Разграничења регулишу питање разграничења и државних граница, конзуларне службе и настањивања, међународноправног општења, трговине и привреде, међународног саобраћаја. Најчешће је сагласност и воља потписница постизана у три фазе: преговори, потписивање и ратификација, мада има и оних који непосредном разменом аката изјављују вољу страна уговорница.

Неријешено питање граница, које је попримило међународне размјере, учинило је да првих година након првог светског рата нема ни једног билатералног уговора између Југославије и Албаније. Постигнута сагласност у питању међудржавне границе, августа 1925. године, претходила је првом међудржавном уговору између  двије земље, које је дијелила заједничка граница у дужини од 465 километара. Након тога, међудржавним уговорима уређени су трговинско-економски и саобраћајни односи са Албанијом, екстрадиција криваца, настањивање и конзуларна служба и слично. Испуњење права и обавеза из потписаних уговора дијелили су судбину политичких односа између Југославије и Албаније у периоду између два свјетска рата.

Међународни уговори који су по својој садржини регулисали питање границе између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије и Републике Албаније од 1928. Краљевине Албаније и њеног одржавања, били су Протокол о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније и Конвенција о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници.

Коначно решење државне границе између двије земље међународно је озваничено 30. јула 1926. године у Паризу, у министарству иностраних послова Француске, када је потписан Завршни протокол о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније. На акт своје потписе ставили су чланови Конференције амбасадора, амбасадори Велике Британије, Француске, Италије и Јапана и представници Албаније, Југославије и Грчке.

Саставни дио Протокола о разграничењу чини 10 анекса (прилога) потписаних у Фиренци 26. јула 1926. године, од стране чланова Међународне комисије за разграничење Албаније и представника заинтересованих држава. Анекси се односе на:

I. Податке за одређивање границе,

 II. Листе описа граница и граничних линија,

III. Општи опис граничних линија,

IV. Листе карата граница између Краљевине СХС и Албаније у размјери 1 : 50.000 нумерисаних од 1 до 11,

V. Заједничку карту границе Албаније у размери 1 : 500.000, VI. Протокол о слободној пловидби на Скадарском језеру и ријеци Бојани,

VII. Протокол о олакшању комуникација српско-хрватско-словеначком становништву између Гусиња и Подгорице и албанском становништву између региона Врмоша и Лићени-Хотит,

VIII. Протокол о регулисању трговине и саобраћаја преко границе у региону код Ђаковице,

IX. Протокол о пелеринажу албанског становништва у манастир Св. Наум и X. Декларацију владиних представника Албаније и Краљевине СХС у Међународној комисији за разграничење Албаније.

У анексима I до V прецизирано је на основу чега је и како одређена државна граница између Албаније и Краљевине СХС са описом граничне линије и картама границе од ушћа ријеке Бојане до тромеђе на Преспанском језеру.

Протокол о слободној пловидби Скадарским језером и ријеком Бојаном, чији пројекат је урађен након повлачења границе на том дијелу 1922. год., предвидио је пуну и цјеловиту слободу пловидбе на језеру и ријеци Бојани и пловним рукавцима за обије пограничне државе. За сва питања која су се тицала пловидбе а нису била прецизирана у протоколу и нису се односила на треће државе, било је предвиђено накнадно регулисање посебним споразумима уколико то није санкционисано, општим међународним конвенцијама цији су потписници обије државе.

Протокол је предвиђао демилитаризацију вода и забрану пловидбе ратним бродовима. У њему се не помињу треће државе па можемо закључити да Бојана и језеро нису постали међународни пловни путеви.

На томе је инсистирала влада Краљевине СХС током расправе о нацрту протокола, који је сачинила Међународна комисија за разграничење Албаније, сматрајући да он “носи чисто двострани карактер и да се тиче саме наше и арбанаске државе”… …”јер она [Комисија] другу и ширу компетенцију, која би се односила на регулисање права и трећих сила, не може ни имати.”

Влада Краљевине СХС је од почетка покретања овог питања захтијевала за себе права која је имала Црна Гора у погледу пловидбе и службености на Бојани и Скадарском језеру, као и његово регулисање и исушивање околних предјела. Протокол је оснажио правни третман пловидбе ,који је постојао између два бивша сусједа – Црне Горе и Турске.

Протокол о олакшању комуникација српско-хрватско-словеначком становништву између Гусиња и Подгорице и албанском становништву између региона Врмоша и Лицени-Хотит, дозвољавао је слободу пролаза и транзита, транзит стоке, намирница ,под условом да се посједује одређена писмена потврда издата од надлежних органа, која је важила једну годину.

На предложени текст протокола краљевска влада није хтјела дати свој пристанак јер је чл. 7 предвиђао постојање мјешовите комисије која би пратила примјену протокола. За Краљевску владу таква одредба је значила непризнавање краљевских локалних власти. Сви евентуални неспоразуми уколико би искрсли, жалбе или изузетне ситуације, према категоричном ставу краљевске владе, могли су се ријешити дипломатским путем.

Исте примједбе односиле су се и на Протокол о прометној зони код Ђаковице (чл. 14) и Протокол о пелеринажу у манастир Св. Наум (чл. 6). Ове примедбе су усвојене и одредбе о мјешовитој комисији нису ушле у коначан текст протокола.

