(текст објављен на порталу „Српска 24“ у фебруару 2024. године)
Пише: Иван Милошевић
Бошњаци су у идеолошкој офанзиви. Шербо Растодер са страница „Вијести“ расветљава злочине над муслиманима у Шаховићима прије 100 година, а Суљо Мустафић и Мирсад Растодер из Сарајева шире страх од Начертанија и Велике Србије. Наравно, о својим злодјелима ни слова! А није да их је мали број, напротив, има их и више него довољно, али нико их не помиње. Чак и православни о томе ћути и њихови политички и остали представници нерадо о томе говоре. Онда и не чуди актуелна идеолошка бошњачка експанзија!
У Плаву и Гусињу током рата није било четника, али је зато било Бали вулнетарија и Муслиманске милиције.
Војне јединице Муслиманске милиције и Бали вулнетари од 1941. до 1945. године у околини Плава и Гусиња побили су око 1600 Срба. Побијени нијесу били припадници било каквих војних и идеолошких покрета током Другог свјетског рата, већ житељи тога краја којима је једини гријех био што су православни Срби. Муслиманска милиција и Бали вулнетари су биле фашистичке јединице муслимана и Албанаца који су се након слома Краљевине Југославије и под покровитељством Италије залагали за Велику Албанију. У саставу тих јединица већином су били муслимани и Албанци из Плава и Гусиња. О овим злочинима данас се у Црној Гори мало зна и у уџбеницима о томе нема ни слова, а као сарадници окупатора једино се помињу четници. За злочине о којима говоримо званична црногорска историографија тврди да су их починили припадници злогласне СС дивизије Скендербег, али се не наводи да су у њиховом саставу били домаћи муслимани и Албанци.
Муслимански и албански интелектуалци у Црној Гори и након 75 година од злочина који су током Другог свјетског рата починили њихови сународници ћуте, али зато надугачко набрајају све злочине које је је њихов народ претрпио од четника. Не умањујемо значај било којег злочина, па ма са које стране долазио, а овим текстом не желимо ни да заузимамо нечију страну и прекопавамо по гробовима и бројимо ко је више невиних цивила побио. Међутим, мислимо да је дошло вријеме да се и наша браћа муслимани и Албанци осврну иза себе и прихвате да током претходних седамдесетак година нијесу само они били жртве, како често себе приказују, већ да су и њихови припадници окрвавили руке убијајући невине људе само због тога што су били припадници другог народа и вјере. Такође, мислимо да је вријеме лажног братства и јединства прошло и да се неко и међу муслиманима и Албанцима мора огласити поводом злочина у Плаву и Гусињу, јер једино истина о свему ономе што се тих несрећних година дешавало у Црној Гори може бити љековита и научити нас да никада више због туђих интереса или историјских неправди кренемо једни на друге. Неки од потомака побијених Срба, као и истраживачи о злочинима над православним живљем у Плаву и Гусињу, најавили су и подизање оптужнице против ратних злочинаца. Истина нико од њих није међу живима, али одлуком суда и утврђивањем истине о почињеним убиствима могли би се барем порушити њихови споменици који се данас налазе у Плаву и Гусињу. Они су најавили су да ће ускоро покренути судски процес како би се саопштила истина о свему што се над православнима дешавало у Плаву и Гусињу док је тим крајем ратних година владала Муслиманска милиција и Бали Вулнетари.
О овој теми прије четири године обимну књигу „Злочини над православним становништвом у Горњем Полимљу од 1941. До 1945.“објавио је Предраг Т. Шћепановић, историчар из Колашина. Ова књига стидљиво је представљена у црногорској јавности, а од званичних дворских историчара једноставно је прећутана. На страницама те књиге налази се списак од 1600 Срба које су током четири године у Плаву и Гусињу свирепо убили припадници Муслиманске милиције и Бали вулнетарија. Прва жртва несрећног рата и вјековне мржње неправославног живља према Србима у поменутој области је Анђа Аџић, која је у Плаву нестала још у мају 1941. године. Друга жртва био је Саво Рајковић кога су муслиманске и албанске јединице убили у јулу 1941. године на Малом Виситору. Злочини над православним становништвом учестали су након јулског устанка, јер велика већина муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња нијесу благонаклоно гледали на побуну против италијанског окупатора, јер су се одмах након капитулације Краљевине Југославије ставили у службу Италијана. То и не чуди када се зна да је муслимански и албански живаљ Плава и Гусиња са муком и под великим притиском прихватио црногорску власт након балканских ратова. Отпор започет у то вријеме трајао је све до до слома Краљевине Југославије и није тајна да су та два народа Италијане, али и усташе, третирали као ослободиоце од мрског црногорско-србијанског државног ланца.
