Пише : Дејан Бешовић
Генерал Петар Булатовић у још необјављеном дјелу Мемоари једног Србина у Албанској Голготи наводи даље : Фашистичка агресија на Југославију почела је, заправо, диверзантским акцијама албанских иредентиста на Косову, које су Италијани организовали у Албанији јуна 1939. године. Окупацијом и анексијом Албаније 7. априла 1939. Италија је дефинитивно ступила на балканско тло и започела свој империјални поход против балканских и посебно српског народа. „Нож уперен у кичму Југославије“, како је гроф Галеацо Ћано назвао албанско-косовски иредентизам, активиран је у најбруталнијем смислу, чиме су испуњене слутње и оцјене југословенских војних и политичких кругова из 1938. године. До сукоба и окршаја дошло је већ 30. јуна и 1. јула 1939. Диверзантски препади Качака су извршени у августу те године, затим у мају, па у октобру 1940. године .У Тирани је формиран нови „Косовски комитет“, под вођством Ђерим-бега Махмудбеговића из Пећи.Оружани напад на Југославију 6. априла 1941. и брзи пораз југословенске војске албански народ у Југославији је дочекао са одушевљењем, као тренутак ослобођења и враћања на стање прије 1912.године. Албанска национална мањина у Југославији није, у ствари, била укључена у оквире саме помирене државе Југославије; Она се по свом националном осјећању и самоопредјељењу није сматрала обавезном према тој држави и чекала је први тренутак да се од ње отцијепи и припоји Албанији, као својој матици. Било је илузорно очекивати искрено про-југословенско расположење од косовских и македонских Албанаца после двадесет и више година њиховог активног или пасивног отпора.
Отпор и пропаганда међу југословенским Албанцима и прије рата да се неће одазвати позивима на обуку, политичке комбинације са хрватским сепаратизмом у тражењу аутономије за албанску националну мањину и слично – указивали су на то да ће се у будућем рату албански народ у Југославији окренути против Југославије и да ће, у савезу са својим политичким непријатељима у овој земљи, покушати да остваре свој политички ратни циљ у овој земљи Први балкански рат 1912.године. С друге стране, фашистичко-нацистички агресори свугдје у Европи, а посебно у Југославији, користили су националне мањине као продужену руку и „пету колону“ своје агресије. Албанска мањина се у том погледу није понашала другачије од њемачке или мађарске мањине.После окупације југословенске територије, њемачко-италијански највећи непријатељ је, супротно принципима међународног права, подијелио државу и једнострано промијенио правни статус појединих њених области. Судбину територија на којима је живјела албанска национална мањина, дакле, нису одређивали интереси албанског народа, већ главни окупатори Југославије: Њемачка, Италија и Бугарска. Италија је настојала да формира „Велику Албанију“ анексијом дјелова Србије, Македоније и Црне Горе. Цијелом дужином источне и југоисточне границе Црне Горе, Италија је одвојила дјелове црногорске територије и припојила их „Великој Албанији“. Улцињ и околина, из подгоричког округа Тузи, Хоти, Груди, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан; из Андријевичког округа Плав и Гусиње са околином, а из Беранског округа – Рожаје са околином. „Великој Албанији“ припао је и већи дио Косова и цијела Метохија, осим Подујевског, Вучитрнског и Косовскомитровачког округа који су приписани њемачкој окупационој зони која окупирала Србију, и дјелове гњиланског и урошевског округа сјеверно од Пасјана, са Качаничком, Витинском и Сиринићком жупом, које су дате Бугарима. Италијани су припојили и западну Македонију са Тетовом, Гостиваром, Кичевом, Дебром, Стругом и Светим Наумом, као и цијело Преспанско језеро. Источно од те области, Македонија је припала Бугарској, а демаркациона линија -не коначна граница- између Бугарске и Албаније, респективно. Италија је одређена Бечким споразумом из априла године 1941.