Протоколом о регулисању услова и размене саобраћаја преко границе у региону код Ђаковице, дозвољено је становништву Албаније у зони западно од Ђаковице да слободно долази на ђаковичко тржиште ради куповине и продаје намирница и остале робе. Ово право постојало је и према одлуци Конференције амбасадора великих сила у Лондону из 1913. године, када су први пут одређене границе Албаније. Одређено је шест мјеста за прелаз албанском становништву у зони Ђаковице – Ћафа Глава, Ћафа Морина, Ћафа Донит, Ћафа Прусит, Ћафа Добрун и Ћафа Горажуп.

Протоколом о пелеринажу албанског становништва у манастир Св. Наум, за шта је предлог потекао од Конференције амбасадора, било је дозвољено албанском становништву да слободно може долазити на територију Краљевине СХС у манастир на поклоњење.

Амбасадори су били склони да манастиру дају карактер духовног кондоминијума са правом посјећивања и сталног настањивања за Албанце. Такав предлог је одбијен од стране краљевске владе са мотивацијом да Албанци имају довољно других, својих манастира за посјећивање и настањивање.

У вези са Протоколом о разграничењу између Краљевине СХС и  Албаније треба напоменути и следеће: Влада Краљевине СХС је на коначну одлуку Конференције амбасадора о граници са Албанијом од 6. марта 1925. године дала свој пристанак истог мјесеца (албанска влада октобра) као и на прилоге уз завршни протокол о граници у првој половини 1926. године, али није извршена ратификација Протокола о разграничењу, што је Конференција амбасадора сматрала за интерну ствар Краљевине Југославије.

Конвенција између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Албаније о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници

У члану 8 анекса I Протокола о разграничењу између Краљевине СХС и Републике Албаније, било је предвиђено да одржавање граничне линије и граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници буде регулисано посебном конвенцијом између двије државе. На основу тога, у Тирани је 11. августа 1929. године потписана Конвенција између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Албаније о одржавању и обнављању граничних каменова, малих пирамида и знакова-кочића на граници.

Закон о конвенцији проглашен је 31. јануара  1930. године, а размјена ратификационих инструмената извршена је у Тирани 7. маја 1930. године.

Државе уговорнице обавезале су се, у складу са чл. 8 Протокола у Фиренци, као и картама, описима граница и свим другим документима који се на то односе, да ће одржавати, поправљати и обнављати граничне ознаке. Краљевина Албанија је ту обавезу имала на дијелу границе од ушћа ријеке Бојане до Ћафа Прушита – секције А, Б и Ц, а Краљевина СХС, односно Краљевина Југославија на граници од Ћафа Прушита до тромеђе Албаније, Грчке и Краљевине Југославије на Преспанском језеру – секције Д, Е и Ф.

Поновно подизање уништених или несталих граничних ознака морало се обавити у присуству представника обије државе.

У случајевима када би учинитељи штета извршених на граничним ознакама могли бити идентификовани, од стране заједничке комисије обије државе, држава чији су они држављани имала је обавезу да доведе у првобитно стање оштећене или уништене ознаке. У осталим случајевима када се не утврди починитељ или оштећења настану услед непогода или слабе изградње, поправка или изградња пада у дужност државе у сагласности са подјелом на секције.

Конвенцијом је било предвиђено да сваке пете године двије комисије састављене од по једног официра обије државе обиђу граничну линију у циљу инспекције, после чега су били дужни поднијети извештај о стању граничне линије и о каменовима, малим пирамидама и знаковима-кочићима (једна комисија за секције А, Б и Ц, друга за секције Д, Е и Ф).

Обавеза граничних власти била је да се старају о граничним ознакама и узајамно обавештавају о њиховом стању и заједнички предузимају потребне мјере за отклањање недостатака.

Исте године када је Конвенција ступила на снагу, јула месеца формиране су комисије за преглед граничне линије. Током рада констатована су оштећења, углавном услед невремена и лоше изведених радова на граничним ознакама. Поред тога установљено је да су на дијелу границе од Ћафа Прушит до тромеђе на Преспанском језеру, на територији Краљевине Југославије подигнути неки објекти близу граничне линије на растојању мањем од предвиђеног у чл. 7 Протокола из Фиренце, а на дијелу границе од ушћа Бојане до Ћафа Прушита, са албанске стране уз саму граничну линију.

Оправданост постојања мјешовитих комисија показала се и из разлога што су оне констатовале у својим извештајима да на секцијама А, Б и Ц. албански официри не знају тачно куда пролази граница на секцијама Д, Е и Ф, а старјешине обију граничних трупа нису детаљно упознате са правцем протезања граничне линије између пирамида као ни са свим потребним одредбама које се односе на граничну линију. Из тог разлога, да би се избјегли неспоразуми, делегат Краљевине Југославије у комисији за преглед границе предлагао је да се Фирентински протокол са прилозима преведе на српски и албански језик и уручи свим старјешинама граничних трупа. Конфигурација терена и велико растојање између пирамида, поред снабдјевености свим картама и документима, представљали су и комисији велику тешкоћу да уочи правце пружања граничне линије.

