„Драги моји родитељи, немојте да се секирате, јер хвала Господу Богу остају вам још два сина. Ја сам осуђен на смрт. Немојте да плачете, будите храбри. Можда ће ме скупштина помиловати. Ништа нисам украо, никога нисам убио. Савест ми је мирна, част ми је чиста и нека идем као такав“.
Овим ријечима се уочи стрељања 1. априла 1946. године од својих најближих писмом исписаним на доњем вешу опростио бивши омладинац ЈВуО Сава Поповић – Гембеш, 18-годишњи ученик Трговачке школе и фудбалер из Обреновца. У породици је сачуван и примјерак књиге „Ана Карењина“ на чисјим су се страницама потписивали затвореници.
Породица Бориса Јакушева, као врангеловца, доселила се 1920. године у Белу Цркву. Након завршеног Техничког факултета остао је у Београду и био поштански чиновник и технички надзорник у главној телеграфској станици. У вријеме рата није учествовао у раду ниједне политичке организације. Кратко вријеме са породиом је живио у Берлину од јуна до спептембра 1942. године, гдје је био на усавршавању. НКВД га хапси 13. новембра 1944. године на Сењаку, па пошто у нипта сумњиво нијесу нашли, предат је ОЗНИ и затворен на Бањици у соби бр. 16. Оданде је слао писма супрузи о томе шта да му донесе (зубну пасту, чарапе и слично). На једном мјесту каже .“ За храну за мене троши што мање“, а на другом: „Храну увијај у исечке из новина „Енгклески у 100 лекција“ по 6, 7 комада“. Једино је то од њега остало.
Стријељан је 27. фебруара 1945. године на Бањици, а породица никада није добила смртну пресуду. Надлежни су им само усмјено потврдили шта се десило. Жена Ана и кћерка Јелена илегално су емигрирали преко Трста 1951. године и избјегле у Канаду, гдје и данас живе.
(Из књиге „ОЗНА-репресија комунистичког режима у Србији 1944-1946. године“, а утора Срђана Цветковића и Немање Девића)
(наставиће се)
