Пише: Дејан Бешовић

Дуго очекивани њемачки напад  започео је 6. априла 1941. године и против Грчке и против Југославије. Настала „битка за Грчку“ завршена је падом Каламате на Пелопонезу 30. априла, евакуацијом експедиционих снага Комонвелта и потпуном окупацијом грчког копна од стране Осовине.Почетни напад услиједио је на грчке положаје на „Метаксасовој линији“ . На 19 утврђења у источној Македонији између планине Велес и ријеке Нестос и још 2 у западној Тракији. Започет је са бугарске територије уз подршку артиљерије и бомбардерских летилица. Отпор тврђава под вођством генерала Константиноса Бакопулоса био је истовремено храбар и одлучан, али на крају узалудан.Бакопулос у мемоарима пише :  Брзи колапс Краљевине Југославије омогућио је 2. оклопној дивизији ,која је кренула из долине Струмице у Бугарској, напредовала кроз југословенску територију и кренула ка југу дуж долине ријеке Вардар  да заобиђе одбрану и заузме витални лучки град Солун 9. априла 1941 .године . Као резултат, грчке снаге у саставу Тврђаве (Војни одсјек Источне Македоније, ТСАМ биле су одсечене и добиле су дозволу за предају од стране грчке Врховне команде. Предаја је завршена сјутрадан, 10. априла, истог дана када су немачке снаге прешле југословенско-грчку границу у близини Лерина у западној Македонији, пошто су сломиле било какав отпор у јужној Југославији. Њемци су 11./12. априла пробили одбрамбене положаје Комонвелта (2 див. и 1 арм. бриг.) и Грка (2 див.) у предјелу Церова и кренуле на југ и југозапад.Док су потискивали Британце према југу, покрет за југозапад угрозио је задњи дио главнине грчке војске (14. дивизија), која је била окренута ка Италијанима на албанском фронту. Војска је са закашњењем почела да се повлачи према југу, прво сјевероисточни бок 12. априла, и коначно југозападни бок 17. априла. Њемачко напредовање ка Костуру 15. априла, међутим, ситуацију је учинио критичном, пријетећи да пресјече повлачење грчких снага. Генерали на фронту почели су да истражују могућности капитулације (само Њемцима), упркос инсистирању Врховне команде да настави борбу за покривање британског повлачења.У том случају, неколико генерала под вођством генерал-потпуковника Георгиоса Цолакоглуа побунило се 20. априла и преузело ствари у своје руке. Потписали су протокол о предаји са командантом Тјелесне гарде Адолфа Хитлера код Мецова истог дана. Услиједила је друга у Јањинама следећег дана (са италијанским представништвом овог пута) и последња у Солуну између три стране 23. априла. Истог дана у Атини, генерал-потпуковник А. Папагос поднио је оставку на место врховног команданта, док су краљ и његова влада кренули на Крит. Отприлике у исто време снаге Комонвелта заузеле су посљедње упориште код Термопила прије њиховог коначног повлачења у луке Пелопонеза ради евакуације на Крит или Египат. Њемачке трупе заузеле су мостове на Коринтском каналу, и ушле у Атину 27. априла и до краја мјесеца довршиле окупацију копна и већине острва, заједно са Италијанима и Бугарима.Једина грчка територија која је до маја 1941.године  остала слободна било је велико и стратешки важно острво Крит, које је држао велики, али слаби савезнички гарнизон који се састојао првенствено од борбено оштећених јединица евакуисаних са копна без њихове тешке опреме, посебно транспортних возила. Да би је освојила, њемачка врховна команда припремила је операцију Меркур , прву ваздушну операцију масовних размера у историји.Напад је започет 20. маја 1941. године. Њемци су падобранцима и једрилицама напали три главна аеродрома на острву, у сјеверним градовима Малемеу, Ретимнону, и Ираклиону. Њемци су наишли на тврди отпор Британаца, Аустралијанаца, Новозеланђана и преосталих грчких трупа на острву, као и локалних цивила. На крају првог дана није постигнут ниједан од циљева.Током следећег дана, међутим, дјелимично погрешном комуникацијом и неуспјехом савезничких команданата да схвате ситуацију, аеродром Малеме на западу Крита заузет је од стране Њемаца. Са обезбијеђеним аеродромом Малеме, Њемци су брзо заузели остатак западне стране острва. Услиједили су озбиљни британски поморски губици усљед интензивних њемачких ваздушних напада око острва. После седам дана борби савезнички команданти схватили су да побједа више није могућа. До 1. јуна, савезничка евакуација Крита је завршена и острво је било под њемачком окупацијом. У свјетлу великих губитака које је претрпјела елитна 7. падобранска дивизија, Адолф Хитлер забранио је даље велике ваздухопловне операције. Генерал Курт Штудент назвао је Крит „гробљем немачких падобранаца“ и“катастрофалном победом.“

