Пише :Дејан Бешовић

Други свјетски рат је измијенио политичке савезе и друштвене структуре у свијету. Уједињене нације су основане да ојачају међународну сарадњу и спријече будуће ратове. Велике силе-побједнице у рату: САД, СССР, Народна Република Кина, Уједињено Краљевство и Француска, су постале сталне чланице Савјета безбедности. СССР и САД су постале ривалске суперсиле и поставиле сцену за Хладни рат, који је трајао наредних 46 година. У међувремену, утицај великих европских сила је почео да опада и почеле су деколонијализације Азије и Африке. Већина државе чије су привреде биле оштећене су се посветиле економском опоравку. Политичка интеграција, посебно у Европи, се појавила у покушају да се стабилизују послератни односи и ефикасније бори у Хладном рату.

Најважнији догађај је била Мусолинијева одлука да, у сврху изједначавања престижа с Хитлеровим, предузме сопствени блицкриг у форми напада на Грчку. Поход који је започео 28. октобра, и који се најчешће  назива Италијанско-грчки рат, врло брзо се, захваљујући успјешном отпору слабо опремљене, али добро вођене грчке војске, претворио у још један италијански војни фијаско. Не само што је италијанска офанзива заустављена, него су италијанске снаге одбачене у дубину албанске територије. Још важније је било то да се Грчка ставила на страну Британије и тако дала могућност Британцима да угрожавају њемачке позиције на Балкану, односно бомбардују стратешки важне нафтне изворе у Плоештију.Крајем 1940. Британци су покренули Операцију Компас — прву важнију савезничку офанзиву у Другом свјетском рату — која је за посљедицу имала потпуно расуло италијанске војске у сјеверној Африци. Но,тај се успјех није могао искористити, јер је Винстон Черчил донио одлуку да се британска појачања и други ресурси упуте у Грчку, чиме је изазвао Хитлера да нареди напад на Грчку, познат под шифром Операција Марита.Било је планирано да се напад изведе с територије Бугарске и Југославије — држава које су до прољећа 1941, исто као и Мађарска и Румунија, прикључене Тројном пакту. Но, 27. марта је у Југославији изведен пуч и установљена нова, пробританска влада на челу с генералом Душаном Симовићем.У складу с Черчиловим стратешким замислима, западни савезници су 10. јула започели искрцавање на Сицилију, што је био први корак према избацивању Италије из рата. Иако су осовинске снаге, поготово њемачке, пружале жесток отпор, брзо је постало јасно да се морају повући на италијанско копно. У међувремену су сви ти догађаји имали утицај на фашистичке вође у Риму, које су 21. јула свргнуле и ухапсиле Мусолинија, а нова влада одмах започела тајне преговоре о капитулацији.До капитулације је дошло 8. септембра 1943.године , када је заједно с њом требало бити координисано велико искрцавање код Салерна. Ипак , њемачке снаге под командом фелдмаршала Кеселринга су показале како пише Фицрој Меклејн у својим Мемоарима : као веома веште, како у одбрани од западних савезника, тако и брзом стављању Италије под окупацију. Мусолини је ослобођен акцијом немачких командоса и стављен на чело квислиншке Италијанске Социјалне Републике. У међувремену су Немци, вешто користећи планински терен, задржавали савезнички продор према Риму те постепено створили готово несавладиву одбрамбену линију чији је центар био Монте Касино. Око тог места ће се месецима водити крваве борбе“.Непосредно пред избијање и у првим годинама Другог свјетског рата, Југославија је настојала да сачува своју неутралност. Разлози су првенствено били слабост државе изазвана како неконтролисаним посљедицама велике економске кризе , тако и унутрашњим сукобима, прије свега на етничком плану. Најважнији од њих био је онај између Срба и Хрвата , само дјелимично ријешен компромисом на основу којег је у августу 1939. формирана Бановина Хрватска .

