Читава Црна Гора је у прољеће 1941. године потпала под Муслолинијеву зону одговорности гдје су италијанске фашистичке јединице биле задужене за контролу злочина и етничког чишћења, односно геноцида над Србима, које су организовано и систематски спроводили албански балисти и вулнетари. Вулнетари су била нека врста добровољачке милиције, састављена углавном од Арбанаса са Косова и Метохије, али и сјеверних дијелова Албаније. Били квислинзи су под контролом италијанске окупационе команде. И Арбанаси и Италијани су имали гесло: „Ако хоћеш да убијеш један народ, прво му убиј дјецу!“
Већ 4. јула 1941. године вође локалних банди балиста и вулентара Шемсо, Ризо и Шабо Феровић су заузели вишеспратну кућу Вукоте Џудовића и ту је почело довођење невиних и ненаоружаних цивила: жена и дјеце. Мушкарци и младићи овог краја су већ били по шумама, јер се спремао устанак, а било је спорадичних борби герилаца са окупаторима. Плав је тако био концентрациони и једини логор за жене и дјецу у Црној Гори. Најбројније жртве овог стратишта била су дјеца. Окупатори су крваво гушили устанак и побуну србског народа у овом дијелу отаџбине… жене и дјеца су остале у својим домовима, а један дио цивила је побјегао у Васојевиће, други дио цивили из Рженице и Новшића је остао код неких Албанаца, својих комшија мислећи да ће тако да се спасу.
Међутим, када су дошли наоружани вулнетари, домаћини су “испарили”, а све избјеглице су их похапсили и одвели у Плав, тј. кућу Џудовића. Одмах је започело иживљавање и тортура над немоћним цивилима. Прије тога су сви опљачкани.
Иначе, како ова кућа Џудовића је брзо напуњена, албански балисти и вулентари су почели и у друге србске куће да затварају цивиле који нису били наоружани и тако је почео да функционише систем концетрационог логора у Плаву. Породице су најчешће довођене са подручија Ржанице, Војног села, Плава, Ђуричке Ријеке, Брезојевице и Метеха…
СПИСАК ЛОГОРАША
Према процјенама Плавски логор је током Другог свјетског рата, имао преко 500 Срба заточеника, од чега је најмање 30-оро дјеце млађе од 13 година није преживјело, односно или су умирали од глади, болести, убијани…
Милка Кнежевић, преживела пакао логора
Марко В. Кнежевић, преживео пакао логора
Мирко В. Кнежевић, преживео пакао логора
Борислав В. Кнежевић, преживео пакао логора
Мирослав В. Кнежевић, убијен у логору
Перса В. Кнежевић, преживела пакао логора
Коса В. Кнежевић, убијена у логору
Вујадин Оташевић, преживео пакао логора
Савезни завод за статистику СФРЈ из Београда је крајем 1940-их година избројио да је у Плавском логору именом и презименом убијено или умрло 27-оро дјеце, али је овај списак накнадно допуњен са четири имена, тако да је остао податак да је 31 дијете уморено.
ИМЕНА УМОРЕНЕ ДЈЕЦЕ
РБ ПРЕИЗМЕ (ИМЕ ОЦА) ИМЕ РОЂЕН-А МЈЕСТО
1 Лалевић (Радивоје) Милица 1935 Горња Ржаница
2 Нововић (Алекса) Радосава 1940 Горња Ржаница
3 Нововић (Арса) Милунка 1937 Горња Ржаница
4 Нововић (Јован) Милован 1941 Горња Ржаница
5 Нововић (Јован) Радунка 1935 Горња Ржаница
6 Нововић (Милорад) Драгица 1941 Горња Ржаница
7 Оташевић (Максим) Батрић 1941 Горња Ржаница
8 Оташевић (Максим) Драгица 1939 Горња Ржаница
9 Оташевић (Радомир) Божидар 1939 Горња Ржаница
10 Оташевић (Радимир) Милица 1936 Горња Ржаница
11 Оташевић (Миленко) Рада 1940 Горња Ржаница
12 Оташевић (Радуле) Радојица 1939 Горња Ржаница
13 Оташевић (Радуле) Станица 1940 Горња Ржаница
14 Попадић (Урош) Драгица 1936 Горња Ржаница
15 Попадић (Војислав) Митар 1939 Горња Ржаница
16 Кнежевић (Вучеља) Мирослав 1939 Новшиће
17 Кнежевић (Вучеља) Коса 1941 Новшиће
18 Јокић (Сена) Милијана 1938 Велика
19 Петровић (Радуле) Радомир 1939 Велика
20 Ђуричанин (Михајло) Богић 1940 Ђуричка Ријека
21 Ђуричанин (Радомир) Ратомир 1941 Ђуричка Ријека
22 Ђуричанин (Радомир) Станица 1939 Ђуричка Ријека
23 Турковић (Крста) Нада 1940 Војно Село
24 Љутић (Радивоје) Марко 1941 Војно Село
25 Љутић (Радоје) Станија 1940 Војно Село
26 Симоновић (Вукман) Миомир 1941 Војно Село
27 Дашић (Перо) Светимир 1939 Брезојевице
28 Ђуричанин (Марко) Жарко 1939 Ђуричка Ријека
29 Магделинић Т. Божо – Плав
30 Симоновић (Вукман) Миомир 1941 Ђуричка Ријека
31 Нововић (Велимир) Драгослав 1939 Горња Ржаница
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Злотвори који су окрвавили своје руке до рамена и чија имена не смијемо заборавити су:
Осман Растодер из Бихора, који је спалио и похарао многа србска села око Берана
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Као и у сваком другом логору, тако и у овом владала је нехигијена, логораши нису имали лекарску заштиту, а у првих седам дана жене и дјевојке су масовно силоване. Такође и храна им је била ријетко давана, што је довело до велике смртности од глади. Поред тога, о квалитету хране се није водило рачуна, па је то доводило да логораши умиру од болести.
