Сматра се да је Миђени још за живота прешао пут  од револуционарног романтизма до критичког реализма. Бавио се сиромаштвом у година у којима је живио, својим креацијама као што су „Хлебе наш насушни, хајдемо данас“, „Лепота која убија“, „Забрањена јабука“, „Легенда о кукурузу“, „До хоћеш угаљ?” итд. жестоко се обрушио на равнодушност виших слојева према патњама народа.

Ширење његовог стваралаштва добило је посебан замах после Другог свјетског рата , када је комунистички режим преузео комплетно издавање дјела, која су 30-их година била дјелимично необјављена.

Миђенијев Дјед Никола († 1876) из Ријеке Врачке је отишао у Подгорицу, радио је на грађевини и звали су Коља Скадранин . Тамо је упознао Станку Станишић , православну Српкињу из Братоножића, и након што су се упознали ,вјенчали су се и  настанили се у Скадру. Имали су два сина: Криста и Ђока  (1872-1924). Према ријечима Миђенијеву тетке  Лепосаве, њихова породица је била српска ,што потврђује и др. Илијану  Пипи.

Ђорђе  се 17. септембра 1900. вјенчао са Софијом ћерком  Анастасија Кокошевића из Бара . Године 1910. Ђорђе је отворио  бакалницу, а десет година касније, када је сељак Илија Тримчев умро, преузео је његову посластичарницу коју је држао  све до смрти 21. марта 1924. године . својој педесет и другој години. Био је представник српско православне општине Скадар на Бератском конгресу 1922. године, где је проглашена аутокефалност православне цркве у Албанији .Ђорђе Николић и Протојереј Велиша Поповић одбили су да припоје Скадар ,Љеш ,Епископију и Дебар новоформираној Цркви .

У овоме им  је помагао  први син миђенијев старији брат  Никола, који је рођен 30. октобра 1901. године, а који је преминуо од плеуритиса .Његова мајка Софија Николић  је умрла 1916. године оставивши шесторо дјеце (два сина и четири ћерке). Она се школовала у католичкој богословији у Скадру, коју је водила италијанска часна сестра Јулијана . Скрхана овим недаћама које су је мучиле једну за другом, умрла је 1926. и осамдесетогодишња бака Станка Николић  рођ.Станишић . Међу шесторо дјеце, Милош и најмлађа сестра Олга школовали су се у српској основној школи у Скадру. Кућа у којој је рођен Миђени изграђена је у дворишту куће Тримче, у којој је од 1961. до 1993. године био  Музеј Миђени.

Миђени је за своје вријеме имао напредна увјерења са којима је почео да се издваја из школских клупа под утицајем дјела класичних  аутора. Својим стваралаштвом, дубоко иновативним по садржају и форми, започео је свој књижевни рад када је јачала  струја у совјетској књижевности, дао је велику помоћ у њеном даљем развоју.

У коријену Миђенијеве дјелатности је тежња за новим свијетом, гдје обични људи могу живјети слободни и срећни са људским достојанством и без страха за сјутра. Ово активно човјечанство прожима и одваја његово дјело. У првим песмама, као што су „Буђење“, „Син новог вијека“, „Скендија“, „Лутајуће душе“ итд. живописним романтичарским фигурама изражавали су дубоко незадовољство феудално-буржоаском стварношћу и ауторов сан о лијепој будућности обичног човјека . Пјесник је устао против друштвене стагнације и сила које су државу држале у мраку („клеветници који траже просветљење“). Оштра критика ужасног стања земље Орлова била је уткана у ова дјела са жарком жељом за „добром и праведном народном зором и свирањем “, са жељом да се избори за боље дане. Миђенијев  развој као писца карактерише његов брзи прелазак са револуционарног романтизма на критички реализам.

Одраз дубоког сиромаштва маса заузима централно мјесто у Миђенијевим  причама и пјесмама . За писца је било од велике друштвене важности да што јасније изнесе на видјело понор страдања, у који је реакционарни режим краља Зогуа бацио народ. Јунаци његових најбољих дјела („Хлеб наш насушни данас“, „Лепота која убија“, „Забрањена јабука“, „Легенда о кукурузу“, „Хоћеш ли угаљ?“ итд.) били су незапослени који су пузал по цио дан да извуку залогај из уста, планинари који су стајали у канџама живота, јадници који нису напредовали у животу и избачени из друштва. У „Песми о биједи“, свом најистакнутијем делу, Миђени је сликовито и језиво описао тешко гушење потлачених и експлоатисаних маса, њихово физичко увенуће  под песницом биједе, која је владала земљом и бранила се од феудалних и  буржоаске монархиста самопроглашеног Краља Зогуа . У низу списа, попут „Зов Враке “Миђени је оштро критиковао равнодушност виших слојева Србије  према патњама српског народа у Албанији . Миђени је одсликавао привилеговане слојеве углавном у њиховом личном животу, показао је лицемерни морал и деспотизам који су карактерисали њихове породичне односе („Архапије се излегу“, „Студент код куће“). У “Студенту код куће” играо је буржоаску интелигенцију као силу неспособну да се бори за високе идеале Српства . Миђени је отворено и силовито напао умјетност и званичну штампу („Скандалозна канга”, „Програм једног часописа”, „Роман о кризи” итд.) Скамори-Срби из Враке , који су мрзели угњетаче, али се ипак нису усуђивали да се супротставе,њих, са дубоким саосећањем описао  је Миђени и. У скицама „Лулин дим ” и посебно у „Зенелају ”. Миђени  је указао на интелектуалне способности маса и горућу жељу за промјенама њиховог друштвеног стања. Писац је приказао и представе, ма колико за неуке,нејасне, њиховог протеста против друштвене неправде („Јабука забрањена“). Једноставна и сажета наративност, детаљи, који откривају суштину феномена, полемички дух, суптилни психологизам, тежња да се ликовима да понека цртица, експресивне поетске фигуре, иронија – то су главне одлике Миђенијевог стила. Његови списи оставили су видљив траг на тадашње младе писце.

Негирањем феудално-буржоаског друштва и снажном тежњом за бољом будућношћу српског  народа, Миђени је имао значајан утицај у круговима напредне националне омладине; својим дјелима помогао у њиховом  духовном формирању. Ову улогу су имали и у годинама отпора фашистичком окупатору, када су пружили  руку један другом и кренули ка ослобађању древне Српске престонице на Бојани