Припајање ових територија Албанији под окриљем италијанске окупационе силе послужило је као основа за веома живу пропаганду великоалбанског иредентизма, како би се после побједоносног рата обезбиједило коначно државно-правно рјешење у корист Велике Албаније. У том случају, требало је припојити све остале југословенске крајеве насељене Албанцима, који су потпали под њемачку и бугарску окупацију. Предсједник марионетске албанске владе Мустафа Кроја одржао је предавање о природном и историјском карактеру „Велике Албаније“ у Краљевској италијанској академији 30. маја 1941.године ; Мусолини и Хитлер ће албанском народу, после побједе сила Осовине и успостављања новог поретка, обезбиједити националну државу која ће обухватити најшире етничке границе и бити у нераскидивој заједници са фашистичком Италијом. Великоалбанску пропаганду ширило је у највећем обиму католичко свештенство. Марин Сирдани је у својој књизи Албанија и Албанци -Тирана 1940 .године нагласио да се „Велика Албанија“ може створити само вољом Мусолинија и Хитлера, који су је обећали, и захтијевао да етничка Албанија обухвати четири некадашња турска вилајета – Јањину, Скадар ,Љеш, а прије свега територију Косова и Битоља.У Скопљу су 28. новембра 1941. организоване бучне антибугарске албанске демонстрације, са захтјевом да се Скопље припоји Албанији. Насупрот томе, покушаји квислиншке администрације Милана Аћимовића у Србији да дође до поновног присаједињења Косова и Метохије Србији скретањем пажње њемачког окупатора на стратешки потенцијал косовског рударског басена, али и на висок проценат српског становништва наводно свих 60% у Урошевцу, као и у Призрену, као и на тлу Србије, као и на међународном поријеклу Косова и Метохије Дреница и Санџак – пропао. Овдје су били веома активни великоалбански елементи: одмах после окупације у Косовску Митровицу је стигао Косовски комитет на челу са Бедријем Пејанијем и Реџепом Митровицом; Нешто касније, Ферад-бег Драга, посланик и вођа „Џемије“ у Краљевини Југославији, и његов син Али Драга формирају нову организацију Лидја комбетаре Шћиптаре. Осим тога, на територији Србије под њемачком окупацијом, албанској мањини сада су загарантована сва права: учешће у органима управе, специјалним школама или одјељењима, пуноправној гимназији за албанске ђаке у Косовској Митровици, па чак и учешће у вишим органима управе.Већ крајем 1943. године, вјероватно у новембру, Централни комитет КПЈ је послао писмо албанској партији као одговор на питања о будућности Косова и Метохије. Тамо је изречена оштра оцена да „покретање питања анексије данас” иде на руку реакцији и окупатору. „Само оружана борба против окупатора може јасно показати ко шта хоће и ковати праву демократију и братство народа, а није потребно истицати да између нас и демократске антиимперијалистичке Албаније ово питање не може бити проблем… Нова Југославија која настаје биће земља и зато у њој за слободну националну опресију неће бити мјеста за албанске народе, нити за албанске народе. Упадљиво је да се у писму ЦК КПЈ говори о албанским мањинама, за које неће бити националног угњетавања, већ у новој Југославији, што имплицитно значи одбацивање сваке расправе о промјени територијалног статуса подручја насељених Албанцима у Југославији и довођењу у питање, социјалистичког друштвеног интегритета територијалне будућности Југославије.Међутим, настала је велика напетост између Италије и Бугарске око линије разграничења, чиме нису били задовољни ни Албанци, ни Италијани, ни Бугари.