражи да своје резултате учини видљивим и употребљивим – кроз пројекте, експертизе и стратешке документе. Потребна је интердисциплинарност, спој физичке и друштвене географије, теоријског и примијењеног приступа. Тако се, поред класичне (експликативне) географије, све више развијају нови правци примијењене географије, посебно просторног планирања и регионалног развоја.

Посебно мјесто у мом раду заузима рурални простор Црне Горе, који је одувијек био простор промјена. У само неколико деценија, рурално становништво прошло је кроз својеврсну „вожњу смрти“ – депопулација је испражнила села, угасила виталне функције и пореметила друштвену и културну динамику. На почетку XXИ вијека наступиле су промјене које могу драматично преобликовати не само сеоска насеља, већ и обрасце одрживости у националним оквирима. Док су села препуштена спонтаном расељавању, одлуке и политике које се често темеље на „универзалним рецептима“ не нуде стварна рјешења.

У том контексту, рад с младима доживљавам као једно од најважнијих поља свог професионалног ангажмана. Млади људи, ако се на вријеме укључе у истраживање и упознавање простора у којем живе, постају носиоци одговорности, знања и стваралаштва. Њихова знатижеља, отвореност и енергија дају смисао професорском позиву.

Вјерујем да „човјек мора да живи барем због радозналости“, како каже стара јеврејска пословица. Управо та радозналост – научна, људска и стваралачка – покреће и мене, и географију којом се бавим.

* Колико је важна теренска настава коју спроводите са студентима и на који начин доприноси разумијевању географских процеса и феномена?

Као предавач на предмету Теренска настава на Филозофском факултету у Никшићу, увијек истичем да је управо теренска настава један од најузбудљивијих и најаутентичнијих дијелова образовног процеса. Она студентима омогућава да своја теоријска знања примијене у конкретним условима на терену, кроз непосредна истраживања и посматрања стварних географских појава и процеса.

Значај теренске наставе у образовању будућих географа проистиче из саме суштине географије као науке — јер она афирмише везу између научне, наставне и примијењене географије. Теренска настава није само допуна теорији, већ њен природни наставак и потврда у стварности.

Један од основних разлога за организовање теренске наставе јесте то што она представља облик савремене универзитетске наставе географије, у којој се многи циљеви могу у потпуности остварити само кроз непосредне теренске опсервације и истраживања. Успјешност теренске наставе зависи од методичко-дидактичке припреме наставника и студената, као и од пажљиво осмишљеног процеса планирања, реализације и евалуације.

Ова активност студентима обезбјеђује практично искуство у прикупљању и анализи теренских података, развија њихове истраживачке и методичке вјештине, али и подстиче способност да научене теоријске концепте повежу с конкретним просторним појавама.

Теренска настава значајно доприноси холистичком разумијевању географских процеса и феномена, јер студентима омогућава да свијет посматрају у његовој сложености, повезаности и динамици. Она их подстиче на креативно мишљење, на примјену стечених компетенција у рјешавању реалних проблема, као и на развијање осјећаја одговорности према простору у којем живе и дјелују.

Вјерујем у мудрост јапанске пословице:
„Кад би се човјек мање бринуо за ствари које су му далеке, зацијело би више мислио на ствари које су му близу.“

Управо зато, теренска настава нас враћа ономе што је близу – стварном простору, људима, пејзажима и процесима – подсјећајући нас да географија није само наука о простору, већ и о животу у њему.

* Европски програм Ерасмус, Осијек 2021. године. Држали сте предавања на Филозофском факултету Свеучилишта у Осијеку. Како сте доживјели сарадњу са колегама из Осијека?

Сарадња с привредом и међународна сарадња представљају веома важан фактор развоја Универзитета Црне Горе и свих факултета у његовом саставу. У том контексту, сарадња с Универзитетом у Осијеку кроз европски програм Ерасмус+ показала се као изузетно вриједно искуство и значајан облик академске размјене.

У оквиру те сарадње остварена је размјена наставника и студената, реализовани су заједнички истраживачки пројекти, те организовано заједничко учешће на семинарима и научним скуповима, као и размјена научних и стручних публикација. Сви ти облици сарадње доприносе јачању међународне препознатљивости и мобилности, али и стварању заједничког европског академског простора.