Драгољуб-Бећо  Драгићевић у својој књизи Четнички покрет у Подгорици и Скадру 1939-1944 ,СНО Чикаго  1969 стр .22 пише  :Слабостима Југославије допринио је и њен изузетно неповољан геостратешки положај, односно окруженост државама које су – попут Албаније ,Италије , Мађарске и Бугарске – испољавале иредентистичке претензије према њој. После пада Француске постало је јасно да Југославија не може да очекује ефикасну помоћ западних савезника , па се званична политика владе Цветковић-Мачек све више окреће Хитлеровој Њемачкој, односно Совјетском Савезу , са којим су дипломатски односи успостављени 1940. године.Напор Хитлерове Њемачке да обезбиједи стабилно  залеђе за операцију Барбароса , или да заштити стратешки важна нафтна постројења у Румунији од британског бомбардовања, био је разлог за планирање операције Марита , односно њемачке интервенције у Итало-грчком рату . Југославија је морала да омогући њемачким трупама безбједан пролаз, а као и друге земље у окружењу, 25.марта 1941 .године  принуђен да потпише Тројни пакт и формално се придружи силама Осовине.Међутим, само два дана касније, у Југославији је извршен државни удар групе пробританских официра на челу са генералом  Душаном Симовићем . Иако је нова влада сигнализирала да ће Тројни пакт остати на снази, Хитлер је одлучио да заједно са Грчком војно нападне Југославију.Резултат ове одлуке био је Априлски рат, током којег су њемачке снаге релативно лако побиједиле југословенску војску и приморале је на капитулацију 17. априла 1941 .године .Након што је Југословенска војска поражена и Симовићева влада отишла у избјеглиштво, побједничке Силе Осовине одлучиле су да Југославију подијеле међу собом.Њемачка је тако припојила данашњи словеначки дио Корушке и Штајерске .Италија је, заузврат, анектирала западни дио Словеније, назвавши га покрајином Емоном, а заузела је и велики дио источне обале Јадрана, укључујући Хрватско приморје , већи дио Далмације и Боку Которску. Италија је, кроз персоналну унију са Албанијом , анектирала западну Македонију и већи дио данашњег Косова .