Непосредно након пада Крита, генерал Штудент је започео талас одмазде против локалног становништва (Кондомари, Аликјанос, Канданос, итд.). Одмазде су вршене брзо, изостављајући формалности и од стране истих јединица са којима су се суочили мјештани. Крићани су врло брзо формирали групе отпора и у сарадњи са британским агентима СОЕ почели су са узнемиравањем немачких снага са значајним успехом до краја рата. Као резултат, настављене су масовне репресалије над цивилима током читаве окупације (Ираклион, Вијанос, Кали Сикија, Каликратис, Дамаста, Кедрос, Аногеја, Малатирос, итд.).Грчка влада у извјештају 228/06. је 2006. године тврдила да је грчки Отпор убио 21.087 војника Осовине (17.536 Немаца, 2.739 Италијана, 1.532 Бугара) и заробио 6.463 (2.102 Немца, 2.109 Италијана, 2.252 Бугара), уз смрт 20.650 грчких устаника и непознати број заробљених.Према немачким десетодневним извештајима о погинулим у рату, 1944.године немачка војска на терену имала је 8.152 мртвих, 22.794 рањених и 8.222 несталих на југоистоку (Грчка и Југославија) између 22. јуна 1941. и 31. децембра 1944. Према месечним извештајима о жртвама,губици немачке војске на истој ратној позорници између јуна 1941. и децембра 1944. били су 16.532 мртвих (од 1.6.1941. до 31.12.1944.), 22.794 рањених и болесних (од 22.6.1941. до 31.12.1944.) и 13.838 несталих (од 1.6.1941 до 31.12.1944). Највише немачких жртава на југоистоку догодило се у Југославији.Немачка комисија за ратне гробове одржава два немачка гробља на грчкој територији, једно у Малемеу на Криту са 4.468 гробова (углавном из битке за Крит) и друго у Дионисос-Рапендози, на коме почива око 10.000 мртвих пребачених из целе Грчке, осим Крита.