Предавања која сам одржао на Филозофском факултету Свеучилишта у Осијеку била су изузетно инспиративна, а сарадња с колегама врло успјешна, коректна и професионална. Осјетио сам висок ниво академске културе, отвореност за нове идеје и спремност за даље заједничке пројекте. Таква искуства, без сумње, доприносе не само мом професионалном развоју, већ и развоју географије и демографије као и науке у цјелини.

* Које су биле најпопуларније теме међу студентима током Ваших предавања?

Међу студентима су највеће интересовање изазивале теме које се тичу идентитета, суморне демографије, проблематичне екологије и неуспјешног просторног планирања. Посебно се издвојила тема регионалног идентитета – односно идентитетске специфичности коју посједују становници одређеног региона и осјећаја припадности простору у којем живе.

Регионални идентитет повезује људе с простором, пружајући им заједничке вриједности, самопоуздање и осјећај сврхе. Он чини регион културним и економским посредником у борби за снагу и препознатљивост унутар ширег друштвено-просторног система. На тај начин, појам регионалног идентитета постаје концептуално средство које нам помаже да разумијемо како глобални процеси доводе до културне и економске диференцијације простора.

Друштвене интеракције у региону истовремено су узрок и посљедица односа моћи између појединаца, друштвених група, локалних заједница и институција. Кључни елемент који их повезује јесте друштвени процес, док идентитет региона обликују идеологија, право заједнице да живи на својој територији, те интензитет осјећаја припадности људи који дијеле заједничку историју, културу, језик и вјеру.

Идентитет региона постао је важан фактор у планирању и развојним политикама, јер је економски успјех региона нераздвојив од његових друштвених, културних и институционалних особина. У том смислу, идентитет је инструмент људске акције, али и њен исход – обликују га култура, традиција, пејзаж и историја, а истовремено он обликује њих.

Осјећање регионалне припадности не угрожава посебне идентитете, већ пружа оквир за очување и изражавање културних посебности. Ти појмови подсјећају на новије социолошке конструкте попут друштвеног капитала и поузданог региона, који се односе на моделе друштвених односа, повјерење и солидарност, дајући региону институционални капацитет и стабилност.

Регион не може постојати самостално без друштвених субјеката, али друштвени субјекти без региона губе оријентир и укоријењеност. Данашњи концепти нове регионалне географије препознају идентитет као кључни елемент у стварању друштвено-политичког простора и наглашавају употребу квалитативних метода у истраживањима. Тиме се разбија хијерархија између истраживача и његовог предмета, а знање се сагледава као поглед „изнутра“, везан за друштвени контекст.

Савремена географија тиме се удаљила од ригидне традиције и отворила према хуманистичким наукама, које настоје да објасне како се простор доживљава, интерпретира и мијења.

* Како сте перципирали знање и мотивисаност студената у Осијеку?

Мотивисаност студената у Осијеку била је изузетно висока. Њихова заинтересованост за учење проистиче из стечених знања, вјештина, вриједности, увјерења и осјећања која обликују њихово понашање. Комбинација унутрашњих фактора (лични интереси, радозналост, академска амбиција) и спољашњих фактора (признања, награде, друштвено признање) гради њихову укупну мотивацију.

Кључни елементи који доприносе тој мотивисаности су јасно постављени циљеви, осјећај компетентности и вриједносни систем који учење види као лични и друштвени напредак. Један од најважнијих предуслова за одржавање мотивације јесте да се учење учини занимљивим и смисленим – да буде повезано са стварним животом, простором и проблемима који студенте окружују.

На Свеучилишту у Осијеку влада висок ниво организованости и академске културе. Универзитет има чврсте темеље и развијену сарадњу с иностранством, што студентима пружа прилику да се образују у отвореној и подстицајној средини.

Тако су и студенти у Осијеку показали да знање и мотивација заједно воде до конкретних резултата. Као што латинска пословица каже:
Дицтум, фацтум – речено, учињено.

 

* Актуелни сте предсједник Географског друштва Црне Горе. Можете ли рећи нешто о његовим почецима и мисији данас?