У захтјеву да се промијени гранична линија и да се Бугарској да Тетово, Гостивар, Кичево, Дебар и Струга, као аргумент је изнијета информација о споразуму ВМРО руководствима са Албанцима из 1928. године, по коме би Бугарској, у случају распада Југославије, припадали градови Дебар, Кичево, Тетово; Питање око Светог Наума било је посебно напето. Тензије су порасле до те мјере да је бугарски министар војни Луков изјавио да ће у блиској будућности доћи до сукоба између Италије и Бугарске, пошто је италијанска империјалистичка политика настојала да поново успостави некадашње Римско царство и доминира Балканом. Било је и оружаних инцидената на линији разграничења. Ситуација се није промијенила ни после капитулације Италије, јер је њемачка војска преузела пуни посјед некадашње италијанске зоне. Тачно је да је у новембру 1943. године у западној Македонији боравила њемачка комисија, састављена од војног и полицијског цивилног особља, ради проучавања националног састава становништва које је претходно било под италијанском окупацијом, али резултати њеног рада нису познати.Њемачки окупатор није поништио присаједињење југословенских територија „Великој Албанији“. Напротив, ликвидацију италијанске власти тумачио је албанском народу као његово поновно ослобођење – од италијанског окупатора, а као знак подршке великоалбанском концепту подстицао је успостављање тзв. „Друге призренске лиге“, у Призрену крајем 1943. године ,под окриљем војне обавештајне службе Њемачке -Абвера. На челу ове лиге нашли су се сарадници италијанских фашиста Џафер Дева, Бедри Пејани, Исмет Криезију и други.Албанска руководства народноослободилачког покрета, усвојиће националистичке пароле и симболе, и што је најважније – прихватиће слоган „етничке Албаније“, која укључује и Косово. Важно је нагласити да су конференцији у Муки присуствовали чланови Централног комитета Комунистичке Партије Албаније и делегати, односно чланови Главне националне организације Албаније, чиме је несумњиво изражена националистичка струја у албанској комунистичкој партији, спремност да се на класичним циљевима и слоганима великоалбанског националистичког програма изгради народни фронт за борбу против окупатора. Оштра и у то вринеме дјелотворна реакција делегата КПЈ није се дуго чекала: одмах после Муке сазвана је друга конференција Главног Народно Ослободилачког Одбора у Лабиноту, на којој је заузет негативан став према „Бали комбатару”.Сва ова дешавања у албанској партији одразила су се на ситуацију на Косову и Метохији, на рад партијских организација и цјелокупног НОП-а међу Албанцима на територији Југославије. Одјек овог колебања, али и скривене доминације великоалбанског национализма у КПА и руководству НОВЕ, може се, а како нам се чини, видјети у политичкој платформи оснивачке конференције Обласне Покрајинске НОВ Косова и „Дукађина“ у Бујану и око НОВЕ 1944. године, о којој је већ било ријечи. Чак и више од тога: предлози да се албанске шћиптарске партизанске јединице на Косову и Метохији потчине команди Главног штаба НОВЕ, о којима се расправљало до љета 1944. године, показују да се албанска партија заправо никада није одрекла одређених претензија према Косову и другим територијама са албанском националном мањином, а да је југословенска парола била само албанска тема ли, а очигледно и под притиском сарадње са КПЈ и НОВЈ, потиснута у други план.Истовремено, током 1944. године, одвијале су се организационе мјере за конституисање нове владе и државе у Албанији, по узору који је постигнут раније у Југославији. Први антифашистички конгрес у Пермету 24. маја 1944. године, који је окупио делегате из цијеле земље, основао је Антифашистички савјет за национално ослобођење Албаније (АВНОА), као врховно законодавно и извршно тијело земље, и између осталог одлучио је да се краљу Зогу забрани повратак у Албанију, прије него што албанска влада не признаје било какав споразум нове албанске владе са владом која би се могла формирати ван Албаније или на албанској територији. Одбори АВНОА и ХО проглашени су јединим властима у земљи. Све ове одлуке потврђене су на првој сједници АВНОА-е непосредно после конгреса. АВНОА се такође обратила Јосипу Брозу телеграмом у којем је наведено да борба народа Југославије „гарантује братство балканских народа и остварење идеје балканске конфедерације“.