Осман Растодер је вјероватно најистакнутија личност у Плаву и Гусињу током Другог свјетског рата. За муслимане он је несумњиво херој што свједочи и намјера гусињских главара да прије неколико година једну улицу у том граду назове његовим именом. Шћепановић о Осману Растодеру саопштава другачије податке.Осман је рођен 1882. године у Петњици, а након школовања 1929. године постављен је као имам и матичар у Петњици. На састанку мулсимана у Петњици 20. јуна 1941. године изабран је за команданта Муслиманске милиције.
-У вријеме јулског устанка хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народне побуне у беранском срезу. Он је организовао бројне нападе на територију беранског среза ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. У злочинима се посебно истакао 28. јула 1944. године када су припадници злогласне „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије и њихове вјерне слуге из муслиманске милиције само за два сата у селима Горњој Ржаници и Велици заклали, спалили и убили преко 750 жена, дјеце и стараца. При крају рата се склања у Дреницу, гдје води борбу против партизана, а новембра 1945. враћа се у родни крај. ОЗНА га је убила јануара 1946. као одметника нове власти- наводи Шћепановић.
И биографија Шемса Феровића,рођеног Плављанина и предсједника плавске општине од 1937.године, не заостаје за Растодеровом. Феровић је са својим братом од стрица Ризом и Саљом Никочевићем, 1941. године формирао Главни штаб одбране, затим чете добровољаца – вулнетара (фашистичке албанске милиције).
–Остао је упамћен по томе што је у јулу 1941. године организовао убиство 38 Срба у Плаву. Он је на плавском гробљу ножем распорио свога кума Мирка Прашчевића из Брезојевице и свога побратима Млађа Дашића. Шемсо и Ризо су по злу познати Феровићи. У Плаву и Гусињу починили су много свирепих злочина над православним Србима, а међу најодговорнијима су за злочине у Велици. Земаљска комисија за утврђивање злочина ставила им је на терет „паљевине, пљачке, туче, силовања и интернације“ за 318 оштећених и то по изјавама 900 свједока из Полимља и Велике.Крајем рата, средином новембра 1944. побјегао је у Албанију гдје извршио самоубиство – пише Шћепановић.
Сличних примјера има на претек и то не само у поменутој књизи. О свему томе у вријеме комунистипке Југославије се ћутало, а ћути се и данас. Међутим, Бошњаци не ћуте и већ дуже досипају со на братску рану. Докле?
О злочинима Шемса Феровића на муслиманским сајтовима нема података. Штавише он се слави као велики јунак и борац против црногорских четника и потомак познатих муслимана који су се од 1878. године борили против Црногораца у најјери да остану под влашћу Турске.
Ево како о Шемсу пише сајт бошњаци.нет.
Шемсо Феровић је у међуратном периоду, док је Плавски округ био у саставу тадашње Краљевине Југославије, постао пресједник општине Плав. Било је то 1937. године. На том положају остаје све до 1943. године када насљеђује блиског рођака Риза на мјесту нонпрфекта (начелника округа) и на тој функцији остаје све до краја 1944. Када ово подручје освајају партизани. Ризо је на наведеној функцији био од авдгуста 1941. до средине 1942. Када напушта Плав и одлази у Албанију (остало је непознато због чега). Током цијелог рата црногорски четници предвођени Павлом Ђуришићем нису одустајали од овог веома важног подручја које им је спрјечавало пут ка Метохији који су такође мислили да ставе под своју контролу. Међутим, добро наоружани Плављани и Гусињани предвођени Ризом и Шемсом успјели су да одбране ово поручје од црногорских четника као што је то некада учинио њихов дјед Јакуп Феровић 1879. године. Након Ризовог одласка у Албанију 1942. Шемсо је имао војску од 700. бораца. Рођаци Феровићи су одбранили овај крај од четника али су га изгубили у борби са партизанима који крајем 1944. заузимају цјели Санџак. Шемсо је морао да се са својим борцима повуче у пордучју Албаније и Косова. Један дио његових бораца отишао у правцу Косова, а други са њим у Албанију гдје у борбама са југословенским и албанским партизанима доживљавају пораз. Шемсо је, након што је откривен, до задњег метка пружао грчевит отпор. Знајући шта га чека у случају да падне у жив у руке Шемсо је пиштољем извршио самоубиство. Било је то у мјесту Копљик у Албанији 1945. године на другој страни, његов старији брат Ризо такође трагично завршава у затвору у албанском граду Скадру. Претпоставља се да су га Албанци, на наговор југословенских партизана, ликвидирали па су у јавности пустили вијест да се сам отровао!
