Пише: Дејан Бешовић

Четврту мјешовиту чету под командом Јордана Мишовића и Ћазима Каписазовића сачињавали су :

Пелевић Богић,Пелевић Драго ,Мреновић Ристо, Пелевић Нешто,Мреновић Јован,Пелевић Коља,Мреновић Томо,Пелевић Боћко,Мреновић Нико ,. Пешовић Боћко,Пешовић Митар,Пешовић Павле,Пешовић Илија,Пешовић Ристо,Пешовић Јован, Крстовић Драго ,   Златичанин Салко ,Златичанин Зако ,Сенић Зарија , Башановић Љубо ,Златичанин Васо ,Печук Иво  ,Печуј Глиго ,Сенић Леко , Радиновић Јован,Радиновић Павле ,Радиновић Мило ,Радиновић Машо , Радиновић Мило,Рацковић Машо ,Рацковић Саво ,Цеклић Тано ,Цеклић Зако, Цеклић Тано ,

 Никић Тано,  Бановић Мићо , Мреновић Глиго ,Матановић Пеко, Матановић Живо ,  Матановић Сено, Ајковић Нешко, Микулић Паво , Микулић Трајко ,Контић Мило,Крстовић Никола , Крстовић Ристо ,Крстовић Ђуро ,Крстовић Васо ,Крстовић Блажо, ,Крстовић Љубо ,Решетар Жаро ,Решетар Живо ,Халуновић Саит ,Халуновић Дањо ,Халуновић Цено ,Халуновић Наим ,Халуновић Морао ,Цефераџовић Наид ,Цефераџовић Саит,Цефераџовић Салко  ,Каписазобић Буто ,Каписазовић Аљо ,Каписазовић Наим ,Каписазовић Хамид ,Аџагић Наид ,Аџагић Салит ,Аџагић Фехо,Аџагић Џавид ,Покрклић Харо,Покрклић Хасо ,Покрклић Ћако ,Џавидовић Салко ,Џавидовић Меско,Џавидовић Хајро .

Ова мјешовита чета Срба православаца и мухамеданца заправо је била мобилна чета Врачко- штојских Срба која је била наоружана са 2 брдска топа ,107 пушака ,57 полуаутоматских пушака ,207 ручних бомби и 89 ручних граната .Њено кретање биљежи се од Куле Рашке до Старог Штоја .Ова чета је прва кренула у сукоб са италијанским окупаторима . У Архиву Косова и Метохије у Приштини ,дислоциран у Краљеву године 1999 .године  АКМ 21-42-ф.33  наилазимо да је из Четврте чете погинуо највиши број бораца .На фронту приликом ослобађања Скадра 28. априла 1942.године су погинули  Саво Мартиновић, Ново и Станко Пелевић и Душан Микулић од  италијанских граната.Мијат Матановић је убијен у самоодбрани,приликом јуриша на Бардањолт код старог моста  . Супружници Илија и Стева Пешовић убијени су на свом кућном прагу у одмазди Прве Дукађинске бригаде,приком контраофанзиве у Дању .

 Лазар и Панто Сенић су убијени у засједи у ноћи између 29-30 април код Српске Цркве Светог Александра Невског у центру Скадра .Убијени су браћа Неко и Пеко Сенић од бомби којима су засути у Бушатском пољу .Наим и Алит Каписазовић убијени су код Подгоричке махале на улазу у Скадар од Подгорице .Њих је убио злогласни качак  Веко Камези ,човјек који је учествовао у одбрани Скадра од црногорских окупационих трупа 1912 .године ,курира Хасан Бег Кутурија ,како то описује Марк Ђонмаркај у часопису „Фашизам “ 11.мај 1942 .године -Ороши стр.1 .