Сличне констатације изнијете су и у извештају о раду мјешовите комисије за оправку великих и малих пирамида и осталих граничних знакова на албанско-југословенској граници од Ћафа Прушита до Преспанског језера, у 1932. години. Утврђена су погрешно постављена обележја у односу на Протокол о граници и потреба тачног утврђивања граничне линије.

Посебно је уочена погрешно обележена граница у односу на Фирентински протокол, на сјеверној падини Коритника, на штету Краљевине Југославије. Исправка граничне линије на том дијелу урађена је уз присуство делегата обије државе тек крајем јула 1935. године, у складу са одредбама Конвенције.

Конвенција о настањивању и конзуларној служби између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и албанске Републике  садржи међународно право и дефинише се као конзуларна конвенцију о настањивању. Након преговора између представника двије владе потписана је у Београду 22.јуна 1926. године. После доношења Закона о ратификацији ове Конвенције од стране Краљевине СХС од 20. априла 1929. године извршена је размјена ратификационих инструмената 17.маја 1929. године у Београду.

Конвенцијом о настањивању и конзуларној служби,двије државе су регулисале настањивање својих поданика, примање конзуларних чиновника и одредиле реципрочна права, привилегије и имунитете генералних конзула, конзула, вице конзула и конзуларних агената дефинишући истовремено њихову власт.

Уговорнице су се обавезале да ће реципрочно примати држављане друге државе који ће уживати иста права као држављани земље у коју се настањују.У погледу настањивања и трговине дата је узајамна слобода држављанима обе стране и уживање истих права као држављани држава у коју се настањују или тргују. Слобода обавијања било каквог занимања била је обезбеђена држављанима једне од стране уговорница на територији друге и није се могла правити никаква разлика због њиховог држављанства, изузев у случајевима када је то било регулисано законима односне земље, када је држављанство било услов за обавијање одређене професије.

У погледу путних исправа, плаћања пореза, царина, такси држављани земаља уговорница уживали су на територији друге исте привилегије, имунитете, повластице, као држављани најповлашћенијег народа.

Прибављање покретних и непокретних добара, изузев у неким случајевима прописаним законима држава уговорница, и њихово отуђење било је омогућено као и држављанима земље у којој се налазе или као држављанима најповлашћенијег народа.

У случајевима експропријације или реквизиције, предвиђен је исти третман као са држављанима страна уговорница. Држављани једне од двију страна уговорница били су, на територији друге стране, ослобођени сваке војне обавезе.

У одредбама Конвенције које регулишу настањивања, трговину, бављење било којом професијом и сл. (чл. 1-4), предвиђене су уговорне обавезе о реципрочном третману по основу клаузуле најповлашћеније нације. Ове бенефиције су утврђене као правне обавезе и протезале су се на цијеле територије уговорних држава. У неким случајевима клаузула најповлашћеније нације формулисана је на начин да изједначава бенефиције које се узајамно дају са бенефицијама које уживају њихови грађани, што у међународном праву не значи статус најповлашћеније нације.

Исти реципрочни третман најповлашћеније нације налази се и у појединим одредбама чланова ове Конвенције који регулишу права из области конзуларних односа између две државе (чл. 5-29), права, привилегије и имунитете конзуларних службеника и њихову власт.

Државе уговорнице могле су отворити конзуларна наследства у појединим мјестима по претходном одобрењу државе у којој би се та наследства отворила. По добијању егзекватуре, сефови конзуларних наследстава уживали су права, привилегије и имунитет у складу са међународним нормама,које су регулисале то питање а које су уграђене у ову конвенцију.

Власт конзуларних представника у заштити интереса своје државе на територији друге, такође је била прецизирана одредбама ове конвенције.

Конвенција о настањивању и конзуларној служби, склопљена је са важењем од десет година од дана ратификације. У случају отказивања, након тог рока, остала би на снази шест мјесеци.

Конвенција о издавању криваца између Краљевине СХС и албанске Републике закључена је 22. јуна 1926. године у Београду, озакоњена 20. априла 1929. године а размјена инструмената ратификације извршена 17.маја 1929. године.Конвенција је потписнице узајамно обавезивала да издају наредбе о трагању, притварању и издавању лица која су окривљена или осуђена од надлежне судске власти у дотичним државама. Од издавања су изузети политички кривци сем у случају атентата који представља дјело убиства или саучесништва у атентату, војни злочинци кажњиви само по војним законима, лица оптужена за штампарске кривице, поданици неке треће земље и друго. Држава од које се тражи изручење задржавала је право да сама одлучи да ли кажњиво дело, због кога се тражи издавање потпада под изузетке. Захтјеви за издавањем ,подносили су се дипломатским путем. Предвиђена је могућност указивању судске помоћи у кривичним стварима и остало.

Конвенција о издавању криваца готово да и није била примјењивана у односима између Албаније и Југославије у међуратним годинама.

Конвенција и дан данас важи.

Трговински уговори Краљевине Југославије (СХС) са Албанијом.