Браћа Феровићи су за већину Плављана и Гусињана остали упамћени као људи који су најзаслужнији за одбрану овог краја од црногорских четника. На сву срећу ова фамилија се није угасила, већ су и рахметли Ризо и Шемсо оставили иза себе своје потомке. Шемсо је у браку са Ђулизаром имао четири сина и двије кћерке. Синови су му: Зећо, Шућо, Шефкија и Ферид, а кћерке Хатка и Фехима. Ризо је у браку са Албанком имао једног сина и кћерку који данас живи у граду Драчу у Албанији.
3 Responses
КОСОВО И АЛБАНСКА НАРОДНОСТ У НОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
I ДРУГИ СВЕТСКИ PАT 1941-1945. И АЛБАНЦИ У ЈУГОСЛАВИЈИ
1. Анексија и Друга призренска лига
Фашистичка агресија против Југославије почела je, у ствари, диверзантским акцијама албанских иредентиста на Косову, које су организовали Италијани у Албанији јуна 1939. године. Окупацијом и анексијом Албаније 7. априла 1939. Италија je дефинитивно закорачила на балканско тло и започела свој империјални поход против балканских и посебно против југословенских народа. „Нож уперен у кичму Југославије“, како je Ћано назвао албанско-косоварски иредентизам, активиран je у најбруталнијем смислу, чиме су сe оствариле слутње и процене југословенских војних и политичких кругова из 1938. године. Сукоба и чаркања било je већ 30. јуна и 1. јула 1939. Диверзантски упади качака извршени су и августа те године, па маја и потом октобра 1940. У Тирани je формиран један нов „Косовски комитет“, под вођством Ђерим-бега Махмудбеговића из Пећи.[1]
Оружани напад на Југославију 6. априла 1941. и брзи пораз југословенске војске албански народ у Југославији примио je са одушевљењем, као тренутак ослобођења и повратка на стање пре 1912. Албанска национална мањина у Југославији сe у ствари, није била помирила са укључењем у оквире југословенске државе; по свом националном осећању и самоопредељењу она сe није сматрала обавезном према тој држави и чекала je први тренутак да сe од ње отцепи и припоји Албанији, као матичној националној земљи. Било je илузорно очекивати искрено пројугословенско расположење косовских и македонских Албанаца после двадесет и више година њихове активне или пасивне резистенције.
Отпор и пропаганда међу југословенским Албанцима још уочи рата да сe не одазивају позивима за вежбу, политичке комбинације са хрватским сепаратизмом у тражењу аутономије за албанску националну мањину и слично – указивали су на то да ће сe у будућем рату албанска народност у Југославији окренути против Југославије и да ће придружена непријатељима ове земље покушати да оствари неке своје битне политичке циљеве који су били осујећени победом Србије у првом балканском рату 1912. С друге стране, фашистичко-нацистички агресори свуда у Европи, и посебно у Југославији, користили су националне мањине као продужену руку и „пету колону“ своје агресије. Албанска мањина сe у том погледу није понашала друкчије неголи немачка или мађарска мањина.