Бугарска је заузврат преузела источни дио Македоније и југоисточни дио данашње Србије.Мађарска је припојила Прекомурје , Међимурје , Барању и Бачку .Остатак је припао новооснованим државама про-осовине, од којих је највећа била Независна Држава Хрватска , настала у Босни и Херцеговини , већем дијелу данашње Хрватске и мањим дијелом данашње Србије. Србија је, међутим, била под окупацијом, али је ту постављена Влада народног спаса под вођством про-осовинског генерала Милана Недића . Италијанске снаге су, међутим, формално обновиле независност Црне Горе, која је добила дио Санџака .Нови режими – најчешће фашистички или шовинистички – готово одмах по формирању, започели су репресивне мјере усмјерене на припаднике „погрешних“ или непожељних етничких група, које су, у зависности од региона, варирале од потискивања националног идентитета и културе, преко протјеривања до масовних физичких ликвидација“.Велика Британија од почетка рата подржавала је партизански покрет на челу са Јосипом Брозом -Титом . О томе најбоље свједочи дворски историчар из Лондона  Басил Дејвидсон : У почетку су у Југославији постојала два покрета отпора, четнички и партизански. Четнички отпор је трајао само до јесени 1941. године, када су њихове вође или пребјегле непријатељу или се вратиле у пасивност.Партизани су наставили да пружају отпор, али са великим губицима за себе. До средине 1943. они су од великог броја малих и лабаво организованих борбених група прерасли у моћну нерегуларну војску. Они су ослободили велика подручја своје земље. Њихове трупе су биле ојачане у борби, а њихове вође су вјежбале командовање. У пет наврата непријатељ је покушао да их уништи у операцијама великих размера; али из сваке од ових офанзива они су излазили јачи него раније.Они су били у контакту са западним савезницима преко официра за везу који су им спуштени падобраном. Био сам један од оних официра за везу. Моја странка и ја смо улетјели у Средњу Босну у љето 1943.године .Тада прича почиње са  партизанском офанзивом против Њемаца и Четника као колаборациониста и народних издајника .“ Ко год је учио историју у СФРЈ јасно му је да је међаше историјске науке „народа и народности “ СФРЈ поставио Дејвидсон а не опскурни на смрт преплашени србијанско-црногорски тужни историчари ,који су се плашили сопствене сјенке и били у служби Јосипа Броза -Тита .Стога се до појаве млађе генерације историчара није ни писало о Српским жртвама а заправо Јеромонах Атанасије Јевтић започео је са Војиславом Шешељем 1982 .године нову еру у изучавању Српских погрома и страдања у Удружењу књижевника Србије -Београд  . Државну политику Србије полако али сигурно почео је да мијења Предсједник Србије Слободан С  Милошевић ,поништењем  Устава 1974 .године и доношењем септембарског Устава 1990 .године уз велики отпор Дедињских комуниста .О томе је у Гласу Срба у Мелбурну један од  прослављених  команданата Дринске четничке дивизије потпуковник  Јово Бањанин записао  децембра 1990 .године бр .156 стр .1  : Слободан Милошевић је велики Српски патриота .Еволутивно престројава нашу миленијум ипо богату традицију и историју враћајући је на прави колосјек .Ми Срби који смо избјегли из Брозове Југославије -Брозославије то најбоље видимо .Само безумни људи очекују да Слободан ,макне богомрску петокраку и стави кокарду,преко ноћи  .У том тренутку Милошевић би био убијен јер Дедиње је избор сваког зла у Брозовој творевини другој  Југославији . Дедиње у себи чува мошти бесмртног Генерала и команданта Драгољуба – Драже Михаиловића и још многих других Српских бесмртника . Молим свој Српски народ да буде стрпљив и мудар а Бог ће све довести на своје мјесто . Када је Војислав Шешељ боравио овдје у Јужном Крсту рекао ми је : Команданте ићи ћу у Титову Кућу Цвећа да иселим Броза .Ни час нисам чекао .Сине Војо ,рекао сам му „још није вријеме “ . Касније ме Војислав Шешељ човјек ингениозног ума и необичне српске и светосавске храбрости обавијестио : Команданте био си у праву .Подигла се ала и врана да брани Тита од мене и моје браће једномишљеника „. Искрено било ми је жао али у неку руку било ми је и драго што нисам омануо у процјени “ .

Завршавајући поглавље о Косову, Метохији ,Скадру ,Љешу и Драчу  који су  такорећи симболи српске националне велетрагедије од 1389. године до данашњих дана,осврнућемо се на наше Српске жртве . До националне трагедије

дошло је и током Другог свјетског рата када се албанској елити пружила прилика да привремено реализује идеју о Великој Албанији. Током остварења те идеје настрадао је велики број људи, претежно оних који су били противници стварања Велике Албаније. О страдању становништва у једној земљи свједоче, великим дијелом, и државни пописи. Република Србија за сада нема прецизан попис српских жртава у току 20. вијека, осим једног, непотпуног, настрадалих

током Другог свјетског рата. Једини званичан државни попис настрадалих у Другом светском рату на простору Југославије обављен је 1964.године- Годишњак за истраживање геноцида, свеска  9., година 2017. године У Другом свјетском рату забиљежено је велико страдање српског народа и на територији Косова ,Метохије и Албаније . После окупације Краљевине Југославије у априлу 1941. године, територија Косова и Метохије подијељена је на три окупационе управе: немачка :Косовскомитровачки, Вучитрнски, Лапски и дио Грачаничког среза), бугарска -дио Гњиланског

среза, Качаник и Сиринићка жупа), и италијанска управа -главнина косовско-метохијске области. На простору Косова и Метохије створена је тзв. Велика Албанија чију су идеју подржавали готово сви становници албанске националности.