Дукан ,Видо Рогановић, Веселин Пешовић, Иван Брацановић су убијени од стране италијанских фашиста приликом заузимања Скадра.У 29 .априла у  бомбардовању су погинули: Јелена, Саво, Боро и Ђуро Бановић. Зарија Микулић је погинуо на прелазу Громире -Кула Рашка . Припадници српског четничког покрета чланови Четврте чете Ослободилачке војске Скадра  убијени су: Мато и Драго Пелевић, Коко и Раде Бановић, Никола, Милан и Глиго Мреновић приликом напада на Скадар 30.априла 1942 .године .О томе министар -ађутант пуковник Драгослав -Бећо Драгићевић пише у књизи Четнички покрет у срезу Подгоричком и Скадарском 1939-1944 ,Чикаго 1969 ,СНО ,стр .88 -95 : Негдје око 18 часова Мато и Драго Пелевић су били распоређени на мосту између Скадра и Бушата .Они су обезбјеђивали мост и прелазак бораца подијељених у више група . Одједном је на њих запуцао непознати човјек убивши их на мјесту . Њихови саборци браћа  Коко и Раде Бановић су им притрчали у помоћ . На велику жалост и они су покошени рафалом .  Никола, Милан и Глиго Мреновић су видјели рафалну ватру која је отворена из правца Бушата гдје се налазила фабрика дуванског монопола и откупна станица . Умјесто да и они буду жртве на мосту ,пронашли су једну напуштену трабакуљу -похабани чамац и прешли прилично набујали Велики Дрим који се баш ту код моста улива  у Бојану . Браћа Мреновићи веома добро су познавали овај терен .Некада су ,док је војска Црне Горе ослобађала Скадар они овдје оперисали са командом наше војске . Чим су се искрцали на њих је из локвања које је било огромно група сељака из Бушатског поља отворила ватру . Никола је осврнуо бомбу и бацио је у правцу нападача .Онда су кренули у последњи јуриш .У међувремену Ћазим Каписазовић некадашњи мајор Краљевине Југославије који је због породичних разлога крајем 1935 .године прешао из Југославије у Албанију са својом групом бораца је прешао мост .Браћа Мреновићи су оставили кости у локвањима Бушатског поља .Убили су око 17 сељака ,дошљака из Маранских и Проклетих планина . Четврта чета на челу са потпуковником Ћазимом Каписазовићем успјела је да пређе мост и уништи прво велико упориште италијанске фашистичке милиције -црнокошуљаша Ређио Емилиа.Биланст по нас био је тог дана са краја априла 1942 .године више него катастрофалан . Осам мртвих и 16 рањених . Са њихове стране биланс је био сличан .Борци четврте чете рањенике су вратили у Скадар а мртве су однијели према Боричу како би били достојно опојани и сахрањени “ .

Извори југословенске ОЗН-е бр.42-43/ 1942 Архив Југославије ф.3 бр.55 пружају нерелевантне фалсификоване  податке да су масакр у Бушату  подстакнуле и подржале четничке  војне и цивилне власти. У елаборату ове службе под насловом „Немачка информативна служба у Албанији“, напомиње се да су Италијани, „знајући да подгорички муслимани  више нагињу четницима  него нама партизанима , подстицали против њих српско-црногорске православне елементе, доливајући уље на ватру која је све више горела“. Пријали су им спорадични и мањи инциденти који су се дешавали од средине 1942. између албанских и црногорских елемената у „покрајинама Скадарској  и Бушатској“, оје је „Италија“ прогласила неутралним зонамак. Студија затим у хронолошком облику описује неколико догађаја који су се десили између муслиманског српског  становништва региона Скадар  и православног црногорског становништва Враке  прије него што се догодио поменути масакр. Као резултат ових догађаја, дошло је до „великог и изненађујућег напада четника” који је, како се тврди у студији, изведен „…у сарадњи са народом Враке и Штоја  под командом Павла Ђуришића, Вука Калаитовића, попа Селимира Поповића и др., а уз знање Драже Михајловића – који је у то време био, за време насељавања у Колашу, око којег су спалили Бијо80 Погубљено је 25 до 50 људи, углавном жена, дјеце и стараца. Све се то дешавало пред очима команданта италијанског пука у Велопоју, који је прећутно одобравао акцију, па се чак неколико пута сусрео са Ђуришићем приликом извршења овог ружног масакра“ То је још једна од моторних лажи Светозара Вукмановића -Темпа подносиоца овог извјештаја . На овакав извјештај реаговао је мајор Ћазим Каписазовић који пише : Све ово што је написао Светозар Вукмановић -Темпо је чиста и произвољна лаж . До већег отпора локалног становништва дошло је у селу Гођев у општини Бушат , гдје се више стотина мушкараца из овог насеља и околних села борило више од 48 сати, при чему је погинуло више од 80 њих . С обзиром да је број непријатељских снага био у порасту, а да су биле опремљене тешким и модернијим наоружањем за то вријеме, док су, с друге стране, наше локалне добровољачке снаге, осим што су биле малобројније, посједовали смо само лако наоружање, биле су принуђене да се повуку са ратног фронта, чиме су Србо- црногорске четничке снаге  уништиле 82 вулентара из  насеља и насељених  мјеста у рејону Бушата , општина Бушат , Локовање  и Бистрице Бушатске .Чим се пронијела вест о увођењу српско-црногорских четничких јединица у рејон Бушата , велики број албанских добровољаца дошљака са Косова  и других крајева кренуо је у помоћ својој браћи, али су их у томе спријечили Италијани. Рифат Беголи је 7. јануара 1943. године, у својству предсједника косовских и санџачких добровољаца, писао албанском фашистичком  премијеру Берлацију  следеће Ark.bashkia Shkodra pp.887-55/p 540 :

