Да је попис становништва у Црној Гори унапријед одређен као инструмент марионетске власти за промјену темељних државних вриједности и, у коначници, државнога устројства свједоче све нападнији захтјеви чинилаца власти за увођење српскога језика као службеног с позивом на резултат пописа у вези с наводним говорницима српскога језика у Црној Гори, оцијенили су у Црногорскогом ПЕН центру.
–Све и кад би се резултати пописа могли прихватити као валидни, податак да се већина говорника у Црној Гори изјаснила да говори српским језиком и даље не може бити показатељ да већина у Црној Гори говори српски већ да свој језик именују као српски. Неспорна је истина да су босански, црногорски, хрватски и српски у лингвистичкоме погледу један језик те да је сваки од њих стандардизован у својој кући, у складу с потребама и особинама говорника, наводе у Црногорскогом ПЕН центру.
Наглашавају да је црногорски као државни језик, а не (само) језик националних Црногораца, стандардизован у Црној Гори, у складу с говорним и писаним потребама црногорских грађана.
-Као такав, као државни језик, он је одраз грађанскога устројства државе Црне Горе и не може му се нити надметати нити у исту раван стављати било који други језик као службени. Он је као такав и најважније средство распознавања Црногораца, ма како се национално изјашњавали, истичу у Црногорсмом ПЕН центру.
Они упозоравају да је увођење српског језика као службеног (уз црногорски) спорно је из више разлога:
1. Њиме би се ударило у темеље грађанскога устројства државе јер би се уз црногорски државни језик као службени увео језик друге државе који се третира као национални језик Срба на територији замишљене Велике Србије.
2. Била би то дискриминација свих несрба у Црној Гори.
3. Уз црногорски као једини језик који се стандардизује у Црној Гори, Црна Гора би као службени прихватила и језик који се стандардизује у Србији, језик чија је матична кућа изван Црне Горе.
4. Прихватањем српскога као службенога озаконила би се вијек и по дуга београдска асимилаторска стремљења да се Црна Гора у културном погледу третира као регион Србије, што и не скрива подгоричка марионетска власт.
5. Српски језик као службени послужио би као ослонац за измјену Устава, што би резултирало рушењем грађанскога концепта друштва и успостављањем државе народâ, чији је крајњи циљ маргинализација и нестанак Црногораца и осталих несрба – по моделу тзв. Републике Српске.
–Однос државотворних политичких чинилаца у Црној Гори, интелектуалаца и цивилнога сектора према овоме питању одређиваће даље понашање власти у бруталним покушајима рушења грађанскога концепта државе и стварања амбијента у коме неће бити мјеста за живљење онима који не прихватају да је грађанин а не измаштани народ темељна вриједност црногорскога друштва. Стога је свако пристајање на тобожњи компромис заправо само крчење пута за успоставу система који су идеолошки претходници ове власти били поставили 1918. године. Обавеза је свих који баштине вриједности плуралнога друштва да се бруталним насртајима власти свим демократским средствима бескомпромисно супротставе, закључују у Црногорском ПЕН центру.
