Разлог напуштања Михаиловића од стране Западних савезника jе: Наводно ниjе се борио против окупатора. Међутим, какву су то помоћ савезници Михаиловићу уопште давали да би се он борио, када jе позната обелодањена савезничка документациjа, коjа каже да jе укупна воjна помоћ у наоружању коjу су Енглези избацили четницима (1941-1943) износила: 1.742 пушкомитраљеза, 820 митраљеза, 1.872 пушака и 492 пиштоља, што jе укупно 4.962. Да ли се са 4.962 комада оружjа уопште могла водити борба против окупатора? Примера ради, само jе партиjски лист „Борба“ у септембру 1942. године обjавио вест да jе 6.000 хрватских домобранаца заробљено – читати: предало се партизанима. Дакле, више су Хрвати дали оружjе комунистима него Енглези Дражиним четницима. Са том мизерном испоруком нису се могла наоружати и опремити ни три воjна корпуса у Србиjи, коjи су у просеку имали 2.000 и више бораца. Само jе у Србиjи таквих корпуса, без истурених штабова, било 35. О jединицама изван Србиjе и да се не говори.
Далеко од тога да jе напуштање ђенерала Михаиловића уследило због тога што се ниjе борио против окупатора онолико колико су савезници мислили да jе потребно.
Јасно jе да су Енглези управљали судбином Краљевине Југославиjе, jер се краљ Петар II Карађорђевић налазио код њих. Владе Француске, Белгиjе, Холандиjе и Норвешке коjе су се налазиле у Лондону, баш као и jугословенска, када jе започела инвазиjа у Нормандиjи, 6. jуна 1944. године, опоменуте су да пренесу своjим народима преко BBC-а да не ступаjу у преурањене акциjе и лозинка преко савезничких радиjа била jе за све њих: „Стрпљење и дисциплина!“ Исто тако су Енглези подупирали jугословенску краљевску владу после преурањеног устанка 1941. године, да поручи свом народу да чека и све су енглеске станице обjавиле следећу заповест: „Свима вама коjи сте спремни за одлучну битку даjемо ову опомену: Немоjте преурањивати. Немоjте се отворити пре времена. Ми ћемо вам дати знак када буде требало. Дотле штедите се и будите спремни, jер су ваши животи драгоцени и као помоћ у одлучном часу и као снага после рата за обнову Европе. Сачуваjте наjвећу дисциплину у редовима ваших организациjа, jедан милион неорганизованих људи мање вреди него стотину дисциплинованих бораца у моменту отпора. Зато чекаjте знак генерала Аjзенхауера са запада и генерала Вилсона са jуга. Дотле се чуваjте од неприjатељске провокаторске пропаганде, те да не отпочнете преурањено акциjу!“
Дакле, има ли jасниjег доказа за безобзирност и безобразност Енглеза према Србима, посебно ђенералу Михаиловићу и отаџбинскоj воjсци и дволичност енглеске политике, коjоj jе у првом плану било да Југославиjа 1941. године буде жртвована у рату против на*изма, jер jе у томе налазила интерес. Ко се томе супроставио постаjао jе жртва. Тако су ђенерал Михаиловић и краљевска воjска оптужени да се не боре против окупатора а претходно су им сами Енглези ускраћивали то право, саветуjући да чекаjу погодан тренутак када ће им они дати знак са jуга и запада, а да притом нису ни имали намере да се искрцаjу на Јадрану и реше питање рата вариjантом продора преко Југославиjе.
Наравно да jе и поред ових радио-апела било окршаjа против окупатора после 1941. године, али све то Западним савезницима ниjе било важно, jер им Југославиjа после победе код Ел-Аламеjна и заузимања Средоземља више стратешки ниjе била важна, као ни то да ли тамо неко убиjа немачке воjнике. На против, у њиховом интересу jе било да се Немци не убиjаjу, да би били слати на Источни фронт, чиме би Совjети додатно слабили снаге, а они jачали пред престроjавање и цртање нове карте Европе и света.
Тито jе пошао у рат против Хитлера са паролом „Сваки убиjени Немац jедан мање на Источном Фронту“. А масакрирање становништва после немачких бомбардовања: „Свака бомба овде jедна мања на Источном Фронту“. Колико jе Тито онемогућио Немаца да иду на Западни Фронт па да му зато Англоамериканци укажу помоћ?
Борба у Краљевини Југославиjи jе заправо био део стратешког и дугорочног плана о томе ко ће кога да истисне са Баклана: Енглези Совjете или обрнуто. У таквоj констелациjи снага и Титов и Дражин покрет само су искоришћени ради виших циљева. Енглези нису могли у тоj борби да победе, то jе већ било евидентно 1943. године, jер jе активност Црвене армиjе против Немаца била далеко већа.