Мађуних Ајетијс , (27) ,Хајрулах Нурединија,(23) из села Пограник ,Цен Захир Јакупија(54),Ахмет Исакуа(32),Шефки Реџепија(43)

Мехмет Исака(33),Хисен Фетахија(41),Шаћир Исмаилија(29) Шакир Селманија(44),Мула Исмаилија(28),Мурат Хида(44),Џевдед Хида(28) ,Наим Хида(51) ,Цани Бег Дрениција (38) ,Хасан Бег Дрениција (40) ,Џевар Џуфканија (38) и Селман Селманија (39) .

Четврта мјешовита чета око 21 час дана 4 .маја 1942 .године ушла је у Бушат . Битно је напоменути да нико у варошици Бушат није пружао било какав отпор Ослободилачкој војсци Скадра. Падом Бушата у руке ослободилачких  јединица Скадра  (5. мај  1942), Осман Ћами се поново вратио у Тирану. Почетком новембра 1942.године  добио је вијест да је у борбама у рејону Скадра  између албанских добровољачких јединица и Ослободилачке , војске Скадра тешко рањен његов брат Азиз Ћами, који је у то вријеме учествовао у редовима Ослободилаца . Управо због тога је одлучио да се врати у Пуку , гдје ће бити боље обавијештен о здравственом стању свог брата. Али, на срећу, рано следећег јутра, албански  су ушли у Бушат и кренули ја логору Пуке  блокирајући све градске путеве, остављајући Османија затвореног код куће неколико дана. Након што је прошло неколико дана, а ситуација у Скадру се смирила,Османије  средином новембра одлучио је да крене у Дибер. Са собом је понио револвер, који је поседовао уз дозволу поджупана, односно градоначелника општине Бушат , Шемсија Хатибија. На улицама Скадра  зауставља га партизанска патрола, а након што му пронађу оружје, хапсе га и шаљу својој команди. Ту је остао око месец дана као политички затвореник .Османи по изласку из затвора пише Шефкет Берлацију Ark.B.Sh 98-1942 po.330 :Не разумијемо ,  због чега су Албанци ових земаља увијек остали лојални војсци Осовине. У име 14.000 албанских жена, дјеце и стараца, апелујемо на Вас, премијеру Албаније, да нам притекнете у помоћ. Ми тражимо да се поново успоставимо у својим домовима , пошто су ови заливени албанском крвљу, не можемо их игнорисати. Не можемо да издамо италијанску војску јер су такве традиције наших предака, али овога пута подршку тражимо само од Албанаца. Ако сте увјерени да албанска крв кипи у вашим жилама, молимо да наредите албанском батаљону Кората да дође и врати нас у наше домове…”.

                         ( наставиће се)