Географско друштво Црне Горе, основано 1947. године, представља добровољно, невладино и непрофитно научно-стручно удружење које окупља научнике, истраживаче и наставнике из области географије. Друштво има својство правног лица и дјелује у складу с Уставом Црне Горе, с циљем афирмације географије као науке, унапређења образовања и јачања јавне свијести о значају географског простора.

У раду Друштва увијек се полази од идеје да се појаве и процеси у географском простору морају сагледавати из прошлог, садашњег и будућег времена, јер је вријеме једна од кључних категорија географског мишљења. Географски простор је вишедимензионалан: он има ширину и дужину, висину и дубину, може бити приморски и континенталан, острвски и копнени, равничарски и планински, руралан и урбан, аграран, индустријски, туристички, развијен или неразвијен.

У истраживању простора потребно је разумјети да су човјек и друштво, као субјекти, и географска средина, као објекат, заједно с техником и технологијом, нераскидиво повезани. Свака промјена у једном од тих елемената изазива позитивне или негативне посљедице у другима.

Друштво је до данас објавило више од тридесет публикација, чиме је значајно допринијело развоју научне мисли и афирмацији географских истраживања у Црној Гори. На званичном сајту Друштва биљежи се велики број посјетилаца, што показује растуће интересовање јавности за географију.

Мисија Друштва данас јесте да повезује науку, образовање и друштво – да подстиче дијалог о простору, идентитету и одрживом развоју. Црна Гора, слојевита и контрадикторна земља, суочена је с бројним изазовима који захтијевају мултидисциплинарни приступ и географску осјетљивост.

Важно је подсјетити да простор није роба, него вриједност и насљеђе. Наш задатак као географа јесте да указујемо, објашњавамо и упозоравамо, док је на политичарима да препознају и дјелују.

Као што каже стара латинска пословица:
Јуститиа омни ауро цариор – Правичност је од сваког злата скупоцјенија.

То начело, утемељено у научној и етичкој одговорности, води и мене и Географско друштво Црне Горе у раду и дјеловању.

* Улога географа у рјешавању проблема као што су урбанизација и климатске промјене.

Географија прати развој цивилизације од античких времена до данас. У античко доба била је дио филозофије, у римској епохи у функцији управљања царством, у ренесанси и доба великих географских открића ширила је хоризонте и обликовала модерни поглед на свијет. Током XИX вијека улази у круг природних наука, а у индустријском друштву нагласак прелази на технику и искориштавање природних богатстава. Науке које омогућавају јаче дјеловање на природу избијају у први план, док оне о природи као таквој и друштву често постају „друштвени пасторци“. У постиндустријском добу географија постаје све антропоцентричнија и све више се од ње тражи висок степен примјењивости у различитим дјелатностима.

Данас, у епохи роботике, дигитализације, нуклеарне енергетике и наоружања, вјештачке интелигенције и биоинжењеринга, квалитет живота се у много чему унаприједио, али еколошки закони и друштвена динамика производе читав низ нових изазова: отопљавање климе, појаву нових болести, нарушавање биодиверзитета и хумане екологије, сложене демографске транзиције, као и етичка и естетичка питања очувања околине и одрживог развоја. Настају практичне дилеме како се прилагодити промјенама насталим дјеловањем технологије – и како те промјене рјешавати методама другачијим од оних које су их произвеле. Није случајно што је Михајло Пупин упозорио: „Ако технологија иде испред духа, пропадосмо. Мора дух да нам се помакне.“

У духовној сфери – идејној, геоетичкој, геоестетичкој и „геопацифистичкој“, али и у образовно-васпитном и планерско-организационом раду – географске науке имају прилику да заузму кључно мјесто између природних, друштвених и техничких наука. Крајем XX и почетком XXИ вијека у Црној Гори одвијају се два процеса од суштинског значаја: друштвена транзиција из самоуправног социјализма у либерализам и ИТ револуција која мијења начине географског опажања свијета, комуникације и организације истраживања. Интернет је омогућио својеврсно „виртуелно географовање“ па данас живимо у два свијета – реалном географском простору и дигиталном, мрежном простору. Те трансформације рађају глобализацију и глокализацију, дематеријализацију производње, убрзање комуникација и облике децентрализације.