рор који je заведен над српским становништвом Косова и Метохије, као и над Македонцима у западној Македонији, спроводили су албански националисти уз подршку окупационих власти и трупа. Било je, истина, часних изузетака кад су суседи и стари пријатељи спасавали живот Србима, поготову у току протеривања из места и области. Исто тако, саме окупаторске власти су спречиле извесне нападе на српске споменике: тако je 1941. осујећено разарање манастира Дечана, који од тада чува стална посада италијанске војске, а после капитулације Италије – немачка посада.[1] Но терор je започео одмах по завођењу окупације у виду претњи и наређења Србима, посебно Црногорцима, да сe исељавају у Србију и Црну Гору, са физичком ликвидацијом и паљевином кућа. Прве жртве су били колонисти, који су још од априла 1941. под претњом смртне казне морали да напуштају имања и беже из области. То су спроводиле терористичке групе качака. Њихов задатак je био да раде на исељавању неалбанског становништва, у првом реду насељеника, али и других. Палили су им домове у намери да им сe избрише сваки траг. Тиме сe припремао терен за потпуно етничко „чишћење“ Косова и Метохије и коначно прикључење ових области Великој Албанији. Поред качака на Косову делују и великоалбански националисти у истом смислу, харангирајући албанске масе против српског народа. „Ваља истаћи да су чете качака и великоалбанских националиста на Косову наишле на подршку дела албанског живља који je био шовинистички расположен и оријентисан“.[2] Последица овога удруженог насиља je масовно исељавање српског становништва у Србију и Црну Гору. За годину дана, до априла 1942. године, накупило сe на јужним границама окупиране Србије око 60.000 избеглица.
Не треба заборавити да je исељавање са Косова само једна епизода у граничној историји протеривања и расељавања српског народа у склопу опште политике геноцида који je систематски спровођен над њим у читавој Југославији за време рата. Покренуте су велике масе Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, са Косова, па и из Македоније. Према неким прорачунима најмање 400.000 Срба je било захваћено овим мерама, а те мере су спроводили углавном окупаторске снаге тј. „домаћи издајници“, шовинисти и сепаратисти и припадници неких националних мањина.
Број исељеног становништва са Косова тешко je и приближно утврдити. Наводе сe подаци да je од маја 1941. до априла 1944. исељено из италијанске окупационе зоне преко 40.000 особа, а поред тога од немачких војних власти у Приштини, углавном у 1944. години, тражило je дозволу за исељење 30.000 особа. Половином августа 1944. јавља сe нови талас организованог пресељавања становништва – последњи транспорт пресељеника из Урошевца и околине.[7]
Народ западне Македоније био je изложен истом терору и протеривању као и српски народ на Косову и у Метохији. Из Дебра, Кичева, Струге и других места ове зоне велики број избеглица прелазио je демаркациону линију, на исток. Албански квислинзи су уз подршку италијанског окупатора приморавали родитеље да децу дају у албанске школе, са наставом на албанском језику; ако су одбијали да то учине, укидано им je следовање хране, а нису изостала ни физичка мучења становништва. Срби су, опет, протеривани и са бугарског дела Косова: рачуна сe да сe одатле морало иселити 5000 српских породица [око 25.000 особа]. Заједно са неких 45.000 Срба који су протерани из Скопља под бугарском окупацијом тај сe народ сливао у велике колоне које су причињавале тешкоће италијанским и немачким окупационим властима.[8]
