Пише :Дејан Бешовић

Ахмед-бег Зогољи  је приликом свргавања са власти избјегао у Југославију, одакле је преко свог зета Цано-бега Црноглавића (Круезију) организовао пограничне арбанашке одреде, које је Југословенска влада на челу са Николом Пашићем ( Кољ Паша) снабдијевала   оружјем и муницијом. Ти одреди упадају у Арбанију гдје савладавају оружане формације католичких барјака, свргавају Фан Нолијеву владу и поново успостављају Зогуов режим (1924). Зогољи  се драстично обрачунао са опозицијом. Да би унио страх у костима свим намјерницима отпора, на јавним мјестима је вјешао и своје потенцијалне противнике. Сукобио се потом и са својим зетом Цано-бегом, којем је прије тога подарио министарски положај, затим га замијенио и поставио за амбасадора у Чехословачкој, гдје га је руком плаћених убица и ликвидирао. Напушта пријатељство са југословенском владом и склапа, 1926. године, Тирански споразум са Италијом, стављајући се под њену заштиту. Пошто је учврстио свој лични режим, прогласио се 1928. године за краља Арбаније.

Првих година Ахмед-бегове владавине Врачани су предахнули од националног и вјерског притиска. Одали су се свом мирном сеоском животу као поданици арбанашке државе. Економски су се опорављали. Слободно су испољавали своја национална и вјерска осећања и обреде у Православној цркви и ван ње. Српска дјеца Враке су похађала школу и слушала наставу на свом матерњем, српском, језику. Но, ускоро је настао преокрет у почетну притајен, па јаван и на крају врло агресиван.

Ахмед-бег Зогу није се разликовао од других арбанашких страначких политичара и државника да се у арбанашку аутокефалну источно-хришћанску цркву укључе припадници исте религије, аутокефалне српске и грчке цркве, а у намјери да се изврши потпуна асимилација неарбанашког живља у Арбанији. Но, он није спроводио такву политику док се није обрачунао са својим политичким противницима и учврстио личну власт.

Године 1928. Зогу је оцијенио да је његов положај као владара “земље Орлова” стабилан, преузима мјере одрођавања неарбанашког у арбанашки живаљ, које су свом силином погодиле Врачане. Врачанима је ултимативно наложено да слушају богослужење и врше верске обреде за време духовних празника, крштења дјеце, вјенчања и сахрана на арбанашком језику и да прихвате нови (грегоријански) уместо старог (јулијанског) календара, којег је арбанашка ортодоксна црква прихватила. У Основној школи у Враки уведена је настава на арбанашком језику са свега два часа недељно у познавању српског језика. Врачански свештеник Велиша Поповић, родом из села Каменице, интерниран је за Валону, а уместо њега постављен је ортодокс Арбанас.

 Врачка  црква преузимала је земљу Врачана који су остајали без потомства. Она је тиме стекла солидан иметак. Пошто је црква била склона паду, продато је, 1921. године, нешто црквене земље, те је стеченим новцем извршено реновирање цркве чиме је побољшана њена унутрашња духовна и умјетничка вриједност.

Поред цркве у младом Боричу подигнута је 1879. године Парохијална четвороразредна школа у којој је настава извођена на српском језику, друга ове врсте на арбанашком тлу (после скадарске). Првих двадесетак година настава је у њој повремено извођена, јер су учитељи били свештеници врачанске цркве, који су повремено долазили из Скадра. Школу су похађала само мушка дјеца. Године 1893. забрањена је настава у школи, јер није имала одобрење (ферман) од турске власти. Наредне године у Скадру борави српски конзул из Приштине Бранислав Нушић, који предлаже српској влади да отвори конзулат у Скадру, да би се, поред другог, позабавио радом српских школа у Арбанији, а самим тим и радом српске школе у Враки. Овај предлог није прихваћен, јер је српска влада препустила Скадар сфери утицаја Црне Горе, која је баш тада отворила свој Конзулат у Скадру са конзулом Лазаром Мијушковићем. Он је затражио од своје владе да школа у Враки којој је одобрен рад стекне статус световне заграничне школе и да се именује и учитељ и свештеник за цркву. Но, Врачани инсистирају да добију само свештеника из Црне Горе, који би обављао и дужност учитеља са учитељском платом.

Школа у Младом Боричу одиграла је значајну улогу у очувању Српског  националног идентитета Врачана.

 Са друге стране сви интермирци су пуштени  из интернације на интервенцију југословенске дипломатије конкретно  Милана Ракића и Јована Дучића  Враћен је у Враку и поп Велиша Поповић да настави духовничку службу. У основној школи је обновљена настава на српском језику.Милан Ракић у својству изасланика- Министра Југословенске владе, посјећује Враку  у марту, 1930 .г.гдје остаје три мјесеца у Котрабудану Грилском код Чеда Брајовића .Овај великан Српске поезије , помаже Врачанима и у сеоским пословима. Неријетко је било видјети како Милан Ракић ,тјера живо на воду са сељанима : Грила ,Омаре ,Младог Борича,Старог Борича ,Раша ,Куле ,Котрабудана ,Туралија ,Куле ,Деригњата.

Године 1931. арбанашке власти обнављају читав ранији поступак, али у драстичнијој форми: довођење попа ортодокса и интернација српско-православног свештеника  и угледних Врачана, постављање у школи два арбанашка учитеља и прогон дотадашњих учитеља, брачног пара Лазара и Видосаве- Виде  Брајовић,које протјерују из Враке за Црну Гору .Лазар Брајовић није одмах напустио Албанију ,за разлику од његове супруге .Склонио се у Ферези  код својих рођака Брајовића . Сазнавши То Дукађински кнез Ђовани Доши ,га је тражио по Враци . Лазара преко Скадарског језера превозе чуном – трабакуњом Љубо  Брајовић и Ћазим Каписазовић у Зету ,како би се избјегло веће зло .