Брза урбанизација неријетко долази у спрези с високим нивоом загађења ваздуха и повећаном смртношћу од респираторних болести; социјално рањива насеља изложенија су ризицима. Историјски прелазак са села у градове, идеолошки уоквирен у другој половини XX вијека, оставио је дубоке демографске и просторне трагове. Глобалне климатске промјене, пак, представљају можда највећи изазов за колективно дјеловање у историји: глобалне су, дугорочне, технолошки захтјевне и оптерећене расподјелом трошкова и користи међу државама и генерацијама. Њихова нелинеарна природа значи да, када се пређе одређена тачка преокрета, промјене могу постати иреверзибилне и постојане. Зато и важи старо начело: Нон сцхолае, сед витае дисцимус – не учимо за школу, него за живот.

У таквом контексту улога географа је да повеже знање о природним системима и друштвеним процесима, да разумије односе моћи и ресурса, да планира и комуницира одржива рјешења, да мјери и моделира ризике, те да мостом између науке, политике и заједнице претвара спознаје у дјеловање.

* Каква је тренутна ситуација са урбаним планирањем у Никшићу?

У теорији и пракси просторног планирања одувијек постоји раскорак. Тај јаз је некад мањи, некад већи, у зависности од политичких, социјалних и економских околности. У некадашњој СФРЈ, као релативно уређеном систему, постојало је и друштвено планирање, па је тај раскорак био под контролом. У данашњој Црној Гори, каква јесте – нормативно недовољно уређена и често латентно нефункционална – и просторно планирање дијели судбину друштва: час је невидљиво и запостављено, час изненада избије у први план, али као политичка тема без стварног разумијевања шта планирање јесте.

Никшић је на то жив примјер. Град је оптерећен хиљадама објеката подигнутих мимо система просторног и урбаног планирања. Ријеке су затрпане, град се удаљио од језера, индустријски потенцијали су девастирани, а културно насљеђе занемарено. Као мали град са неријетко превеликим и нерационалним амбицијама, подлегао је „инвеститорском урбанизму“ и немилосрдном брисању сопствене прошлости, што дугорочно одређује неповољан правац развоја. Инфраструктура касни деценијама: саобраћај, водовод и канализација функционишу као провизоријум на ивици колапса, а јавни дискурс око планирања често је вулгаризован, умјесто да буде стручан и утемељен.

Ипак, шанса постоји. Успјех би био уредити простор тако да се у њему комфорно живи, што се не постиже гомилањем станова и „пиљарењем“ највреднијих локација у режији некретнинског бизниса. Први корак је свијест да је простор јединствен, изузетно вриједан и ненадокнадив ресурс, који мора служити и генерацијама послије нас, а и нама данас. Када се повежу стручност, одговорна политика и партиципација грађана, Никшић може изаћи из зачараног круга импровизације.

* Улога географије у развоју туристичких односа са регионом и шире.

Путовања су одувијек постојала, али је туризам као масовна појава процвјетао тек у другој половини XX вијека, када су се створили вишак времена и дохотка за већину становништва. Туризам је постао значајан сегмент привреде бројних држава, с тенденцијом раста удјела у БДП-у и сталним усложњавањем понуде. Савремена путовања више нијесу привилегија богатих; све већи број младих са скромнијим буџетом учествује у туристичким кретањима. Тиме туризам постаје осјетљива дјелатност која снажно зависи од географског оквира, стила живота, економских, културних и еколошких прилика, инфраструктуре и друштвених процеса.

Географија ту има пресудну улогу јер чита и тумачи простор, идентификује носиве капацитете, ризике и компаративне предности, те интегрише понуду саобраћаја, смјештаја, пејзажа, културног насљеђа и догађаја у кохерентну дестинацијску цјелину. Црна Гора, на малој површини, посједује изузетну разноликост: обалу, језера, планине, кањоне, као и богато културно-историјско насљеђе. Национални паркови Дурмитор, Биоградска гора, Ловћен, Скадарско језеро и Проклетије дају упечатљив оквир.