Прве године окупације протекле су, дакле, у изузетно тешким условима конспиративног рада и покушаја да сe организује оружана борба у области. Настојања КПЈ сударила су сe са масовним непријатељством Албанаца; никакви разлози за диференцијацију између комуниста и српских националиста, истицани у пропаганди КП 1941. године, нису имали дејства. Карактеристично је шта о томе каже Али Шукрија, тада секретар Месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу, у једном писму Обласном комитету о војно-политичкој ситуацији и стању партијске организације новембра 1941: „Арнаути не мисле много на то који су комунисти у Србији а који четници и друго. За арнаут[ске] масе Срби су Срби, непријатељи Арнаута, без разлике како их крсте, комунистима или четницима“.[3 ]И секретар Обласног комитета КПЈ, Боро Вукмировић, у извештају Централном комитету КПЈ од 25. октобра 1942, годину дана касније – каже да су шиптарске „масе биле заваране и рачунале да су ослобођене“ и да „зато оне нису хтјеле да чују комунисти што говоре. Поготову када су видјеле написе КП Југославија. Шта ће нама то. Када су падали први летаци, масовно су их предавали карабињерима. Али ситуација их je натјерала да мало скрену мишљење.. . али вазда приговор зашто ово Југославија“.[4]
Извештаји и други документи организација и функционера КПЈ са Косова и Метохије у раздобљу од 1941. до 1944, нарочито од краја 1943, веома речито говоре о масовном непријатељству и психози зверстава и терора. У извештају Месног комитета КПЈ за Пећ од 8. децембра 1943. детаљно je описан покољ Срба у Пећи и околини, које je организовао петоколонаш Џафер Дева.[5] О том покољу je реч и у извештајима Покрајинског комитета КПЈ од 12. и 31. јануара 1944. У првом секретар ПК Павле Јовићевић Раде каже да су у Пећи и околини банде Џафера Деве поубијале преко 100 људи, „а претежно све српско“, међу убијенима су и три друга Шиптара. Он то наводи као илустрацију главне констатације у извештају да je „ситуација на Космету врло слаба. Реакција сe концентрише. Терор захвата на првом мјесту Србе као цјелину, а врши сe немилосрдни удар по друговима Шиптарима. Насељеничка села са Косова сe увелико исељавају за Србију, под притиском пете колоне. То сe није могло спречити. Активност Бали Комбтара je велика и успјешна, а нарочито због тога што су већином на власти и ослањају сe на окупатора а сарађују увелико са енглеским официрима који одлазе код свих истакнутих [албанских – Д. Б.] реакционара“.[6] Утицај НОП-а на терену Космета je „врло мали“ – према једноме другом извештају; на бившем италијанском делу „шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима, јер су им дали. право школа на матерњем језику, чиновнике и администрацију, вратили им одузету земљу, дали им заставу и право ношења оружја, пљачку, исељавање и убијање свих оних који нијесу Шиптари итд. Данас шиптарске масе увиђају, али жале што ће Немачка изгубити рат. Њих хвата велики страх од освете за недјела разбојничких банди [а понекад и читавог народа појединих крајева]; … да би тај страх од шиптарских маса сузбили и онемогућили да сe Шиптари оријентишу ка Н. О. покрету, они [тј. Немци – Д. Б.] предузимају исељавање Срба, а у првом реду насељеника са Косова за Србију, а у исто вријеме спроводе пљачку и убијање. За Шиптаре на овом дијелу Космета главни je и једини непријатељ Срби, а нарочито насељеници. Са овог терена окупатор није успио да мобилише народ за одлазак на радове или у неку сталну војску ван Космета. Међутим, за шиптарску војску за одбрану граница и унутрашњу борбу мобилисао je скоро 10 хиљада, са главним сједиштима у Пећи и Приштини. Шиптарске масе окупацијом Југославије“, закључује секретар ПК, „добиле су на овом дијелу економски много, може сe рећи неколико пута боље живе него раније“.[7]
Извештај Среског комитета за Приштину Обласном комитету од 28. марта 1944. слика локалну ситуацију у крајње мрачним бојама: „Организоване су“, вели, „злочиначке банде, које убијају и злостављају српски и црногорски живаљ, с циљем да их раселе, распале шовинистичку мржњу и онемогуће јединство шиптарског и српског народа… Факат je да су сe балисти доста учврстили на Косову и свуда разгранали своје мреже. Чињеница je да имају утицаја на шиптарске масе [мислимо на наш срез] и да им масе у многоме верују и вољне су да пођу за њима. Масе су од њих заведене“.