Сами Енглези па и Западни савезници су гледано из данашње перспективе у Другом светском рату однели пирову победу. Јер, они су ушли у рат у Европи да би спречили Хитлерову Немачку да овлада Источном Европом и Балканом. Ти региони остали су под тираниjом Совjетског Савеза. Хитлерова окупациjа смењена jе Стаљиновом окупациjом, не мање суровом од на*истичке. На Далеком Истоку, западне силе ушле су у рат да спрече Јапан да овлада Кином. Кином jе стварно овладао комунизам уз помоћ Совjетског Савеза и кинески народ jе изгубио слободу исто онако као и 130 милиона некада слободних Европљана.
Остало им jе само да звецкаjу атомском бомбом – коjу су на краjу бацили на Јапан да би ставили Стаљину до знања да нису за потцењивање и да спусте гвоздену завесу.
Али, зато jе неко морао да плати све њихове цехове и лоше потезе коjе по правилу све велике силе праве, али их никада не признаjу. Испоручили су их поново српском народу. О томе нам jасно говори и изjава потпредседника Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимера, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маjа 2000. године, у коме се поред осталог каже: “Рат против Савезне Републике Југославиjе вођен jе да би се исправила погрешна одлука генерала Аjзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо мораjу стационирати амерички воjници, те да се тако надокнади оно што jе пропуштено године 1945“.
Наравно, са падом Берлинског зида све се из фундамента изменило. Предаjом Краљевине Југославиjе совjетском интересном блоку, са њиме и Титу, Енглези су куповали совjетску крв на источном фронту да би своjу штедели што дуже могу. Када jе реч о Краљевини Југославиjи, савезницима jе било важно само да се немачке трупе не шаљу преко Јужне Србиjе у Средоземље и зато су инсистирали да се железничке комуникациjе прекину, што су четници и учинили, чиме су обимно хваљени у савезничким извештаjима; Дража и jош неки команданти су добили неколико похвала, одликовања, итд. Од тада, Југославиjа савезницима са чисто воjног аспекта ништа ниjе значила, па су тврдње о неком хероjском отпору Титових партизана коjе су биле од непроцењиве вредности савезницима више него обична перфидиjа. Уосталом, да су Западни савезници ишли резоном да Титов покрет заиста наjвише проблема задаjе окупаторима могли су паралелно са Нормандиjом извршили искрцавање у Југославиjи 1944. године и уз помоћ партизана лако савладали окупатора и краћим путем се приближили границама Трећег Раjха.
Треба нагласити да комунистичкоj мегаломаниjи у то време ниjе било равни. Тако jе Титов идеолог Милован Ђилас у априлу 1944. године писао да су партизани до тада убили 300.000 немачких воjника. Наравно да су Енглези знали колико им Титови партизани стварно могу бити од помоћи, али су их подржавали као алиби за напуштање Михаиловића због Стаљина. На краjу, морали су да ангажуjу чак и своjу авиjациjу и исправљаjу оно што Тито ниjе био у стању чиме су сами плаћали цех за своjу подвалу са jугословенским комунистима, тj. хрватским партизанима – како их jе jедно време називао Винстон Черчил. Уместо да им користе – Титови комунисти су их много коштали, али све су морали да трпе, jер су Стаљину завештали Краљевину Југославиjу. Последње немачке снаге су се повлачиле тек када jе Берлин био угрожен. Група Армиjа Ф ниjе имала намере да евентуалном концентрациjом након извлачења из Југославиjе удари у леђа савезничким трупама коjе су опколиле Берлин. Заправо, jош септембра 1944. године, преко Американаца су тражили да се предаjу Дражи и његовим воjницима. Одступали су плански из Југославиjе што прозвасмо неким ослобођењем Југославиjе, а борбену заштиту своjих трупа, због савезничких бомбардовања или напада партизана: завршним операциjама за ослобођење Југославиjе.
У таквоj замршеноj игри, разуме се, многи се користе ради виших циљева и интереса. И сам Тито jе позвао народ у масовну погибиjу да би се докопао власти. Међутим, насупрот тврдњама дванаестака – Петар се држао сасвим друкчиjе. Он ниjе желео да шаље народ у масовну погибељност и у томе jе суштинска разлика између њега и Тита.
Наjпре се упорно одупирао све жешћим енглеским притисцима. Не желећи да изневери Стаљина, Черчил га jе упорно притискао да смени владу др Божидара Пурића где jе министар воjни био ђенерал Михаиловић и да образуjе владу по вољи Титу, односно Националног комитета ослобођења Југославиjе (НКОЈ-а) – владе КПЈ, конституисане после Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославиjе (АВНОЈ-а) у Јаjцу, 29. новембра 1943. године. Према публицисти и дугогодишњем истраживачу Пери Симићу коjи jе нашао капитална документа, АВНОЈ ниjе ни могао да заседа, jер ниjе било кворума. Комунистима нису само мањкали делегати из Србиjе, коjи су по Симићевим речима броjали 24 од 53, већ из целе земље. Из Македониjе и Рашке ниjе дошао нико.