Што тјешње економске везе са Албанијом биле су политички интерес и економска потреба Краљевине СХС. Иако сусјед, Албанија је представљала у економском погледу, за највећи дио привредних кругова у Краљевини СХС, велику непознаницу. Економски стручњаци су указивали да у економском погледу она и не представља државу већ “један неорганизован збир економских области и локалних тржишта, која су више изолована једна од другог него да их раздвајају царинске границе”. Слика коју је пружала Албанија није могла да одушеви хладну, одмјерену и рачунску логику практичног привредника. Закони и јавни поредак били су потиснути у судару са обичајним правом које је регулисало цјелокупни живот. Племенски немири, анархија, нису гарантовали личну и имовинску сигурност. Пљачкашке походе качачких дружина крхка централна власт није имала снаге да сузбије. Парламент није имао профил законодавног тијела које врши дужност у складу са народним потребама што је утицало на стварање несклада у начину на који су се изводиле друштвене реформе. Старе нарави, традиције, менталитет, мијешали су се са страним политичким, економским и културним утицајима некритички прихватаним. Међународни уговори и обавезе проистекле из њих мало су вриједјеле у односу на беговску самовољу и склоност за посезањем за туђом својином. Одсуство било какве економске политике и чињеница да је италијански капитал већ увелико доминирао тим економским простором водио је закључку да Албанија по својим спољним и актуелним одликама нуди мршаве изгледе за стварање јачих пословних веза и односа и налаже с наше стране крајњу обазривост против сваког покушаја пренагљеног заузимања за склапање трговинског уговора са њом.

Таква економска логика и политички конфликти око разграничења уз остало (лоши путеви, оправка пруга нормалног и уског колосјека уништених у ратним операцијама, новчана криза, нереди у граничном појасу, затварање границе према Албанији, непризнавање Владе Фан Нолиа и остало , пресудно су утицали на развој економских односа између Краљевине СХС и Албаније у првим годинама након Првог  свјетског рата.

Економска зависност пограничних области пресудно је утицала да трговина и трговачке везе Скопља, Битоља, Охрида, Струге, Ресена, Дебра, Прилепа, Пећи, Призрена, Ђаковице, Подгорице са Албанијом никада потпуно не замру. Трговачки путеви који су долином Мораве и Вардара повезивали Београд са Скопљем, Битољем и Солуном укрштали су се на том простору са старим трговачким путевима Via Egnacia (Драч, Охрид, Битољ, Солун, Цариград) и скадарско-призренским путем (Медова, долина Бојане, Скадар, долина Дрима, Призрен, одакле се рачва на сјевер и исток ка Скопљу) који су изгубили свој значај великих прометних артерија, али су представљали јаке локалне споне између привредних области Краљевине СХС и Албаније.

Извозно-увозна трговина са Албанијом, као и са осталим државама, била је слободна у границама Закона о извозу и извозним царинама (23. септембра 1921) и Закона о општој законској тарифи. Па ипак, одредбе ових законских аката често су се искључивале специјалним наређењима војне и политичке природе које су затварањем граница спречавале и трговински промет. Трговачке односе карактерисала је колебљивост и несталност. Трговци су каткад добијали нарочите повластице за трговину, некад су увођене специјалне административне пропуснице, на моменте је преовлађивало мишљење да до успостављања трговачких уговора трговачке везе омогућава посебни провизоријум, било је и захтјева који су ишли затим да се спријечи и транзитна трговина између Грчке и Албаније која је ишла преко наше територије .

Трговински биланс са Албанијом био је знатно мањи од оног који је она остваривала са Грчком (више од 6 пута), Енглеском (близу 4 пута), Турском (скоро 2 пута), Аустријом (око 2 пута), а готово незнатан ако се упореди са билансом који је имала Италија (38 пута већи).У Албанију се извозило жито и роба за исхрану са млинарским производима и прерађевинама од меса, минерална уља, воштана роба, сапун, органска једињења и боје, памук и памучне тканине, лан, кудеља, влакна за предиво, ужарија, шивена роба, прерађевине од коже, плетарске израде, артикли од дрвета, печене земље, стакла, гвоздена роба, алкохол, хемијски и апотекарски производи, хартија, четкарски производи и друго. Ово нам показује да је трговина са Албанијом отварала могућност за пласирање аграрних вишкова, занатских производа и индустријских израђевина које је нудила привреда Краљевине СХС.

Више елемената оптерећивало је обим размјене са Албанијом. Недовољна јавна безбједност јављала се као последица слабе централне власти, качачких традиција, неријешених граничних питања али и нагона економских потреба и зависности дијела албанског живља од пијаца у Битољу, Дебру, Пећи, Призрену, Ђаковици, које су посебно кулминисале у вријеме затварања граница. Слаби путеви доприносили су да се промет обавља на екстезиван  начин, најчешће коњским караванима што је реметило однос понуде и потражње и цио процес успоравало и чинило га скупим. Погранични режим који је у складу са политичким и војним одлукама био несталан, утицао је економски готово катастрофално на занатство и трговину у пограничним градовима, које су напуштали трговци, гасили се занати. Чињеница да је увоз из Албаније био незнатан и да се углавном односио на потребе становништва ужег пограничног појаса такође се мора узети у обзир при анализи елемената који су утицали на стални пад трговинског промета и на мотивисаност пословних људи за трговину са Албанијом.Један од првих економских послова који је наговјештавао нормализацију економских односа са Албанијом било је формирање Српско-албанске банке са седиштем у Цетињу (7.августа 1922). Циљ банке је био да “васпостави и учврсти што тјешње трговинске, кредитне и транспортне везе са сусједном државом Албанском, а нарочито са њеним сјеверним крајевима. У позадини ове економске иницијативе наилазили су се политички мотиви да Албанију, уколико је могуће више, отргнемо од економског утицаја Италије .Да би цјелокупни посао давао боље резултате банка је добила Статус Краљевске повлашћене трговинске агенције у Скадру и Драчу, али политичке прилике нису омогућавале оснивање те агенције све до почетка 1925. године.