[8] Истим драматичним и песимистичким тоновима одјекује и писмо политичког комесара Главног штаба HOВ и ПО Космета, Бошка Чакића Ненада, секретару ПК од 14. априла 1944. о садржини извештаја послатог делегату Врховног штаба. „Ситуација код нас je врло лоша“, напомиње Ненад. „Реакција која je отпочела са исељавањем Срба јесенас још сe више појачала зимус и још увек сe наставља. Да би онемогућио јединство и братство народа на Космету, које сe у незнатној мери али ипак прилично почело остваривати, да би још више продубио јаз мржње међу Србима и Шиптарима, као и да би уништио и нашу организацију, немачки окупатор уз помоћ великошиптарске реакције отпочео je исељавање српског живља са Космета, дозволивши шиптарским масама да присвоје њихова имања. На овоме je окупатор успео, са врло незнатним изузетком, да мобилише шиптарске масе. Настала су хапшења, пребијања, пљачка и убиства мирног српског становништва и масовна убиства… Тако да je српском живљу, нарочито насељеничком, био немогућ опстанак, те сe под врло тешким условима морао исељавати .[9]
Навешћемо још један извештај, овај пут секретара Среског комитета за Урошевац, Танкосаве Симић Ане, Обласном комитету за Космет од 28. септембра 1944, уочи одлучног преокрета и почетка Косовске операције [15. октобра – 20. новембра 1944] за ослобођење Косова и Метохије. Она вели да je „неописани страх шиптарских маса од сутрашњице. Док сe онај део Шиптара крвника сада каје што раније није завршио са покољем свих Срба да сада не би имали главобоље, дотле сe доста велики део оних пасивних Шип[тара] каје зашто je допустио да ти „изроди“ учине такве злочине да сe одговорност са њих проширује на све Шип[таре] и како они сада веле: „Ето због тих неколико пљачкаша имамо сви ми да страдамо“. Читав покрет сe осећа код тог дела Шип[тара] поштених утолико што нису учествовали у страш[ним] злочинима. Сваки од њих свим силама ради да сe приближи некој српској породици и да ту тражи гаранције само да им сe живот спаси. У накнаду за то они обећавају да ће свој живот положити да спрече покољ, ако сe за време „преокрета“ покуша са убијањем Срба. И тако сe читави мали „споразуми“ утврђују… За борбу против Немаца не смеју ни да помисле, јер „Немац стреља, веша, пали куће, интернира“ народ. А кад буде одлазио Немац, онда не знамо где ћемо и како ћемо. Код Срба нема промена“.[10]
Имајући у виду ову масовну дезоријентацију, па и непријатељство албанских маса на Косову, Главни штаб HOВ и ПО Србије обратио сe августа 1944. посебним прогласом Шиптарима Косова и Метохије, који, преварени од Немаца, помажу окупатору и постају саучесници и у злочинима које je починио немачки окупатор. „Заједно са фашистичким освајачима ви сте дигли руку против суседних народа и на тај начин сте на себе навукли најтежу срамоту… Због оваквог држања, ви нисте до сада стекли право да братски и равноправно живите са осталим народима Југославије“. Сада сe стварају услови да сe исправе грешке и да Шиптари са себе скину срам који су навукли на себе и на своје име.[11] У чланку секретара ПК, Павла Јовићевића, Косовo и Метохија и одлуке Другог заседања АВНОЈ-а, објављеном у листу „Слобода“ новембра 1944, истиче сe такође заведеност албанских маса – мада због, како пише Јовићевић, оправданог незадовољства стањем у старој Југославији. „Специјалне банде су убијале, палиле, пљачкале насељенике и Србе, а касније, када je народноослободилачки устанак избио у Србији и Црној Гори, Шиптари су узели масовног учешћа у његовом гушењу“; огромна већина шиптарских маса налази сe на позицијама службе окупатору; хиљаде и хиљаде Шиптара пало je и још увек пада на разним фронтовима против НОБ-а. „На тај начин шиптарски народ Косова и Метохије je осрамотио своје име и у очима осталих народа Југославије остао само мало ниже испод немачког народа… Тиме je шиптарски народ на Косову и Метохији довео у питање своју будућност“.[12]
Све се зна и све има записано само неће да кажу ,што никога добронамјерног не чуди,али чуди што наши подрепаши ћуте,ради чега ……………?
https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/bogdanovic-kosovo_4_c.html#4_I_2
КЊИГА О КОСОВУ
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ ПОСЕБНА ИЗДАЊА
Књига DLXVI
ПРЕДСЕДНИШТВО Књига 2
Примљено на VII скупу Одељења језика и књижевности, 25. децембра 1984, на основу приказа самог аутора.
Уредник: академик АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ
Брз праве историјске истине нема поморрња. Ми лажемо себе.Ко је дигао устанак. . ТАЧКА. ЂЕ ДУ БИЛИ СС ДИВИЗИЈА И ВУЛЕНТСРИ И БАЛИСТИ И ЧИТАВ БИХОР.Добило су 46 унапређење у црвене.