Друго засиједање АВНОА-е у Берату, 20. октобра 1944. године, прогласило је Национални комитет за привремену демократску владу Албаније, на предлог Јосипа Броза .Очигледно је да је КПЈ одиграла важну улогу у стварању КПА, у организовању Албанског народноослободилачког покрета, у формирању и конституисању органа нове власти и правног карактера нове државе. У завршним операцијама на територији Југославије, тада су, углавном на иницијативу Врховног штаба НОВЈ, учествовале и две дивизије НОВА [Пета и Шеста]. Дјеловали су у долини Лима и у Санџаку, у биткама за Вишеград и Добрун, а на Косову и Метохији – у борбама за ослобођење Призрена и Ђаковице.Настанак аутономних јединица у Србији, као једној од република југословенске федерације, мора се посматрати у свијетлу политике Комунистичке партије Југославије према националном питању, каква се развијала и формулисала пре и током рата, у перспективи преузимања власти иу ситуацији када је та перспектива почела да се остварује. Није, међутим, извесно да је још у време Другог заседања АВНОЈ-а 1943. године решење националног питања у његовом државно-правном аспекту било у потпуности разрађено. У њему ће се углавном расправљати о два аспекта националног питања у државноправном смислу: један ће се тицати међусобних односа и државно-правног положаја „главних“ народа, који чине нову државу, а други ће се тицати положаја националних мањина. У првом случају, полазећи од принципа суверености сваког народа посебно, државна заједница је створена са становишта уставног права кроз добровољно уједињење суверених и равноправних народа, са свим атрибутима државности, уз уважавање неких историјских специфичности приликом формирања „мултинационалне“ федералне јединице – Босне и Херцеговине. Што се тиче националних мањина, ствар је далеко сложенија, јер су оне у принципу могле дјеловати на два начина: могле су да регулишу свој статус у уставу и посебним законима у оквиру концепта суверености грађанских права, без територијалне артикулације политичких права мањине, или су га могле замислити као територијални устав у аутономијама било ког степена и врсте, са потпуним политичким принципом, али увијек по свом политичком принципу, НОЈ. У том случају би се могло размотрити које су мањине и на којим територијама квалификоване за аутономно формирање, што је већ ствар прије свега политичких ставова и одлука. Судбину немачке мањине, најбројније до рата, ријешило се њеним развлашћењем и исељавање у Немачку по завршетку Другог свјетског рата, на основу закључка да се ова мањина, укључена у антијугословенске активности прије рата и у окупационом апарату током рата, понашала нелојално према овој држави; Исту судбину су доживјели и Њемци у неким другим европским земљама.Мађари су добили аутономију у Бачкој,Срему и Банату а Албанци на Косову и Метохији . Становишта смо да смо себи ископали раку када смо тражили да се у Албанији успостави Социјалистичка аутономна покрајина Скадарска са градовима Скадром ,Љешом ,Пешкопејом и Бушатом са пуним правом за српску националну мањину . Нису албански Комунистички прваци били толико против те идеје колико се бунио врх Југословенске партије . Тако ме Светозар Вукмановић Темпо телеграмом обавијестио да „много не лудујем јер није само Скадар Албански већ и Приштина .Једини човјек са киме сам могао слободно разговарати тих преломних дана за Србе у Албанији и Косову и Метохији био је Душан Чкребић “