Албанско становништво на Косову и Метохији прихватило је окупатора као ослободиоца, а цио чиновнички апарат Краљевине Југославије протјеран је с тог простора након почетка

окупације. Колаборација албанског становништва за вријеме Другог свјетског рата и политика етнички чисте тзв. Велике Албаније прокламована од Италије 1941. године и Друге призренске лиге 1943. године, допринијели су додатном страдању српског народа на подручју Старе Србије,. Насиље и терор над српским становништвом на Косову и Метохији Арнаути су започели су одмах по избијању Другог светског рата. Припадници

Војске Краљевине Југославије нападани су од припадника албанских паравојних формација. Нарочито суров био је прогон колониста, који је имао за циљ да буду застрашени и други припадници српског народа. Посебно тешка ситуација за Србе била је на простору новостворене Албаније . Око 320.000 Срба расељено је на потезу Хан -Хотски -Драч-Корча  . Десетине хиљада Срба било је интернирано у логорима :Пука ,Берат ,Тирана ,Бурељ (послије  другог свјетског рата  комунистички кужни казамат ) .Прилично дуго смо истраживали број Српских жртава – убијеног Српског живља на Космету ,Албанији ,Црној Гори и Рашкој области и овом приликом изнијећемо податке до којих смо дошли по срезовима ( наравно да сматрамо да је број убијених Срба знатно већ)

 : Плавско-гусињски срез : 1650 Срба без Величких жртава геноцида ( о томе сравни : Иван Милошевић ,Предраг Т.Шћепановић ,Душко Секулић,Гојко Кнежевић,Бранко Јокић и др.  ) .По нашим изворима 2755 са посебним освртом на једини концентрациони логор за дјецу у Плаву  у кући Џудовића;

Рожајско -тутински срез : 1977 .Срба у Плавском логору за дјецу и у Врмоши

Новопазарски -пријепољски и прибојски срез : 1211 Срба у градовима и у логорима у Албанији Пуке ,Берат и Љач

Пећко -дечански срез : 5430 Срба ,у самом граду и у логорима Пука ,Долови и Берат ;

Ђаковачки срез : 3214 Срба у граду и у логорима Пуке ,Драч ,Берат ;

Урошевачки срез : 1780 Срба у граду и у логорима Пуке и Берат ;

Вучитрнски срез : 1980 Срба у граду и логорима у Албанији;

Призренски срез : 2198 Срба у граду и логорима : Пуке ,Берат ,Љач ,Тирана ;

Косовско Поморавски и Митровачки срез : 4322 Србина у Поморављу ,Митровици и у логорима :Пуке ,Љач ,Берат ;

Приштинско – Сићевачки срез : 2488 Срба у граду ,приградским насељима и логорима у Албанији и на Бањици;

Гњиланско-подујевски срез : 2190 Срба у самим градовима ,приградским насељима и логорима у Албанији ,Бугарској и на Бањици .

Скадарска област: ( Каменица ,Коплик ,Ливадице од 1956 .године Бајзе  ,Омаре ,Балшићи ,Ивановићи ,Котрабудан,Гриле ,Стари Борич,Млади Борич ,Борич  ,Туралије ,Кула Рашка ,Стари Штој ,Деригнат,Срђ ,град Скадар ,Пуке ,Облике ,Широке,Бушат ,Бушатско поље ,Белиште,Дриваст ,Сард ,Дањ  ) :11209 Срба

Љешка област : 3211 Срба у самом граду Љешу ,Светом Јовану , Љешком пољу и околини ;

Драчка област  : град Драч ,Шијаке ,Голем ,Ново село ,Сукте ,Грамш  4908 Срба .

Тиранска област : град Тирана са околином око 1988 Срба

Бератска област : Град Берат са концентрационим логором Каваје и Берат 6808 Срба ;

Изнијети подаци имају за циљ да послуже даљем изучавању Скривене стране великомученике историје Српског народа на нашем  изворишту .

                            ( крај )