Након устанка у Албанији и доласка Ахмет  Зогуа на власт, децембра 1924. године, учестало је склапање пословних веза са Албанијом. После постигнутог споразума о питању разграничења ангажовале су се и власти Краљевине СХС које читавим низом мјера настоје да подстичу боље међусобне економске односе са Албанијом. У складу са тим и краљевски посланик у Тирани имао је задатак да са Зогуом “приступи претресу свих питања и проблема који се односе на уређење економско-политичких односа са Албанијом, а у првом реду питања закључења трговинског уговора…” Идеја о царинској економској унији присутна код неких политичара брзо је напуштена услед процјена да “ни стање наших односа са Албанијом, ни осетљивост Албанаца, који су још у стварању своје државе, према својој независности, коју они желе да очувају и учврсте – не дају ни мало повољне изгледе за какве шире и веће комбинације”. Као најбоља политика која би, по процјенама, одговарала ситуацији и отварала могућност да се ма и у малој мери постигне тијесна веза, која би својим дејством тек припремила терен за веће и шире комбинације, било је закључење уговора у коме ће се Албанији дати знатне економске повластице. Нацрт уговора израђен је у јануару 1926. године.Уговор је закључен у Београду 22. јуна 1926. године, озакоњен 20.априла 1929. године, а коначно ратификован 17.маја 1929. године. Уговор о трговини и пловидби између Краљевине СХС и албанске Републике потписали су др Момчило Нинчић ,министар спиљних  послова, Милто Тутулани ,бивши министар правде и Џафер Вила генерални секретар Министарства иностраних послова Албаније.

Уговор који је закључен 22.јуна 1926. имао је карактер дефинитивног трговинског аранжмана са важењем од три године и са полугодишњим отказним роком. Садржао је тарифни дио, одредбе о пограничном промету и протоколе. Уговор је веома прецизан и обиман што је директна последица специјалног обиљежја и карактеристика трговинског промета са једне и стањем привреде и саобраћаја у Албанији с друге стране. Његови чланови одражавају све карактеристике промета дуж границе који је више био мотивисан снабдијевањем, куповином, продајом и прерадом основних животних намирница и потрепштина и није имао карактер трговачког пословања већих размјера. О томе свједоче олакшице за долазак становништва на пијаце, тргове, сточне сајмове, вашаре, одредбе о слању робе на неизвјесну продају, изгони стоке на испашу и зимовање, крајње либералном поступку при промету намирница и основних потреба у зони границе, а све у интересу обостраног снабдијевања становништва. Уговор је предвиђао пуну и потпуну слободу трговине и пловидбе, слободу путовања и кретања, слободу настањивања, потпуну правну заштиту, исти поступак при плаћању такси, пореза, царинских дажбина, обављању свих административних послова, судским поступцима и слично. У случају отказа Уговора обавезе у пограничном промету остале би на снази још три године. Обије земље су се обавезивале да не ометају узајамну трговину ма каквим увозним, извозним или подвозним забранама или ограничењима. Изузеци су се могли чинити само под ванредним околностима с обзиром на ратне потребе, из разлога јавне и државне безбједности у случају заштите од болести, зараза, штетних инсеката и паразита, када се тиче државних монопола, у случају примене забрана на страну робу и друго. Уговором је био обухваћен и жељезнички саобраћај и поред тога што Албанија нема жељезнице. Многе одредбе остављале су могућност накнадних извођења посебних конвенција (о попаши, двовласницима, ветеринарна конвенција, о сузбијању кријумчарења) и закључења накнадних споразума ,успостављање антропота на албанској територији за смјештај наше робе (члан 16), пловидбе на заједничким ријекама и језерима (члан 24), допуњавање уговора новим споразумима и аранжманима (члан 30), експлоатације и заштите риболова у заједничким водама (члан 28), заједнички споразум царинских власти о попаши и зимовању стоке (члан 8), измјене и допуне одредаба о пограничном промету према искуствима стеченим у пракси, а у циљу развијања тога промета .

Уговор је заснован на принципу неограниченог и безусловног повлашћења. Од највећег повлашћења изузете су само повластице које су дате или ће се у будуће дати некој трећој држави за погранични промет, као и повластице које потичу из царинског савеза.

Тарифни дио није обухватио велики број артикала, али се и поред тога може извући закључак да је Албанија имала високе царине, готово искључиво фискалног карактера, а да је Краљевина СХС увоз сировина ослободила царина, а животне намирнице оптеретила ниским царинама.

Најважнији дио овог уговора су Одредбе о пограничном промету који је и био један од најважнијих уговора склопљених са Албанијом.