Поменути извештај грчке владе ibid стр. 126 тврди :Да су губици становништва Грчке у Другом светском рату износили 1.106.922, од тога 300.000 услед смањеног наталитета и 806.922 због смртности. Смртни случајеви су подељени на следећи начин: 13.327 смртних случајева у војсци 1940/1941, погинули 56.225, умрли као таоци у немачким концентрационим логорима 105.000, смртни случајеви од бомбардовања 7.000, погинули борци за национални отпор 20.650, умрли на Блиском истоку 1.100, умрли у трговачкој морнарици 3.500, (укупно: 206.922) умрли од глади и сродних болести 600.000. У број жртава концентрационих логора укључено је 69.151 грчких Јевреја депортованих између 15. марта 1943. и 10. августа 1944., од којих се само 2.000 вратило (стр. 68). Број од 600.000 жртава „Велике глади“ помиње се у запису од 5. фебруара 1942. „кратког дневника отпора“ (стр. 118). Процењује се да је током Велике глади 1941-1944 умрло 300.000 људи.Покорену Грчку окупационе силе, Немачка, Италија и Бугарска поделиле су на три зоне контроле.Немци су контролисали Атину, Централну Македонију, западни Крит, Милос, Аморгос и острва Северног Егеја. Бугарска је анектирала Западну Тракију и источну Македонију, док је Италија заузела приближно две трећине земље. Тако су Италијани били одговорни за већи део Грчке, посебно за унутрашњост, где би могао да се јави било какав оружани отпор. Италијанске снаге у Грчкој састојале су се од 11 пешадијских дивизија, груписаних у 11. армију под вођством генерала Карла Гелосоа, са једном дивизијом у италијанској колонији Додеканез. Италијани су заузели прилично опуштен став према својим безбедносним дужностима, али су делимично имали оравдања за такав став. До лета 1942., док је покрет Отпора био у развоју, суочили су се са мало стварног противљења и сматрали су да је ситуација нормализована. Део покрета отпора почетком лета помогао је Србима из Скадра и Враке у подизању општенародног устанка .Немци су се током првог периода окупације ограничили на стратешки важна подручја, а њихове снаге су биле ограничене. Немачке трупе у југоисточној Европи потпале су под 12. армију на челу са фелдмаршалом Вилхемом Листом а касније генералом Александером Лером. У Грчкој су створене две одвојене команде: Солунско-егејска војна команда у Солуну и Јужна грчка војна команда у Атини, за све време трајања рата под вођством генерала Луфтвафеа Хелмута Фелмија.Крит је био организован као тврђава (немачки: „Festung Kreta“) у којој је била смештена 22. пешадијска дивизија. Бугари су окупирали своју зону са Армијским корпусом и, суочени са активним отпором локалног становништва, од почетка су почели да спроводе политику бугаризације подручја.После средине 1942., растом оружаног отпора и спектакуларним уништењем моста Горгопотамос (Операција Харлинг) од стране грчке гериле и британских диверзаната 25. новембра, италијанске власти су узалудно покушавале да зауставе деловање отпора против њихових снага. Герилци су углавном били успешни против Италијана, стварајући „ослобођена“ подручја у планинској унутрашњости, укључујући значајне градове, до средине 1943. године. Тада су, међутим, немачке трупе почеле да се премештају у Грчку. У земљу су уведене елитне формације као што су 1. оклопна дивизија и 1. брдска дивизија и у очекивању могућег савезничког искрцавања у Грчкој (концепт који су сами савезници намерно промовисали како би прикрили намере за искрцавање на Сицилију) и као гаранција против могуће италијанске капитулације.Те снаге, посебно искусне брдске трупе, ангажоване су у великим против герилским операцијама на подручју Епира. Њихове операције биле су успешне у томе што су смањиле претњу герилских напада на окупационе снаге, али њихово често брутално понашање и политика масовних репресалија резултирали су масакрима цивила, попут оног у Комену 16. августа, масакра у Дистому или масакра у Калаврити у децембру. У очекивању италијанског колапса, немачка командна структура на целом Балкану је реорганизована: Група армија Е под Лером преузела је власт у Грчкој, надгледајући и немачке снаге и италијанску 11. армију.(Италијанска капитулација у септембру довела је до тога да се већина италијанских јединица није предала Немцима, мада су друге, попут дивизије Пинероло и коњичког пука Ланчјери ди Аоста, прешле у герилу или одлучиле да се одупру немачком преузимању. То је резултирало кратким, али насилним сукобом Немаца и Италијана, праћеним зверствима над италијанским ратним заробљеницима, попут масакра дивизије Акви на Кефалонији, што је приказано у филму Мандолина капетана Корелија. Поред тога, британске и грчке снаге покушале су да окупирају Додеканезе под надзором Италије, али су они и њихови италијански савезници поражени у краткој кампањи (види Битка за Додеканезе).Крајем 1943.године  и прве половине 1944. године, Њемци су у сарадњи са Бугарима и потпомогнути грчким колаборационистима  покренули акције чишћења против грчког отпора, прине свега против комунистичког ЕЛАС-а, док су ушли у незванично примирје са десничарским ЕДЕС-ом. Истовремено, рације британских и грчких специјалних снага биле су све учесталије на егејским острвима. Коначно, напредовањем Црвене армије и преласком Румуније и Бугарске на страну савезника, Њемци су били присиљени да евакуишу копнену Грчку у октобру 1944. године, иако су у изоловани гарнизони остали на Криту, Додеканезу и разним другим егејским острвима до краја рата 1945. године.Окупација Грчке, тачније грчких острва, појављује се у неколико књига и филмова на енглеском језику, заснованих на стварним нападима специјалних снага, попут Несрећно се срели под мјесечином, Критски тркач, измишљених попут Топови Наваронеа, Бјекство из Атине, Мађионичар, Они који се усуде и Мандолина капетана Корелија. Значајни грчки филмови који се односе на период, рат и окупацију су Очи, Шта си радио у рату, Танаси? и Поручник Наташа.

С друге стране умјесто силног отпора у Грчкој Српски народ је био готово десеткован како у Србији ,Црној Гори и данашњој Хрватској .Прва, друга и трећа Југославија су у својој унутрашњој структури имале поједине јаке етничке групе чији је заједнички именитељ била

мржња према држави, али и према српском становништву. Међу тим

групама била је и албанска чији је велики број припадника за све вријеме

трајања Југославије радио на реализацији идеје о „природним и лингвистичким“ границама, то јест на идеји стварања такозване Велике Албаније. За остваривање тог пројекта била је по требна кохезиона сила која би окупила цјелокупно албаско становништво на Балканском полуострву око те идеје. Рјешење је пронађено у ширењу национализма међу албанским становништвом, то јест у развоју националне свијести. Међутим, на путу реализације идеје о тзв. Великој Албанији стајали су интереси других народа на Балканском полуострву. Другим ријечима, српско, грчко и македонско становништво живи на територијама на које претендују заговорници тзв. Велике Албаније и заједно са албанским становништвом вје ковима дијеле тај животни и економски простор. „Спорни“ простори, запад ни дио Македоније, Косово и Метохија, Чамерија, али и дјелови уже Србије и дјелови Црне Горе, пред стављали су попри ћште

