Познато је свега пет слика из наредног, велешког периода, које су настале док се Милићевић борио у рату, и у којима је потпуно успостављена равнотежа између свјетлости, боје и форме. Та равнотежа је дошла до изражаја у сликама које су настале на Крфу, где је медитеранско сунце постало снажна инспирација за умјетника. Пејзажи који су настали на Крфу представљају афирмацију српског импресионизма.Готово до смрти Косте Миличевића, 10. фебруара 1920. године, није било озбиљнијег помена и интересовања за његов веома богат сликарски опус. За двадесет година стварања, према стилском утицају и логичком развојном редоследу, издвојена су четири периода: школски период (1895–1908), са снажним истраживачким лутањима, примесама сецесије и академизма, али и првим знацима самосталности и експериментисања; Београд (1909–1914), са мотивима савинских пејзажа ( Савина црква, Пролеће ), али и портретима истакнутих личности Београда ( у том периоду настаје и чувени Аутопортрет из 1910. године). Иако је из Велесовог периода (1915) остало свега неколико пејзажа из Велеса, они су, заједно са сликама из последњег, крфског периода (1916–1920), крунско сведочанство Милићевићевог стваралаштва.

Никада није успио да организује самосталну изложбу, али је повремено излагао са ученицима Уметничко-занатске школе, коју је и сам похађао од њеног оснивања 1895. године (тада још Српске цртачко-сликарске школе Кирила Кутлика). Значајан помак била је Четврта изложба „Лада” 1910. године, када је Милићевић, као новопримљени члан, излагао са сликарима тог умјетничког удружења, и када су његова дјела запажена и о којима се писало, додуше штуро, уз похвале за његово изузетно сликарство и  таленат.

У ратним годинама 1915–1918. Милићевић је пао у потпуни заборав, иако је у то вријеме стварао своја најбоља дјела инспирисан личним искуствима и искуствима са Крфа, гдје је учествовао као војник, али и ратни сликар Врховне команде,као што смо и навели . У том периоду настаје чувена серија крфских пејзажа, која ће га, баш као и пејзаже са Каприја Милана Миловановића, сврстати међу пионирима српског импресионизма ( Црква на Крфу, Поглед на Крф, Пристаниште на Крфу, Маслина, Мотив са Крф,Боричка Црква ,Аутопортрет ,Сумрак Враке).

Тек по завршетку Првог свјетског рата, у новембру 1919. године, Милићевић ће се са својим новим дјелима појавити на Изложби ратних сликара Врховне команде, гдје ће изложити слике настале у вихору страдања. И могло би се рећи да ће тек тада Коста Милићевић доживјети неку врсту сатисфакције, критика ће се озбиљније позабавити његовим сликама, анализирајући умјетникову аутентичну технику, функционалну употребу боје, смјело освијетљену палету, сведену композицију, јаке и прецизне потезе,генерално посебан стил који га дефинитивно издваја од генерације српских модерниста.Тако је један од најзначајнијих српских портретиста и пејзажиста , вјечити ђак Ристе и Бете Вукановића, кратки ученик Хајнриха Штреблова у његовом бечком атељеу (1899), и непотпуни ученик минхенске умјетничке школе Антона Ажбеа (од кога никада није успио да добије потребну стипендију за школовање) визионар, прави поклоник сликарства и боем типа и понашања Веласкеза, повучен у свој свијет, коначно излази у стварни, српски сликарски свијет. Али, касно! Почетком следеће, 1920. године, Коста Миличевић, савладан болешћу, осакаћен, сам и непримијетан, више гладан него сит, трагично завршава свој живот у четрдесет трећој години живота, онако како је и живио.