Изазови су добро познати: уска грла у инфраструктури, паркинг, комунална хигијена, сезоналност, цијене и дестинацијски менаџмент. Рјешење лежи у паметном планирању, унапређењу јавних услуга, развоју одрживих облика туризма и јачању регионалне сарадње. Туризам је у том смислу и фактор интеграције са окружењем – простор дијалога, размјене и заједничких пројеката.

* Највећи неискориштени туристички потенцијали Никшића (природни, културни, историјски).

Општина Никшић заузима 2.065 км² и територијално је највећа у Црној Гори. Упркос томе, туристичке посјете се и даље најчешће своде на неколико локација, иако град и шира територија нуде много више. Старо градско језгро са Сабор­ном црквом Светог Василија Острошког, црквом Светих Петра и Павла – најстаријим сакралним објектом у граду – те музејском зградом са стећцима из некадашњег љетњиковца краља Николе, свједочи о слојевитој историји. Хаџи Исмаилова џамија, Трг слободе као урбано средиште које повезује музеј, цркву и Бедем, као и сама тврђава, дају логичан наратив за двосатну шетњу кроз културни пејзаж града. Никшић је и град ријека, мостова и језера: посјете Царевом мосту и мосту на Моштаници откривају континуитет цивилизација у овом простору. Нови споменик у част акције „Велвета“ надовезује савремено сјећање на ту традицију.

Један од занемарених адута је аеродром на Капином Пољу, као потенцијална тачка приступа и развој посебних туристичких ниша. Рурални туризам такође показује замах: прије неколико година било је регистровано свега неколико сеоских домаћинстава, данас их је вишеструко више, што свједочи о предузимљивости локалних домаћина. Фестивал „Лаке Фест“, „Бедем фест“, Фестивал глумаца, „Корзо фест“ и програми у оквиру Европске пријестонице културе употпуњују културну динамику.

Највећи неискориштени потенцијал лежи у повезивању наведених елемената у осмишљене тематске руте, у унапређењу приступа језерима и ријекама, ревитализацији индустријског насљеђа кроз креативне садржаје, те у побољшању основне инфраструктуре и сервиса. Када се то споји са снажним дестинацијским менаџментом и регионалним партнерствима, Никшић може прећи из „пролазне“ у препознатљиву боравишну дестинацију.

* Како се Никшић може позиционирати на туристичкој мапи Црне Горе и региона?

Географска позиција Никшића је изузетна: град је на пола пута између Боке и Дурмитора, а Подгорица с аеродромом удаљена је око сат вожње. Клима је блажа у односу на обалу љети и планину зими, што даје солидну основу за цјелогодишњи туризам. Вучје је годинама било препознато као зимски центар и посљедњих сезона привлачи посјетиоце и љети; нордијски спортови, кад има снијега, природан су потенцијал. Крновска висораван и потез према Капетановом језеру изузетно су атрактивни, али зимска недоступност озбиљно ограничава понуду. У домену сеоског туризма напредак је видљив, а језера Крупац и Слано намећу се као језгра љетње понуде: Крупац за купање и рекреацију, Слано за кајак, СУП и виа феррату. Међутим, зимска понуда није ни приближно разноврсна као љетња. Да би се Никшић озбиљно позиционирао, мора ријешити комунални отпад и дивље депоније, уредити саобраћајну инфраструктуру и сигнализацију, те повезати природне и културне ресурсе у смислен дестинацијски производ који траје свих дванаест мјесеци.

* Асоцијација на Никшић – шта највише волите везано за њега?

Када помислим на Никшић, прва слика је тврђава Оногошт – Бедем, чији зидови чувају слојевиту меморију града. Затим Градски музеј у некадашњем дворцу краља Николе, чије је здање за тадашњег књаза завршено 1900. године, и осјећај континуитета који пружају Црвена стијена, Горњепољски вир и Видов поток. Царев мост и централни трг, нова музичка сцена и стари дворац, манастир и мостови на ријекама – све то је мрежа мјеста која у мојој асоцијацији чине Никшић препознатљивим и јединственим.

* Трендови у демографији по градовима у Црној Гори.