Албанском пограничном становништву, које је било искључиво упућено на пијаце и вароши са наше стране граница, дата је могућност да све своје пољопривредне, воћарске, сточарске, шумарске, рударске производе, производе лова и кућевне израде (мљекарске, ткачке, дрводјељске, качарске, кујунџијске) слободно продаје не плаћајући никакве царине, таксе или било какве друге дажбине. У погледу царинског постулата укинуте су готово све формалности. Карактеристика ових одредби је и у томе што оне дајући све концесије не траже од Албаније реципроцитет.

Политички разлози пресудно су утицали да Уговор о трговини и пловидби, и поред свих својих добрих страна, не буде ратификован до 1929. године. Из трговачке и индустријске коморе у Скопљу стизала су упозорења да је “свако даље одлагање штетно како за политичке тако и за економске односе”. Ратификација уговора оживјела би економске послове у привредно замрлим градовима дуж границе, присуство робе успоставило би трговачки ,а тиме и политички престиж на пијацама источне Албаније. Са потискивањем економског присуства Грчке и Италије лагано би почео процес политичког потискивања ових држава са територије Албаније. Свјесна тежине политичких односа (27. новембра 1927.гидибе) потписан је у Тирни Италијанско-албански пакт о пријатељству којим је Италија гарантовала територијални, политички и правни статус Албаније; прекид дипломатских односа у периоду од 4. јуна 1927. до 8. августа  1927; Пакт о војном савезу између Италије и Албаније од 22. новембра  1927; проглашење Ахмет  Зогуа за краља 1928. године ). Комора у Скопљу, суочена са привредном рецесијом, предлагала је једнострано ратификовање трговинског уговора или, у најгорем случају, само ратификацију Одредаба о пограничном промету, које нису потпадале под клаузулу највећег повлашћења. Такав политички и економски потез, по њиховој процјени, донео би Краљевини СХС више економске користи него политичке штете.

Под притиском италијанског капитала и конкуренције настале оснивањем Албанске народне банке.Године 1927. окончала је свој рад Српска народна банка у Скадру. Удио Југославије у албанском увозу у годинама након потписивања трговинског уговора и његове ратификације кретао се између 4,55% и 5,59%, а у албанском извозу између 2,28% и 1,62%.

По завођењу диктатуре од 6. јануара 1929. отпочела је да се води енергичнија политичко-привредна акција у Албанији. У Тирани је основана при Посланству, трговинско-економска секција чији је задатак био да прикупља податке о артиклима које Албанија увози, да обавјештава заинтересоване привреднике и трговачке куће о цијенама производа и количинама њихове потражње и потрошње у појединим областима Албаније, да информише о цијенама транспорта, царине, такси и свему ономе што би могло да олакша један организованији привредни наступ у Албанији.

Више ствари је отежавало већи обим економских односа и сарадње почев од постојања само једног новчаног завода, Албанске народне банке, основног регулатора цјелокупног албанског привредног живота али и најефикаснијег средства италијанске економске пенетрације у Албанији па до непостојања солидних и јаких фирми које би држава могла да као сигурне препоручи извозницима на албанско тржише нити било какве “националне институције” која би свесрдно, у чисто трговачком духу заступала интересе увозника, а није било ни транзитних магацина за прихватање робе.

Тек са промјеном политичких прилика и наговештајем југословенско-албанског зближавања као и одбијање Зогуа да продужи важност Тиранског пакта, обустављање исплата зајма који је закључен 26.јуна 1931.године, на сто милиона златних франака . Економски односи кренули су линијом узлаза. Руковођени интересима националне политике и принципом учвршћивања албанске независности политички кругови у Београду су настојали да оспособљавањем албанске државе за самостални финансијско-економски живот отргну Албанију од политичког утицаја и економске зависности Италије. У складу са тим склопљено је неколико политичко-привредних аката: Допунски споразум уз Уговор о трговини и пловидби између Краљевине Југославије и Краљевине Албаније потписан у Београду 22.јуна 1926. и Закључни -тајни- протокол од 20. децембра  1933; Допунски споразум о пограничном промету са Скадром од 5.маја  1934, Протокол о извршењу одредаба о пограничном промету од 8. маја. 1934. и Споразум о откупу рибе из албанског дијела Скадарског језера од 8.маја 1934.

Допунски трговински споразум од децембра 1933. одступао је по својим одредбама од уобичајеног типа трговинских конвенција. Са намјером да уравнотежи однос међусобне трговачке размене он је рађен у знаку компензација. Неуравнотежени односи, темељили су се у скромном избору производа који је Албанија могла да понуди и слабо развијеној трговинско-извозној организацији албанске привреде. Да би се то премостило цио допунски споразум своди се, углавном, на уређење организационог посла у циљу фаворизовања и компензовања обостране трговинске размјене. Због тога је овај споразум оптерећен печатом “ненормалних привредних прилика садашњице”, по мишљењу експерата, више личио “на неки трговачки закључак него на обичан тип трговинског уговора”.

Потписавши уговоре влада Краљевине Југославије је преузела и бројне обавезе које није било лако испунити:

– да из Албаније увози годишње робу од 2.600.000 до 6.000.000 златних франака (39-90 милиона динара), (маслина, уља, коже, вуне, риба, жита);

– да размјену врши преко посебних установа (“Призад”);

– да се увидом у тромјесечно кретање увоза и извоза регулише загарантовани обим трговине;

– да у трговинским центрима Албаније отвори складишта за робу и једну елитну изложбу узорака производа;

– да нека од банака отвори своје филијале у Албанији;

– да откупљује (“Призад”) рибу уловљену у албанском дијелу Скадарског језера;

– да донесе законске одредбе којим ће се олакшати транзитни саобраћај Албанија-Грчка преко наше територије;

– да у споразуму са албанском страном отвори саобраћајне линије Битољ-Корча и Подгорица-Скадар;

– да у најкраћем могућем року почне да реализује Споразум о пограничном промету.