Ради бољег разумијевања ситуације морамо напоменути ко је био Душан Чкребић? Рођен је 7. августа 1927. године у Нишу, у сиромашној занатлијској породици. Отац му је био обућар, а мајка домаћица. Основну школу похађао је у Врњачкој Бањи и Крагујевцу. У Крагујевац из Врњачке Бање доселио се у јесен 1937. године. Био је ђак Крагујевачке гимназије и у њој је матурирао 1947. године. Учествовао је као добровољац на Сремском фронту, као и у завршним операцијама за ослобођење Југославије, у Трећем крагујевачком батаљону Прве пролетерске ударне бригаде. Из рата се вратио одликован Орденом за храброст и официрским чином. Имао је чин резервног мајора ЈНА.Пред сам крај рата фебруара 1945 .године одлази у Скадар да помогне Српским ослободиоцима о томе Душан Чкребић пише у књизи Мемоарски есеји- Поглед искоса,Веларта Београд, 2009.године : Круну антисрпског деловања Коминтерне и КПЈ је
представљао Четврти партијски конгрес одржан у Дрездену 1928. године када је
донета одлука о неопходности разбијања Југославије и формирања независних ре-
публика Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе, Албаније, док се спомињала /b>
и могућност настанка независне Војводине. Овај конгрес је био и врхунац утицаја Коминтерне на КПЈ и њене подређености Стаљину. Дрезеденски конгрес је био
својеврсни програмски манифест разбијања Југославије, кога ће се сви њени непријатељи слепо држати закључно са разбијањем југословенске државе седам деценија касније. Тезу да су Четврти конгрес КПЈ и његове одлуке биле антисрпска Библија, извориште разбијања Југославије износи у својим
књигама и др Борисав Јовић, последњи председник председништва СФРЈ. Јовић направио историјску паралелу између одлука Дрезденског конгреса
о разбијању Југославије са драматичним догађајима из 1991/92. и 2006. године. /b>
Потпуно је утемељен његов закључак да је Југославија 2006. престала да постоји по /b>
давнашњој жељи и настојању Коминтерне.
У другој глави ове књиге издвојили бисмо поглавље у коме аутор детаљно пише /b>
о тзв. Мартовским преговорима 1943. године између партизана и Немаца,уништавању Срба у Албанији и на Косову и Метохији о размени заробљеника из затвора и концентрационих логора, а који и даље изазивају контроверзне оцене и представљају белу мрљу у домаћој историографији. Морамо напоменути нашу тесну сарадњу са генералом Петром Булатовићем ,најумнији и најпрогресивнијим Србином у Албанији који је политику имао у малим прсту .Он је сагледавао догађаје који ће се десити деценијама касније . Убијен је на подмукао начин да би се зауставила српска тежња ка аутономији у северном делу Албаније ,који је превасходно био насељен српским становништвом . Коминтерну је о
свим преговорима известио Тито тек после њиховог завршетка, иако је Тито имао обичај да о свим важним политичким и војним питањима редовно обавештава Москву, а често и тражи њихово мишљење. Реакције Коминтерне и Стаљина на овај
потез била су негативне, посебно предлог немачке стране да дође до директних разговора између Тита и Немаца. Стаљин је оштро критиковао преговоре тражећи од Тита и Врховног штаба детаљно обавештење. Тито и партизанска страна су такође оштро одговорили изражавајући разочарење због сумње Стаљина и Коминтерне у намере НОП-а. Након тога, даља полемика је прекинута, али је остао горак осећај због великог разилажења идеолошких истомишљеника. Овде су многи и леви и десни Срби критиковали Тита јер је целу ствар скривао од југословенске јавности, и тек 1978. године
јавно, први пут о томе проговорио приликом прославе јубилеја битке на Неретви. /b>
Бавили смо се анализом судбоносних догађаја који су /b>
претходили или били увод у разбијање СФРЈ, а чији је он непосредни учесник и /b>
сведок био: уставне промене 1969-74, усвајање конфедералног Устава 1974; Плава књига и неуспешно залагање руководства Србије из 1977. године да промени неповољну уставну позицију Србије; недовршени Меморандум САНУ који је представљао научно утемељену дијагнозу неповољног положаја Србије и српског
народа у СФРЈ и привредног заостајања у односу на остале југословенске републике, усвајање уставних амандмана 1989. када је Србија повратила свој суверенитет на целокупној територији.
( наставиће се )