Команда италијанске окупационе војске је увидјела да балисти и вулентари имају сурове методе, па су стражари брзо и замјењени са италијанским војницима. Тада је у самом логору почела контрола уласка, али није много доприњело да се услови побољшају.
Како су затвореници били у кућама, тако су собе биле тамнице, односно затвореници су били смјештени између голих зидова без намјештаја, столова и столица… били су на бетону. У самим собама је било пуно заточеника, што је опет довело да нико не може да се опружи… заправо логораши су били у чучећем положају згрчени.
Вашке су све врло брзо појавиле и сврабеж, као епидемија због нехигијене, односно јер логораши нису имали могућност да се купају.
Један клозет и то пољски био је ван куће, који је користило неколико стотина логораша.
Дјеца у логору су имала понекад излазак до зграде италијанске Магазе, гдје би ишли да просе храну од тамошњих војника. Неки војници су били сажаљиви и давали су им из својих порција. Али поред њих било је неколико муслимана, нпр. породица Реџепагић, који су долазили у логор и познаницима доносили оброке.
Насиље у Плавском логору је било брутално и свакодневно. Албански балисти и вулентари нису имали милости ни према дјеци већ су их све редом тукли и мучили. Десетине дјеце је умирало пред очима својих мајки тражећи воде и хране.
СВЈЕДОЧЕЊА
Вујадин Оташевић, један од преживјелих логораша, о Плавском логору казује овако:
– „Код улаза у логор налазила се пекара која је радила читав дан. Из пекаре се ширио мирис хљеба, па су дјеца излазила на балконе да га уздишу. То им је била једина храна!“.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Плавски логор је неометано радио у току прве половине Другог свјетског рата, све до децембра 1942. године, када је један дио затвореника пребачен у Пећ, градић у Метохији под италијанском окупационом зоном, а други дио је пребачен у албански град Каваја, 35 км југо-западно од Тиране.
Процјењује се да је у њему преко 500 православних Срба, од чега 31 дјете именом и презименом познато, али је још десетине жена убијено или нестало. Нажалост, жртве Плавског логора никада нису изборојане.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Југославенски комунисти, послије 1945. године су забрањивали да се јавно причао злочинима над Србима, јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је сазидана социјалистичка Југославија. Чак и Покољ у Велици јула 1944. године био тема о којој се причало са шапатом, а тек о Плавском логору није се смело причати на глас никако, а камоли написати..
Својевремено је Мустафа Мемић издао књигу “Плав и Гусиње у прошлости”, гдје је он посветио добар дио дешавањима из Другог свјетског рата у овом крају, али занимљиво ниједна реченица није посвећена Плавском логору… као да није ни постојао.
Тек 70 година по завршетку ратних операција у Црној Гори, организован је један Округли сто у селу Велика крајем јула 2014. године, гдје је највећи дио био усмјерен на Велички покољ, али први пут се десило да се тада јавно проговорило о Плавском логору и његовим мученицима.
И поред свега србски мученици из Плавског логора ни до данас нијесу добили никакво спомен обиљежје у Црној Гори, ни спомен-плочу која би свједочила о том ужасу који су били подвргнути цивили односно жене и дјеца.
Једино ко је отргао од заборава Плавске мученике јесте Епархија будимљанско-никшићка СПЦ која је Плавске мученике канонизовала заједно са величким и горњо-полимским мученицима из Другог свјетског рата.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Ријетка су штива на ову тему Плавског логора који је постојао током Другог свјетског рата. Чак ни један документарни филм није урађен више од седам деценија.
Др Марко Кнежевић је објавио септембра 2019. године књигу “Муринско Полимље”, у коме се доста говори о ужасима Плавског логора и страдању србских цивила… јер су и његови ближњи били страдалници тог казамата.
Поред Кнежевића и др Вујадин Оташевић је годину дана раније тј. јуна 2019. промовисао у муринском Дому културе своју књигу “Пакао заливен дјечијим сузама”, јер је он један од оних који су преживјели тамничење у Плаву, а поред тога већи део његове породице је ту убијен, што он детаљно наводи у књизи. Оно што је занимљиво у Оташевићевим штиву, што он није прећуткивао имена зликоваца који су чинили злодјела, већ их све поименце наводи.
извор: фејсбук Ј. Маркуш