Албанска страна се обавезала да:

– дрво и цемент искључиво увози из Југославије;

– хемикалије и фармацеутске производе искључиво увози из Југославије;

– 60 % годишње потрошње шећера увози из Југославије;

– обезбеди увоз гвожђа из Југославије .Хитност цјелокупног посла није дозвољавала да се сагледају све могућности извршавања обавеза и организују откупна организација и установе које би цјелокупни посао ваљано обављале. Покушај да се решење нађе у сарадњи државе и већ постојећих трговачких предузећа (“Призад”) од првог тренутка наилазио је на тешкоће које су се огледале и у постигнутим резултатима.

За испуњење обавеза према Албанији одређено је Друштво “Призад” које је за ту сврху добило кредит од 15.000.000 динара. Ради реализације Закључног -тајног- протокола са Албанијом (20.децембра 1933.године) повјерено је Извозној банци да отвори филијалу у Тирани (уговор од 6. 12. 1935. између Министарства финансија и Извозне банке). Њен задатак је био да обавља све банкарске послове у ужем смислу, да финансира трговачке послове уколико се тичу куповине и извоза албанских продуката или увоза наше робе у Албанију. За ту намјену банци је дат кредит од 8.000.000 динара, 1.000.000 је исплаћен на рачун режијских трошкова и још 25.000 за банчин труд и рад. Министарство финансија је задржало право контроле коришћења и утрошка кредита који је банка дужна да користи “као добар домаћин, испитујући брижљиво оправданост сваког издатка”. Филијала је отпочела рад 7. маја 1934.

Крајем 1934. године, када се видјело да привредна акција не даје очекиване резултате (због неподобности и неорганизованости институција преко којих се спроводила привредна акција, недовољно прецизираних односа тих установа и државе, неактивности задужених установа и надлештва и одсуства координације у њиховом раду), решењем Министарства спољних  послова (Стр. Пов. ДТ. бр. 25846 од 16. 11. 1934) основан је Политичко-привредни комитет за албанске послове. Њему је у задатак стављено да: I.Извиди и тачно утврди резултате наше привредне акције, проучи који разлози ометају извршење примљених обавеза и права према Албанији, врши напор над привредном акцијом, координира рад установа и надлештава (Министарство спољних  послова, Министарство трговине и индустрије, Министарство финансија, Одељење за царине, привилеговано Друштво “Призад”, Извозна банка, представништва у Албанији).

Већ на првој сједници Политичко-привредног комитета посланик у Тирани г. Ђоновић (19. новембра 1934) изложио је основна начела будуће привредне акције у Албанији: “1) активирање и организација трговине, на основу постојећих трговинских споразума 2) финансијска потпора Албанији, не у виду субвенција као некада, него на једној реалној основи, гарантовањем извјесних емисија ограничених размјера уз потребне залоге које бисмо добили од Албаније.

Према подацима Министарства финансија у току 1934. године увоз Краљевине Југославије је био три пута већи него извоз из ње. Увезено је робе за 3.205.508 динара што је чинило од 8,23 до 3,58% укупних обавеза. Чињеница да је цјелокупни албански извоз у 1933. години износио 5,74 милиона златних франака, дакле мање од 6 милиона, показује сву нереалност закључених уговора. У току прве године ни албанска страна није испунила своје обавезе (нису увозили шећер, врло мали је био увоз хемијских, фармацеутских и железних производа, нису организовали своју институцију преко које би вршили размену добара јер је Друштво “SEI” постојало само фиктивно .

Основно питање које се на крају 1934. године поставило било је да ли Краљевина Југославија жели ,да и даље продужи започету привредну акцију и да ли то продужење захтијевају њени политички интереси. Посланство у Тирани процјењивало је” да цјелокупну економску акцију, без обзира на постигнуте резултате, треба још више проширити “јер је циљ наше политике према Албанији да је отргнемо од великог ван балканског утицаја, а без наше материјалне помоћи то би било немогуће. „Албанију треба, бар донекле, да економски вежемо за себе будући да са Албанијом имамо око 460 км границе. Од односа које будемо имали са том земљом, зависиће не само мир на граници већ и у дубини наше земље, где живи преко 500.000 Албанаса.” Да би се у томе успјело цјелокупну политичко-привредну акцију требало је реорганизовати. Краљевски посланик у Тирани је био мишљења да “Призад” услед слабе и бирократизоване организације, непознавања посла и неспособности да врши откуп треба замијенити новим специјално организованим друштвом. У новим условима Извозна банка би, поред чисто банкарских, обављала и све друге кредитне и робне послове. Посланик Ђоновић у Тирани је сматрао, да због неизвршавања обавеза држава треба да прекине све односе са извозном банком и замијени је неком другом установом. Планови Политичко-привредног комитета ишли су за тим да албанску привреду орјентишу потребама југословенских пијаца, али развој политичких односа то није дозвољавао. Након устанка у јужној Албанији августа 1935. године Ахмет  Зогу је попустио под италијанским притиском и коначно 19.марта  1936.године потписао са Италијом 12 споразума економско-финансијске природе, који су имали и велики политички значај. Политичко и економско измирење са Италијом повлачило је собом погоршавање и хлађење југословенско-албанских односа, како у сфери политике тако и у области економије. Увоз из Југославије у току 1937. и 1938. године је готово удвостручен док се извоз преполовио и чинио само 3,2% вредности увоза.