сукоба и преплитања националних интере са становништва ко је ту егзистира. Почев од 1690, а посебно од 1878. године, па до данашњих дана, албански злочини над српским становништвом на Косову и Метохији ,Враки ,Скадру ,Љешу и Драчу

попримају одлике систематског биолошког уништавања српског народа. Ти злочини су и чињени је у име тзв. Велике Албаније ,која не заговара само чисту политику већ и национално етнички чисту државу .Док је за највећи дио албанског становни штва национализам био фактор изградње, за српску и југословенску државу он је дјеловао као

дезинтегративни фактор. Југославија је стамено стајала као брана албанском се цесионизму. Међутим, иако су власти све три Југославије гарантовале опстанак Ко сова и Метохије у саставу српске државе, нису биле гарант опстанка српског народа на том простору, јер се српско становништво са територије Косова , Метохије и Албанији непрестано исељавало због албанског насиља и терора над њим. Херметизам, односно само затвореност и учк имђккј Идеја тзв. Велике Албаније присутна је и данас, иако Југославије одавно нема. Интелектуални кругови  албанског становништва појачавали су и подстицали албанску тежњу за остварењем тзв. Велике Албаније. У таквим околностима, ради остваривања идеје о етнички чистој држави, појединци и одређене

албанске наоружане и паравојне формације узимали су себи за право да

уништавају српско становништво. Идеја тзв. Велике Албаније резултирала је у разним периодима многобројним, монструозним и ирационалним злочинима над српским становништвом.

Прогон српског становништва, оног с којим су вјековима живели,

албанско становништво започело је, колико је познато из историјских

докумената, у време Велике сеобе Срба 1690. године, да би то било на-

стављено и у 18. и 19. вијеку, а потом интензивирано од 1878.године.

Велики прогони српског становништва организовани су у периоду од

Прве призренске лиге 1878.године до завршетка Првог свјетског рата, и продужени су кроз читав 20 вијек. Нарочито суров прогон изведен је током Другог свјетског рата, да би се та пракса спроводила и у периоду трајања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ); тај континуирани процес је кулминисао 1999. године када је са Косова и Метохије протјерано и избегло око 280.000 грађана српске националности и око 50.000 припадника других мањинских заједница. Прогон се ни тада није зауставио него је 2004. године организован још један,као што се није ни зауставио прогон Српског живља у Албанији ,детективан кроз описане четри сеобе Врачана ,велике погроме у Елбасану и Драчу и етничко чишћење Корче које је резултирало разбијањем Српске заједнице која је у Албанији бројала око милион становника .

Карло Умилта, италијански дипломата, лично гледајући прогон српских

колониста и старосједиоца, навео је у својим мемоарима да : Албанско становништво на почетку Другог светског рата у Југославији и Албанији имало намеру да истреби целокупно српско  становништво на територијама где су заједно живели.  Изјава албанског првака Ферада-бег Драге да је дошло вријеме

„да се истребе Срби“, на извјестан начин доказује истинитост тврдње

поменутог италијанског дипломате.

Подстицај за истребљење српског

становништва долазио је из саме Албаније. Примера ради, тако је Мустафа Кроја, предсједник квислиншке владе Албаније, приликом посјете

Косову и Метохији средином 1942. године, убјеђивао албанске вође да

треба настојати да се српско становништво на Косову и Метохији што

прије одстрани: „Све староседеоце Србе прогласити колонистима и као 

логоре у Албанији. Колонисте треба убијати.“ како смо већ више пута цитирали .На Косову и Метохији и у данашњој Албанији  током Другог свјетског рата над српским становништвом чињени су ратни злочини и злочини против човјечности од припадника албанских оружаних формација, група и појединаца

што потпада под дио члана 6. Статута Међународног војног суда у Хагу  -протпколи из 1904 .године. који је

придодат Лондонском споразуму о гоњењу ратних злочина од 8. августа

1945. године, а потписник тог документа је и Југославија. Међу те ратне злочине убрајају се убиства, злостављања, одвођење цивилног становништва са окупиране територије на принудни рад или за који други циљ, убиства или злостављања ратних заробљеника или особа на умору, убијање талаца, пљачкање јавне и приватне имовине, намјерно разарање градова и села или пустошење неоправданом војном силом, док се у злочине против човјечности убрајају убиства, истребљења, поробљавања,

депортације и остала слична нечовјечна дјела против ма ког цивилног

становништва прије или током рата, или прогањања на политичкој или

вјерској основи у извршењу или у вези било којег злочина који потпада

у надлежност суда. У завршним поглављу осврнућемо се на број српских жртава побијених од стране албанских војних формација ,са нагласком на кључну луку Јадранског приморја – Драч .

                         (наставиће се )