Црна Гора се полако празни и исељава, с негативним природним прираштајем и дубоким пражњењем сјевера који додатно осиромашује. Трећина дјеце живи у сиромаштву, а око двадесет хиљада старијих од 65 година без икаквих је прихода; народне кухиње биљеже све више корисника. Узроци депопулације, који у појединим регијама трају од почетка XX вијека, добро су познати: од аграрне пренасељености, исцрпљених и нерентабилних рудника, ратова, национализације и присилних миграција, до лоших услова живота на селу, недостатка институција и услуга, те геофизичких и климатских фактора, ерозије, бујица и пресушивања изворишта. Процјењује се да је између 2011. и 2023. земљу напустило око 94.000 грађана, просјечно 22 особе дневно, а више од 1.500 младих годишње одлази у иностранство ради студија. Као друштво олако се одричемо најквалитетнијих и биолошки најспособнијих појединаца, јер партитократија, као малигнитет, блокира развој и тражи „резове“ и истинске реформе. Праћење глобалних и локалних развојних показатеља нужно је за правовремено дјеловање; миленијумски циљеви и њихова трансформација у циљеве одрживог развоја јасно показују препреке које стоје на путу испуњења задатих оквира. Примум вивере, деинде пхилосопхари – прво живјети, онда филозофирати.

* Политика и наука.

Нажалост, савремено друштво често се суочава с неолибералистичком комерцијализацијом која све вриједности своди на материјални интерес. У таквом амбијенту ријетко се његује чојство, оно духовно и морално језгро које је чинило темељ нашег културног идентитета.

Неолиберални дискурс у високом образовању и науци шири се од осамдесетих година XX вијека из англоамеричког простора и постаје глобалан. У постјугословенским републикама јача од касних деведесетих, а након 2000. комодификација образовања постаје црвена нит реформи. „Ослонац привреди“ и „повезивање с привредом“ прерастају у главне слогане, док болоњска реформа у средиште поставља тржишну употребљивост студија. Приватни и државни универзитети све чешће се надмећу за новац, а не за знање, теоријске науке потискују се у финансијски крхке часописе, а најврједнији резултати „селе“ у иностранство због бодовне метрике. Превласт тржишне логике мијења сврху студија: умјесто развоја критичког мишљења, акценат пада на каталог практичних вјештина. Тржиште рада тражи „широке“ практичаре, не критички мислеће стручњаке, а систем награђивања фетишизира библиометрију – број радова, цитата, импакт факторе – подстичући трку за бодове, узајамна коауторства и „пријатељска цитирања“. Мудрији критеријуми подсјећају да се успјех не мјери бодовима, него утицајем на друштво. Тантум поссумус qуантум сцимус – толико можемо колико знамо.

* Истина и политика – Фројд је записао да масе не жеђају за истином, већ за илузијама без којих не могу живјети.

Его сум, qуи сум – ја сам који јесам. Из искуства универзитета видим смјену генерација високошколских установа: прва генерација у аграрном друштву с примарном едукативном мисијом, друга у индустријском с подјелом наставног и научног рада, трећа у постиндустријском друштву која тражи да научник прво истражује, а затим предаје, да су истраживања више интердисциплинарна, а знање примјењиво. Рађа се и четврта, „дијамантска“ генерација са стратешким приступом, снажним људским ресурсима и инфраструктуром, изврсним студентима и партнерима треће мисије, те способношћу проактивног обликовања окружења. Истовремено расте зависност од апликативних пројеката, а неолиберална мјерила уводи квантитативна мјерила квалитета која, иако наизглед објективна, носе замке и нарушавају традиционалне вриједносне хијерархије. Савремени свијет преплављен је друштвеним, економским, политичким и еколошким изазовима; све је, чини се, на добошу – простор, погледи на свијет, историја, идеологије, вода и ваздух, земља и тијело. Излог је шарен, а радња празна. Наметнута је идеја да алтернативе нема, доба је аутократије без аутократа, а бунт, и кад постоји, ријетко допире далеко. Веритас амара ест – истина је горка.

* Кад нађете слободно вријеме – како га користите? Шта Вас чини срећним?

Највише ме испуњава читање, потом плес, па опет плес; шах као лијепа дисциплина ума; дружење с мудрим и добронамјерним људима; боравак у природи, нарочито у Пиви; и путовања у иностранство, јер човјек расте кад мијења хоризонте.