Односи са Албанијом били су у средишту пажње југословенских преговора из 1936. и 1937. године који су окончани потписивањем Пакта о пријатељству 25. марта 1937. године. Ријешено је да се не компромитује независност Албаније што је посредно значило да је Влада Милана Стојадиновића прећутно признала италијанску пенетрацију у Албанији. Сви покушаји југословенске дипломатије да се прецизира југословенски и италијански положај у Албанији остали су без резултата,што је додатно отежало ионако тежак положај српског народа у Акбанији ,који је трпио све врсте притисака.

Политичка, економска, војна и културна пенетрација Италије у Албанији резултирала је 1939. године ликвидирањем њене независности. Италијанске трупе су 7. априла 1939. године извршиле инвазију Албаније и у року од три дана је окупирале. Оружаној интервенцији је претходио захтјев за склапање пакта који је у својој суштини значио добровољно прихватање италијанског протектората. Самим тим чином престали су да важе ранији уговори између Југославије и Албаније сем споразума о пограничном промету који су и даље, под одредницом “привремено” у примјени. Југословенско-албанске трговинске односе регулисао је Споразум о проширењу италијанско-југословенских споразума на Краљевину Албанију од 3.септембра 1939.године.Преговори између југословенске и албанске владе о закључењу Конвенције о ваздушној пловидби, вођени су у Тирани, 17-22 .априла 1938. године на основу претпројекта југословенске владе који је сачињен по угледу на Међународну ваздухопловну конвенцију из 1919. године, којој је приступила Краљевина Југославија. Конвенција је потписана у Тирани 22. априла 1938. године. Албански Парламент је ратификовао ову Конвенцију Законом објављеним 22. марта 1939. године, док Народна Скупштина Краљевине Југославије, до тада није извршила ратификацију, као ни касније јер је убрзо услиједила италијанска окупација Албаније 7. априла.1939. године.

Конвенцијом је било предвиђено да обије стране уговорнице признају право безопасног прелијетања своје територије у вријеме мира ваздухопловима друге стране уговорнице под условима предвиђеним Конвенцијом.

Обије стране могле су одредити Друштво за ваздушни саобраћај да успостави и експлоатише једну редовну ваздухопловну линију пошто за то добије специјалну дозволу од владе друге државе. Та дозвола је предвиђала све потребне услове за експлоатацију редовних ваздухопловних линија.Државе уговорнице су могле забранити ваздушну пловидбу изнад одређених територијалних зона и та би забрана важила и за домаће ваздухоплове, изузев оних који имају посебну сврху у служби државе. Забрана пловидбе у ванредним приликама у миру, такође би важила за све ваздухоплове без разлике – како стране уговорнице тако и треће државе.

Свака страна уговорница могла је задржати право домаћим ваздухопловима превоз путника и робе између аеродрома националне територије.

За евентуалне спорове који су се могли појавити приликом примјене или тумачење Конвенције, било је предвиђено образовање Изабраног суда.

Конвенција је била закључена на неодређено вријеме а могла се отказати у свако доба уз отказни рок од 12 месеци.

Истог дана када је закључена Конвенција, потписан је и “Протокол потписивања” који је предвиђао да југословенска влада на основу узајамности да специјалну дозволу предузећу за ваздушну пловидбу које то врши у Албанији, пошто она нема националне авијације. Протоколом је предвиђен реципроцитет повластица – сва права која је давала албанска влада југословенским ваздухопловима, уживало би и ваздухопловно предузеће на југословенској територији које би обављало ваздушни саобраћај за Албанију.

Прије закључења Конвенције, вођени су преговори између двије владе о отварању редовне ваздушне линије између Београда и Тиране. Како је у Албанији искључиво право ваздушне пловидбе имало италијанско ваздухопловно друштво “Ала Литориа”, према уговору тога друштва са албанском владом, то је било потребно добити његов пристанак на отварање линије Београд-Тирана и обратно. “Ала Литориа” је тражила реципроцитет у саобраћају и на крају је пристала да југословенско Друштво за ваздушни саобраћај “Аеропут”- Земун , у току 1938. године само експлоатише ту линију под условом и да од почетка 1939. године учествују оба друштва реципрочно у одржавању ваздушног саобраћаја на линији Београд-Тирана.

За отварање авионске линије Београд-Тирана и обратно, албанска влада издала је провизорну дозволу “Аеропуту” 13. августа 1938. године јер је специјална дозвола могла је бити издата тек након ратификације Конвенције, тако да је редован ваздушни саобраћај између Југославије и Албаније успостављен 23. августа  1938. године када је обављен лет на линији Београд-Подгорица-Тирана и назад.